Nemački pogled na EU: Bez evropske odbrane smo izgubljeni

Evropski političari koji drže do rejtinga odavno izbegavaju temu daljeg širenja unije, osim kada žele da naglase da su izričito protiv. Makronov pogled na Evropsku uniju je otrežnjujući. Francuski predsednik govori ono što većina evropskih političara zna ali neće javno da kaže – politika proširenja nije moguća u trenutku kada unija prolazi kroz najveću krizu od svog nastanka. Bregzit, izmenjene geopolitičke okolnosti, napuštanje multilateralizma i povratak realpolitike, polarizacija sveta između SAD i Kine, ogolili su krhkost evropske konstrukcije, čije institucije su pokazale da nisu sposobne da odgovore ne  ove izazove.

Francuski predsednik je ubrzo po dolasku na vlast izneo plan nove organizacije unije u kojoj će zemlje biti podeljene u tri kruga sa različitim stepenom integrisanosti. Sa Makronovom vizijom se slaže i nemački istraživač Vinfrid Fajt, predavač na univerzitetu u Frajburgu i dobar poznavalac evropske političke scene. Predlog kako treba urediti Evropsku uniju razradio je u knjizi “Evropsko jezgro: strategija za Evropsku uniju sutrašnjice”, koja u februaru izlazi u Nemačkoj. Fajt razrađuje ideju krugova sa različitom nadležnošću koji će činiti novu evropsku konstrukciju. Motor Evropske unije više ne bi bio nemačko-francuski par, koji Fajt smatra istrošenim, već bi “jezgro jezgra” činile Nemačka, Francuska i Poljska. Za Demostat objašnjava svoju viziju Evropske unije.

Teorija krugova nije nova. Nemačka i Francuska su još 1994. godine predložile uniju u dve brzine, na šta su Francuzi odgovorili planom o podeli Evrope na tri dela koji je predstavio tadašnji premijer Eduar Baladir, a razradio ga Alan Žipe, ministar spoljnih poslova. Kako se vaša ideja Evrope krugova nastavlja na ove pokušaje da se drugačije uredi Evropska unija?

-Prvi predlog je bio nemački, izneo ga je Volfgang Šojble koji je bio na čelu Hrišćansko-demokratske unije, nemačke konzervativne partije. Kasnije je postao ministar finansija i primenjivao politiku štednje, suprotno idejama za koje se ranije zalagao. To je bilo 1994. godine kada je objavljen dokument u kome se prvi put pojavila ideja evropskog jezgra i različitih krugova oko jezgra. Joška Fišer, tadašnji nemački ministar spoljnih poslova, održao je čuveni govor 2000. godine na Humboltovom univerzitetu u kome je izneo slične ideje, koje je kasnije promenio. U Francuskoj dugo nije bilo rasprave o ovoj ideji. Francuzi su bili uzdržani zato što su smatrali da je Nemci nameću. Kada je, međutim, 2004. godine došlo do proširenja  Evropske unije na deset novih članica, shvatili su da će im u tako proširenoj uniji biti teško da igraju važnu ulogu i preuzeli su koncept krugova i evropskog jezgra.

Jedan od prvih je bio Žak Delor (predsednik Evropske komisije u dva mandata). Pomenuli ste Baladira, on je izneo dokument od 70 stranica, u kome je detaljno opisao različite krugove. Bio je protiv evropskog jezgra, jer je smatrao da će to da izuzme ostale, što bi dovelo do frustracije i problema. To je i danas jedan od glavnih argumenata protiv ove ideje, govori se o Evropi druge klase, o članicama drugog reda.

Moja ideja nije da se neko izuzme, već da se ide napred. Oni koji ne žele ili ne mogu da prate, poput Britanaca, ne bi trebalo da se žale. Britanci su uvek blokirali svaku dalju integraciju i meni je drago da napuštaju Evropsku uniju zato što je to prilika da evropsko jezgro zaživi.

Nemački plan iz 1994. godine je podrazumevao „tvrdo jezgro”, u kome bi bile zemlje osnivači, bez Italije, sa Francuskom i Nemačkom u srcu jezgra. Ko bi, prema vašoj zamisli, trebalo da bude u« jezgru » ?

