Nemački papir za Kosovo

U svojstvu potpredsednika SAD, pre tačno četiri godine, u avgustu 2016. godine Bajden je sa suprugom i unukom, i brojnom delegacijom posetio Beograd i Prištinu.

U Uroševcu, kod vojne baze Bondstil Bajden je otvorio put nazvan po sinu Džozefu Bou Bajdenu, koji je služio u američkim jedinicama 2001. kao pravni savetnik, a preminuo 2015. od tumora na mozgu. Bila je to velika i simbolička poseta uoči tadašnjih predsedničkih izbora u novembru na kojima je Tramp pobedio.

Koliko god da je Balkan beznačajan na svetskoj mapi i u uslovima svetske korona pandemije, dolazak lidera Srba i Albanaca u Belu kuću, ne bi išao na ruku Bajdenovoj kampanji. Bilo kakav dogovor, o nekoj ekonomski slobodnoj zoni, pokazao bi sadašnju Trampovu ekipu kao sposobnu da promeni  “zakočeno” stanje na terenu.

Birači uopšte, pa i američki, vole promene nad kojima se ima kontrola, a sada je vreme, kada svi očekuju promenjeni svet zbog korona pandemije.

Drugo, manje zastupljeno stanovište je da moć Nemačke jača i da Berlin polako i tiho, preuzima saveznički aparat političkog i svakog drugog uticaja.

Neki spoljašnji znaci svedoče o tome, na primer o visokoj zastupljenosti i citiranosti programa nemačke državne medijske kuće Dojče vele. Toliko da je i britanski servis BBC morao da vrati ugašeni program na srpskom jeziku.

Znak je i to što se tako lako nakon izlaska Velike Britanije iz EU ustalilio da, kad se kaže Evropska unija, time podrazumeva Nemačka i njen veliki saveznik Francuska, pa tek onda ostale članice.

Ima li dakle Nemačka neki papir za Kosovo, odnosno nacrt sporazuma? Dok je Italijanka Federika Mogerini vodila Evropsku službu za spoljne poslove, tvrdilo se izričito da ne postoji papir u bilo kom obliku, dakle ni kao nezvanični  “non pejper”.

Moglo bi se reći da nemački postoji i da su svi koji su se interesovali, mogli da vide kako otprilike izgleda.

Naime, poznato je da je u oktobru 2015. objavljena vest da je Marku Đuriću uručena platforma EU za poglavlje 35 u pregovorima o članstvu sa Srbijom koja vodi pravo ka kosovskoj nezavisnosti.

Izvor je tvrdio da sadrži 49 stavki kao uvod u puno srpsko priznavanje nezavisnosti Kosova sa “svim zamkama” izbegnutim tokom sklapanja Briselskog sporazuma u proleće 2013.

U decembru 2015. Evropska unija je otvorila prva dva poglavlja Srbiji: 32 o finansijskog kontroli i poglavlje 35. Prema objavljenom nacrtu “merila”, odnosno uslova, nigde se ne pominje učlanjenje Kosova u Ujedinjene nacije, pa čak ni u međunarodne organizacije.

Navodi se pak, da Srbija treba da omogući učešće Prištine u regionalnim organizacijama i inicijativama i da “teži sveobuhvatnoj normalizaciji”. Takođe se pominje i “asimterično predstavljanje Kosova u odnosu na suverene države”.

Zvaničnici u Beogradu su saopštili da je tekst “ublažen” i da nije tako strašno kako je izgledalo. Tekst međutim, sadrži i obavezu sporazuma o telekomunikacijama, hidrosistemu Gazivode i elektro sistemu Kosova. I što je zanimljivo, i obavezu Srbije da javno objavljuje izveštaje o finansiranju Zajednice srpskih opština, koja do dan danas nije formirana.

Teško je zamisliti da sadašnji evropski pregovarač Miroslav Lajčak, ubačen u igru da bi se izbacio Grenel, radi sa drugačijim početnim pozicijama nego što je poglavlje 35.

Utisak redovnog rada takođe je nemački stil, tako da se sada Lajčak učestalo sastaje sa Markom Đurićem i prištinskim pregovaračem Skenderom Hisenijem.

Mada to niko ne naziva tako, ti pregovori se obavljaju u “Žan Mone” formatu, za koji je javnost u Srbiji čula u jesen 2019. prilikom pokušaja da poslanici Evropskog parlamenta posreduju u dogovoru između Srpske napredne stranke i opozicije o izlasku bojkot bloka na izbore.

Tada smo saznali da je to noviji diplomatski metod, nazvan prema francuskom diplomati, i primenjivan poslednjih godina u Ukrajini i Severnoj Makedoniji.

Najvažnije među tim pravilima je da ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori, nema prenošenja u javnosti šta je postignuto – i nekog rešenja na kraju mora biti.

Prva dva pravila zgodno popunjavaju političko vreme do američkih izbora 3. novembra, čak i da Tramp uspe da ih odloži, i dok se ne vidi šta će sve svetu doneti ili odneti korona padnemija.

Koliko će to krajnje rešenje, uopšte biti “sveobuhvatno” i “konačno” – tek je to neizvesno i u svakom smislu podložno novim okolnostima.

Uostalom, i ako pođemo od stanovišta da je moć Nemačke u jakom usponu, Amerikanci i dalje nastoje da nadziru situaciju. Sa Lajčakom se u Briselu, usred uspostavljanja redovnih susreta Đurić-Hiseni, sastao i diplomata Filip Riker.

U vezi balkanskih poslova, uprkos iskustvu iz 90-tih, i zvanične funkcije pomoćnika državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, Riker se od odlaska svog prethodnika Vesa Mičela, nije ničim isticao.

U Brisel je svratio zato što je bio u delegaciji državnog sekretara Majka Pompea tokom njegove posete Kopenhagenu.

U vezi sa boravkom Pompea u Evropi Filip Riker je održao video brifing za novinare, na kome je tek jedno pitanje bilo posvećeno pregovorima Beograda i Prištine, i to naravno koliko su različiti pristupi EU i Amerike.

Riker je odgovorio da su ambasade SAD vrlo aktivne po ovom pitanju te da postizanje sporazuma ostaje prioritet za Sjedinjene Države (Grenel je setimo se, bio američki ambasador u Berlinu, a na to mesto upravo dolazi jedan bivši oficir američke vojske, pišu nemački mediji).

Striktno gledano, Pompeo je u u Dansku putovao u nameri da ograniči, ili barem umanji štetu po američke interese, zbog povezivanja Nemačke sa Rusijom preko gasovoda Severni tok.

U svetlu tog problema, pitanje konačnog mirovnog sporazuma Beograda i Prištine, deluje kao usputna geopolitička nezgoda, ali nekad baš takve umeju da izazovu opšti haos.