Nemačka diplomatkinja: Na Balkanu hibridne demokratije i mafijaške države

Štajnaker koja je 13 godina radila na Balkanu, na kraju i kao ambasadorka Nemačke u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, u autorskom tekstu za Dojče vele je navela da zato „ne čudi što nestaju milijarde Evropske unije, Evropske banke za obnovu i razvoj, Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda i drugih organizacija“.

Ona konstatuje da su Crna Gora i Srbija u pristupnim pregovorima sa EU, u martu je dogovoren početak pregovora i sa Severnom Makedonijom i Albanijom, Bosna i Hercegovina je predala zahtev za članstvo, „a Srbija blokira svaki napredak Kosova“.

„No, kako stoje stvari sa zagovaranim vrednostima: demokratijom, vladavinom prava i održivim razvojem u praksi?“, pita ona.

Štajnaker opisuje da se „u lancima supermarketa, koji su mahom u nemačkim rukama, prvenstveno mogu da se nađu uvozne stvari“, da „prirodi regiona štetu nanose korupcionaški građevinski poduhvati, gradnja malih hidroelektrana, krčenje šuma, krađa zemljišta i nekontrolisani razvoj turizma“, a da su „obrazovanje i zdravstvo na užasno niskom nivou, nezaposlenost ogromna“.

Zato mnogi žitelji regiona, smatra ona, ne bi mogli da prežive bez doznaka koji im stižu iz inostranstva, ni bez „veoma prisutne sive ekonomije“.

„Vreme je da se kaže da je neoliberlana tranzicija na Balkanu propala“, piše Štajnaker i ocenjuje da je veoma niska izlaznost na izborima u Srbiji, Hrvatskoj i Severnoj Makedoniji „izraz dubokog nepoverenja u demokratiju“, a da su demonstracije u Beogradu „narušile ‘blistavu’ izbornu pobedu vladajuće partije predsednika Aleksandra Vučića“.

Severna Makedonija je, piše ona dalje, „nakon prljave izborne kampanje, suočena sa skoro nemogućim formiranjem vlade“, dok je Bosna i Hercegovina zemlja kojom je „nemoguće vladati, gde sve što je vredno među sobom dele elite na čelu sa kleptokratama poput Milorada Dodika i Bakira Izetbegovića“.

Albanija i Kosovo su, navela ona, „u konstantnom kriznom modusu“, a „malena Crna Gora, u kojoj se u septembru održavaju izbori, podeljena je apsurdnim sporom oko zakona o slobodi veroispovesti između ultrareakcionarne Srpske pravoslavne crkve i klike okupljene oko dugogodišnjeg vladara Mila Đukanovića“.

Nažalost, konstatuje Štajnaker, „ni u pojedinim državama Evropske unije situacija ne izgleda nimalo bolje“ ali su one „samo imale sreće da su pravovremeno postale članice kluba“ – Rumunija i Bugarska, Malta, Kipar, Mađarska i Poljska.

Tako je mađarski sociolog Balint Mađar, 2016. svoju zemlju nazvao „postkomunističkom mafijaškom državom“, a to se, piše diplomatkinja, „može preslikati na ‘šestorku sa Zapadnog Balkana’ „.

„Briselski donosioci odluka i njihova birokratija se, zbog drugih prioriteta, o tome skoro uopšte ne brinu. Ali, zaista i nema mnogo smisla opominjati Balkan da se drži ‘osnovnih pravila’ reformi, kada je zemlje EU, a takođe i Nemačku, baš briga za pravila čim se dirne u njihove interese“, kaže Štajnaker.

Kao glavne „saradnike“ nedemokratskih režima na Balkanu unutar EU, diplomatkinja navodi evropske partijske saveze, na prvom mestu Evropsku narodnu stranku i Stranku evropskih socijalista.

Takozvani „Berlinski proces“ koji je počeo 2014. sa mnogo elana i dobrim izgledima, piše ona, „nije izrodio ništa posebno: bilo je to… ‘Tresla se gora rodio se miš’ „.

Uz to su na papiru ostale težnje za infrastrukturnim projektima, „dok Kina gradi autoputeve, železničke mreže i mostove, ponekad čak i uz podršku EU, i mami države u dužničku klopku. Održivost tih projekata je nešto sasvim drugo. Ali, oni savršeno pašu za ‘zavrtanje’ mnogih miliona“, piše Štajnaker.

„Ni balkanskim elitama, a ni njihovim evropskim partnerima nije u interesu da se radi na održivom razvoju, prilagođenom klimatskim promenama i ugroženom biodiverzitetu. Stoga je krajnje vreme da se u osnovi preispita politika Evropske unije prema Balkanu“, smatra Štajnaker.

Po njenim rečima, pozitivne promene se neće desiti promenom metodologije pristupanja EU, već se Brisel „mora suprotstaviti korumpiranim elitama u politici i ekonomiji“, koje bi „morale da se pozovu na ličnu odgovornost“.

„To može da se uradi samo u saradnji sa, doduše slabim, ali raznolikim i živahnim civilnim društvom (na Balkanu). Jer, dok god se mladima nudi izbor između prilagođavanja i emigracije, neće moći da se zaustavi egzodus dobro obrazovanih“, piše u članku.

„Konačno je potrebno da se smogne hrabrosti, kako u Briselu, tako i u Berlinu i Parizu, da se otvoreno razgovara s balkanskim elitama. Ali, to takođe nalaže imenovanje sopstvenih deficita i borbu protiv njih“, napisala je Štajnaker i zaključila da je „status kvo fatalan“.