-Evropska unija sa 27 članica nikada neće ostvariti političko jedinstvo, neće moći da nastupa na globalnoj sceni, da se nosi sa SAD, Kinom, Rusijom, zemljama koje se okreću starim politikama odmeravanja moći, geopolitičkom razmišljanju i napuštanju multilateralnog pristupa. Ako Evropska unija želi da bude ozbiljan partner i akter u globalnom sistemu, mora da pronađe strukturu koja će joj omogućiti da vodi zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku na prvom mestu, a to znači evropsku vojsku. Ako nemate odbranu, ako nemate mogućnost odvraćanja, onda ne možete da igrate tu ulogu, Rusi vas, na primer, neće uzeti ozbiljno. Ako želite da utičete na krize u Ukrajini ili na Bliskom istoku, onda morate da imate ozbiljnu silu odvraćanja.

Makron o tome govori kao o evropskoj strateškoj autonomiji, za to se zalaže. To je stara francuska ideja, ideja Šarla de Gola. Francuzi nikada nisu verovali Amerikancima, a sada imaju još više razloga da im ne veruju, sa Donaldom Trampom. Počelo je sa njegovim prethodnikom, Barakom Obamom, i pomeranjem strateškog težišta u Aziju. Amerikanci su izgubili interes za Evropu. Mi ne možemo da se oslonimo na NATO, jer 80 odsto ove organizacije čine Amerikanci. 

Kako nemački političari gledaju na teoriju krugova i evropskog jezgra? Francuzi su bili jasni, Makron je izneo svoj stav neuvijeno, ali Nemci su ostali nedorečeni.

-Da, to je tužna priča. Nemačka je prošle godine postala sila koja stagnira. Nemačka ne reaguje na Makronove predloge, ne radi ništa, što je veoma loše jer gubimo vreme. Najgori primer je bio kada je Makron pre dve godine izašao sa idejom o PESCO, « trajnoj struktuiranoj saradnji » koja se odnosi na pitanje zajedničke evropske odbrane i bezbednosti. Lisabonski sporazum omogućava da zemlje koje hoće da idu dalje u ovoj saradnji mogu da je ostvare. Makron je predložio one koje hoće u tome da učestvuju, što nije veliki broj članica, a šta je uradila Angela Merkel? Izašla je i rekla da je potreban inkluzivan PESCO, 25 od 27 država članica. To nije moguće, ima zemalja koje ne zanima dalja integracija. Tako je ideja propala.

Kancelarka Merkel je odgovarala mlako i neblagovremeno na Makronove inicijative, pokazala je uzdržanost. Da li je to zato što francuski predsednik vidi sebe u ulozi lidera Evropske unije koju je ona imala do nedavno ?

-Da, mislim da jeste. Nemačka je bila hegemon (u Evropskoj uniji). U vreme finansijske krize i krize evra  ponašala se loše po Evropu jer je zbog svoje ekonomske nadmoći nametala svoju politiku drugima, naročito zemljama južne Evrope, što je dovelo do velike nezaposlenosti i ekonomske krize u ovim zemljama.  Ta politika je bila i protiv Francuske. Francuzi su želeli više ulaganja, a ne politiku štednje. Ali to je bila nemačka pozicija i Merkelova je sa tim bila zadovoljna. Kada bi išla u pravcu Makronovih planova to bi značilo da se odrekne dela svoje moći. Nemačka je decenijama bila na čelu evropskih integracija, ali se to promenilo sa finansijskom krizom 2008. godine. Šojble, koji je bio jedan od prvih koji su zastupali ideju evropskog jezgra, kasnije je kao ministar finansija odigrao negativnu ulogu u nametanju nemačke politike drugim zemljama.

Da li je prisutan strah u Nemačkoj da će Francuska da preuzme nemačku ulogu u EU?

– Naravno da postoji strah u nemačkom vođstvu, u nemačkoj političkoj zajednici. Ne vidim nijednog drugog evropskog lidera koji preuzima inicijative, niko nije ostao osim Makrona. Ako bude ponovo izabran narednih deset godina će biti glavna figura na evropskoj političkoj sceni, ne vidim nikog drugog. Već je dokazao da je sposoban, da ima ideje, iako ima i unutrašnje probleme.

Postoji razlog zbog čega su Nemci uzdržani prema Makronovoj ideji. To je zato što je uloga Francuske u EU uvek bila ambivalentna, počevši od de Gola, preko Miterana i ostalih. Za njih je Evropa uvek bila neka vrsta velike Francuske. To je jedno vreme funkcionisalo zato što su Nemci pratili, što je razumljivo jer su nakon Drugog svetskog rata želeli da se integrišu, da budu prihvaćeni u međunarodnu zajednicu. Francuska je igrala ovu ulogu evropskog lidera ali uvek korak napred, korak nazad. Nikada se nisu odrekli svog suvereniteta ali su tražili od drugih da to urade, pod francuskim vođstvom. Zato se mnogi u Nemačkoj pitaju da li je Makron ozbiljan i da li je Francuska spremna da se odrekne dela svog suvereniteta.

