Nemačka štampa: Imate li neki drugi plan za Kosovo?

„Možda se neće često dešavati da su njih dvoje saglasni – nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas i njegova austrijska koleginica Karin Knajsel, plesna partnerka Vladimira Putina. Ali baš tako je to bilo na sastanku ministara spoljnih poslova EU u Beču. Razlog za to je razvoj situacije na Balkanu, na jugoistoku Evrope. Preciznije: između Srbije i Kosova – gde se sprema nešto što se ne sviđa svima“, piše Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung.

„Kosovo je nekada bila pokrajina pod kontrolom Srbije, koja je 1999. godine postala povod za prvi napadački rat u istoriji NATO. Kosovo je 2008. proglasilo nezavisnost, koju je otada priznala većina država. Ali kosovska vlada kontroliše samo deo svoje teritorije. Na severu, na granici sa Srbijom, nalaze se srpska naselja čiji se gotovo svi stanovnici osećaju kao pripadnici Srbije. A na jugu Srbije, postoji region pretežno naseljen albanskim življem koje na susedno Kosovo gleda kao na svoju stvarnu domovinu. Stoga predsednici Srbije i Kosova traže razmenu: jugu Srbije treba dodati Kosovu, a sever Kosova Srbiji. Istorijski gledano, to ne bi bilo ništa novo. Promene granice su kontinuum istorije, a i dobro se uklapaju u vreme koje politiku vidi kao ’niz dilova’.“

„Ali mnogi su protiv toga i upozoravaju“, podseća Martens i navodi već poznati stav Nemačke koji su izneli, kako nemačka kancelarka Angela Merkel, tako i njen ministar Hajko Mas. Autor tu dodaje i austrijsku ministarsku Knajsel, a koja je s tim u vezi rekla: „Promene granice, to smo više puta mogli da vidimo, donose sa sobom probleme.“

„Ipak, postoje i moćni zagovornici te ideje. Na primer Džon Bolton, savetnik za bezbednost američkog predsednika. Ako Srbi i Albanci mogu da se dogovore o mirnoj razmeni teritorija, zašto da ne – rekao je nedavno Bolton, možda ne baš tim rečima. Time je postalo jasno da se najmoćnija od svih država, sa velikim uticajem na Kosovu, neće suprotstaviti politici ’etničkog razdvajanja’ na Balkanu.“

„Sile koje smatraju da bi to bila nesreća – ukazujući na jugoslovenske ratove devedesetih – trebalo bi zato da ponude bolje rešenje. U suprotnom će ih pregaziti vreme. Postoje dobri razlozi za odbacivanje promena granica na Balkanu“, piše Martnes aludirajući na izjavu nemačkog ministra Masa. „Ali, onaj ko to odbacuje, trebalo da bude u stanju da stvori drugačije, a ubedljive ponude. Svakako da njih u slučaju Kosova ima. Tako bi bilo krajnje vreme da se za manje od dva miliona građana te male države konačno omogući da bez viza mogu da putuju u EU. Ako u Evropi građanska prava i dalje prevladavaju nad etničkom pripadnošću i etničkim razgraničenjem, onda nastavak izolacije Kosova nije rešenje.“

„Jer, jednoga dana će doći drugi političari, sa drugim idejama. Ako se oni probiju na Balkanu, njihove ideje bi mogle da pobede i na drugim mestima. To će promeniti Evropu – ali verovatno ne nabolje“, zaključuje Martens u svom članku za „Frankfurter algemajne cajtung“.

Posledice po Evropu

„Džon Bolton savetnik za bezbednost Donalda Trampa, je opušten“, piše u komentaru jana Pula objavljenom internet izdanja lista Špigel. „Vašington, koji se još uvek uz pomoć stotina vojnika stara za bezbednost u regionu, ne isključuje mogućnost novog razgraničenja Srbije i Kosova. Prema principu – u jednoj državi živi samo jedna etnička grupa. To je ono što američki predsednik razume.“

„Ali ni Evropska unija još nije uradila ništa, iako bi Kosovo bez milijardi iz Brisela odavno bankrotiralo. Srbi i Kosovari pritom planiraju dil koji ugrožava stabilnost zemalja EU. Njime se, naime, krši centralni princip balkanske politike: u zemljama bivše Jugoslavije postoji etnička raznolikost  i ona se neće ugroziti granicama. Oko toga su se složile Amerika i Evropa, nakon što su devedesetih morale da intervenišu kako bi zaustavile ubijanje u Bosni i na Kosovu. To je značilo odustajanje od etnonacionalizma.“

„Međutim, srpsko-kosovski planovi imaju samo jedan cilj: da Srbi i Albanci žive samo svako među svojima. Razmena teritorija bila bi presedan i opravdala bi etničke granice u Evropi. Tako bi – pre svih Hrvati i Srvi u Bosni mogli da zatraže pripajanje svojim matičnim zemljama. Katalonski separatisti imali bi novi argument. Kao i Baskijci. Ili Južni Tirolci. Ili flamanski i valonski ekstremisti u Belgiji. Rezultat bi bio veća nestabilnost i etničko rivalstvo. Evropska unija morala bi da primi više migranata, da diplomatski interveniše, a u ekstremnim slučajevima čak i vojno. Zato Evropa mora jasno da stavi do znanja da za svakog onog ko vodi politiku uz pomoć etničkih argumenat, u savremenoj Evropi nema mesta“, zaključuje se u komentaru Jana Pula objavljenom u „Špigelu“.