Makronov predlog je da se prvi, najširi krug odnosi na trgovinska partnerstva i slobodnu trgovinu, drugi da odlikuje veći stepen integracije, jedinstveno tržište i sloboda kretanja, a u trećem, koji naziva « srž reaktora », našle bi se ključne članice evro zone, poput Francuske, Nemačke, Belgije, Holandije, Italije, Španije, Luksemburga i Portugalije. Vi predlažete još uže jezgro ?

-Ideja je slična. Kao i mnogi drugi, ne samo Makron, smatram da evro zona ne može da bude jezgro jer je u njoj 19 zemalja. Jezgro treba da bude uže i u knjizi dajem predlog ko treba tu da se nađe. To moraju da budu zemlje koje imaju istorijske sličnosti, a to nalazimo u dva dela Evrope, prvi je u “staroj Evropi”, među zemljama osnivačima EU, među kojima su Francuska, Nemačka, Italija i zemlje Beneluksa. Kada pogledate istoriju, imaju sličnu ekonomsku i društvenu strukturu, kao i kulturno nasleđe. Sa druge strane je centralna Evropa, stara austrijska Habzburška imperija, Poljska, Austrija, Republika Češka, Slovenija, Hrvatska i tako dalje. Istorija zaista igra ulogu, pogledajte Sloveniju i Hrvatsku, koje su bile deo Habzburške monarhije, dok su ostali na Balkanu bili deo Osmanske imperije, zbog čega imaju drugačiju ekonomsku, društvenu strukturu i istoriju. 

Ova dva dela imaju najviše sličnosti, žele da budu deo ove zajednice, spremni su da se odreknu suvereniteta kako bi oformili pravu vladu i parlament. Evropski parlament je do sada bio pravi vic, bez obzira na pomake poslednjih godina, ali je daleko od toga da liči na nemački Bundestag ili francusku Narodnu skupštinu. 

U evropskom jezgru treba da se izbegnu greške koje prave evropski komesari koji se mešaju u život građana. Komisija odlučuje koje banane će da jedu, koje maslinovo ulje će da koriste. Evropsko jezgro bi se bavilo samo ključnim pitanjima, i to Makron predlaže, kao što su fiskalna i monetarna unija i zajednička odbrana. Ostala pitanja bi trebalo da budu u nadležnosti zemalja članica, uključujući i pitanje subvencija. Tako bismo izbegli ova antievropska osećanja, jer je snažno uverenje da se birokratsko čudovište u Briselu bavi pitanjima koja ne bi trebalo da ga se tiču.

Tu je i « jezgro jezgra » koje čine Nemačke i Francuske I Poljska. Poljsku ste uvrstili radi ravnoteže između “stare” i “nove Evrope” ?

-Ako je drugi krug slobodna trgovinska zona a prvi krug politička, odbrambena, fiskalna i monetarna unija, « jezgro jezgra » bi određivalo zajedničku viziju. Ne vidim ovo « jezgro jezgra » bez Poljske ; u njemu mora da bude istočnoevropska zemlja. Poljska je uvek bila deo Evrope, ima odgovarajuću strukturu, a u poslednjih dvadeset godina je bila uspešna – jedina je zemlja u Evropi koja nije ušla u recesiju, ima najveći ekonomski razvoj, najnižu stopu nezaposlenosti. Imamo, naravno, novu vladu u Poljskoj, ali da parafraziram Staljina o Hitleru, Kačinski dolaze i odlaze ali Poljaci će uvek biti tu. Istraživanja pokazuju da su Poljaci veoma proevropski nastrojeni. Glasali su za ovu vladu iz unutrašnjih razloga, jer ekonomski rade dobar posao. Sa druge strane, svima je dosadio nemačko-francuski par koji dugo dominira evropskom politikom. Situacija se neće promeniti u tom smislu i to će naterati Evropljane da idu u ovom smeru, a Makron je jedan od njih. Nadam se da ćemo u Nemačkoj dobiti novu vladu, kao i u Poljskoj i u tom slučaju bi ova ideja mogla da se ostvari.

Gde bi bilo mesto Balkana? 

-Balkan bi bio u drugom krugu, već mu se približava, on se odnosi na zajedničko tržište, na slobodnu trgovinsku zonu. To je moguće ukoliko odustanemo od besmislenih zahteva da kandidati za članstvo moraju da prihvate hiljade stranica koje se odnose na evropska prava i regulative, podeljene u poglavlja, ako žele da postanu članovi Evropske unije. Kada bismo imali drugi krug, koji ne podrazumeva potpunu integraciju, onda bi u njega lako ušle zemlje Zapadnog Balkana. U drugom krugu mogu da se pripremaju za potpunu integraciju, ako to žele i ako dostignu taj nivo. Ima onih koji ne žele da budu deo jezgra, kao što su skandinavske zemlje koje nikada nisu tražile više integracije. Pored Srbije, Grčka bi takođe trebalo da se tu nađe, kao i Bugarska i Rumunija. Opšte je uverenje da je  bilo prerano da ove dve zemlje prime u Evropsku uniju 2007. godine. Nisu ambiciozni, žele da budu deo zone slobodnog tržišta, ali ne treba da im se nameće da ispune sve uslove, to je veoma težak zadatak za svaku zemlju.

To liči na neku vrstu kazne jer nisu bili dobri đaci.

-Ne mislim da je u pitanju kažnjavanje, trebalo bi da posmatramo to u pozitivnom smislu. To bi bila opcija za zemlje koje ne žele da budu potpuno integrisane, kao Britanci. Oni bi mogli da ostanu u takvoj uniji, a isto važi i za druge zemlje koje ne žele da idu do kraja u integracijama, a ima mnogo zemalja koje ne žele da odustanu od svog suvereniteta. Ne mogu da zamislim nijednu zemlju na Zapadnom Balkanu koja to učinila.  

Makronov stav da o proširenju ne može biti reči dok se ne uredi Evropska unija je doživljen kao veliko razočaranje u Severnoj Makedoniji i Albaniji. Nemci se, sa druge strane, zalažu za proširenje. Stiče se utisak da nisu na istom koloseku kada je u pitanju politika prema Zapadnom Balkanu.

-Razlika nije velika, samo što Makron govori istinu, a drugi se kriju iza njega. Pitanje je da li će uspeti da zadrži tu poziciju, zbog pritisaka kojima je izložen. Svima je jasno da Evropska unija u sadašnjem stanju ne može da prima nove članice, to Makron kaže. To je staro pitanje produbljivanja i širenja. Evropska unija je uvek išla napred širenjem, a ne produbljivanjem i to je bila velika greška. Veliki poraz je bio kada su Francuzi 2005. godine odbili sporazum o evropskom ustavu.  Zbog Francuza je propuštena šansa da se napravi prava struktura Evropske unije na osnovu koje bismo dalje mogli da radimo na proširenju. Od tada nije bilo pomaka, nešto malo u Lisabonskom sporazumu ali ne suštinski. Slažem se sa Makronom, bolje je reći istinu zemljama Zapadnog Balkana, umesto onog što rade Nemci i drugi koji kažu : « Naravno, postaćete članovi Evropske unije » ali znaju da će proteći godine i godine u pregovorima i da će frustracija da poraste na obe strane. Imamo primer Turske, trideset godina su im govorili: «Da, da, postaćete članica Evropske unije», a svi su znali da to ne žele. Mnogo je licemerja. Makronov stav je ozbiljniji i iskreniji od nemačke pozicije. Niko u nemačkoj političkoj klasi ne veruje ozbiljno da će do novog proširenja doći u narednih deset godina. Naravno da bismo želeli da budete deo Evropske unije, Balkan je deo Evrope, ali dok ne sprovedemo suštinsku reformu unije, a to podrazumeva da se ustanovi evropsko jezgro i krugovi oko njega, to nije realistično. Možemo da nađemo druge načine udruživanja, sporazume o partnerstvu pre nego što pokrenemo proces pridruživanja, ali raditi na njemu sada vodi u frustraciju. 

Francuska je protekle godine pokazala više interesovanja za Srbiju, koja je donedavno bila mrtva tačka njene diplomatije. Makron je bio u Beogradu, potpisani su sporazumi o ekonomskoj i kulturnoj saradnji, izrazio je želju da posreduje u pregovorima Beograda i Prištine. Da li je to način da se stavi u ulogu evropskog vođe koji rešava krize od Ukrajine do Balkana ?

-Da, izgleda da je tako, zbog čega mu neki ne veruju jer smatraju da želi da uradi previše stvari u isto vreme i da to nije ozbiljno. Ali on sigurno smatra da nema previše vremena, pola njegovog predsedničkog mandata je već gotovo. Ako želi da postigne nešto mora da pogura, to radi i ima pravo, jer ne smemo da dozvolimo da izgubimo još vremena.

Nemačka je veoma prisutna na Zapadnom Balkanu, u političkom i ekonomskom smislu. Kancelarka Merkel je davala podršku Vučiću, primala ga uoči izbora u Srbiji. Šta se sada dešava ?

-Ne dešava se mnogo toga. Atmosferu u Nemačkoj obeležava kraj vladavine Angele Merkel. Ona nije aktivna ni kada je reč o mnogo važnijim pitanjima, a kamoli kada je reč o Zapadnom Balkanu. Svi čekaju da ode. To će se desiti sledeće godine, možda i ranije ako se koalicija na vlasti raspadne. Radi se o tome da je dugo na vlasti i da je izgubila interes. Zvanična pozicija je, naravno, da je trebalo da otvorimo pregovore sa Albanijom i Severnom Makedonijom, još uvek smo na stanovištu da treba da postanu članice Evropske unije, ali na tome niko ne radi aktivno. Niko ne zna ko će biti novi kancelar i kakav će biti njegov stav. Svi su zauzeti unutrašnjim pitanjima. Bilo je nekih reakcija vezanih za Bliski istok, za Ameriku, Trampa, Bregzit… Balkan nije potpuno van agende, postoje i dalje oni koji se bave ovim pitanjem u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, ali ne vidim da imaju aktivnu ulogu.

Evropska unija upućuje balkanske zemlje na saradnju, što se vidi iz inicijativa koje dolaze iz regiona. Poslednja je ideja o,,malom Šengenu”, koja se odnosi na jedinstveno tržište između Srbije, Albanije i Severne Makedonije.

-Povezivanje je stari slogan za pomoć koju Evropska unija daje Zapadnom Balkanu. To me navodi na ideju koncentričnih krugova, uz koju ide i ideja regionalnih ili podregionalnih jedinica, kao u slučaju skandinavskih zemalja ili zemalja pirinejskog poluostrva. Balkan bi, zajedno sa sadašnjim članicama Evropske unije, Bugarskom, Rumunijom i Grčkom, mogao da bude deo podregionalne jedinice, u okviru drugog kruga. Integracija regiona je veoma važna jer ne bi trebalo da se oslonite na to da izvoz ide u Kinu ili na druge kontinente. 

Dosadašnji model integracije Evropske unije je bio zasnovan na pomoći manje razvijenim zemljama da urede državu i dostignu ekonomski razvoj ostalih članica. Ako se promeni ovaj model šta one mogu da očekuju?

-Ideja je da vrata ostanu otvorena, niko ne treba da se oseća izopštenim. Često koristim sliku lokomotive koja ide napred i vuče druge za sobom. Zemlje koje budu dokazale da ispunjavaju uslove dobiće pomoć od zemalja koje pripadaju evropskom jezgru. To neće biti zatvorena celina, neće biti jedni unutra, drugi napolje.

Šta je sa Rusijom i Turskom? Makron ih vidi kao partnere, moguće i kao deo najšireg kruga Evropske unije.

– Makron podstiče bolje veze sa Rusijom, ali ne verujem da bi Rusija pristala da bude u istom brodu sa manjim zemljama. Čak i ako ne volite Putina ili njegov režim, Rusija je velika sila, za Evropu je veoma važan strateški partner. Ne bi trebalo da je sabijamo u ćošak gde bi mogla da postane agresivna. Isto je sa Turskom.  Tamo, nažalost, režim nije onakav kakav bismo želeli, ali moramo da budemo realistični. Turska je takođe veliki igrač i ima nezavisnu ulogu. Rusija i Turska bi bila dva strateška partnera jezgra Evropske unije, pored SAD.

Sa Trampom je postalo jasno da su interesi SAD sve češće suprotni interesima Evropske unije ; tako i njihove inicijative na Zapadnom Balkanu često nisu u istom duhu sa evropskim.

-Da, to je tako. SAD guraju u sukob sa Rusijom, a to nije u interesu Evropske unije. Postoje informacije o njihovoj umešanosti u Ukrajini. Drugi primer je sporazum sa Iranom iz koga su izašli, što takođe nije u evropskom interesu. Evropljani su hteli da zadrže sporazum i nađu način da saradjuju sa Iranom, tako da ne postanu agresivni, kao što je sada slučaj, što je reakcija na američke poteze. Predstavnici SAD ne rade u istom smeru kao i evropski. To je postalo jasno još od rata u Iraku koji je poveo Džordž Buš, a Nemačka i Francuska su mu se suprotstavile, zajedno sa Rusijom. Razilaženja je bilo i sa Obamom koji nije bio agresivan ali je sledio antirusku liniju, izgubio interes za Evropu i okrenuo se Aziji. Zato je važno da se ostvari Makronova ideja o strateškoj evropskoj autonomiji, u protivnom ćemo biti izgubljeni.