Nemoć moćnog Vučića

Đorđe Vlajić kao novinar već decenijama posmatra političku scenu u Srbiji, a time, hteo to ili ne, dobro pamti sva nepočinstva Vojislava Šešelja. Seća se kako se Šešelj, zajedno sa kumom Vukom Draškovićem, ispilio iz frakcije novopazovske Srpske narodne obnove. Dok je kum Vuk ubrzo postao „kralj trgova“, Šešelj je, u pratnji nekoliko bradatih, neurednih ljudi koji su se nazivali četnicima, morao bukvalno da se bije za priliku da nešto kaže. Već tada, ranih devedesetih, nasilje je bilo deo njegovog političkog koncepta. Tako je i ostalo.

Vojislav Šešelj, prema Đorđu Vlajiću, odavno nije u političkom zenitu. Ali je njegovo proizvođenje skanadala poprilično dobro proračunato: „Politički marketing Vojislava Šešelja oduvek je bio zasnovan na skandalima, oštrim izjavama, teškom nacionalizmu, konfliktima. Čak se u nekim situacijama pojavljivao kao vrlo dijabolična ličnost. Sve što je radio, radio je s namerom da sebe prikaže kao čoveka koji beskompromisno brani srpstvo – po svaku cenu i bez ikakvih obzira i osećaja za druge. Tako se ponašao i prema političkim protivnicima, ne samo prema ljudima druge nacionalnosti“.

Snažni predsednik slab na Šešelja?

Pošto je zvanična poseta hrvatske parlamentarne delegacije bila značajna za Srbiju, a svi u zemlji, uključujući i Šešeljevog bivšeg političkog sledbenika i aktuelnog predsednika države Aleksandra Vučića znaju ko je lider Radikala, postavlja se pitanje, da li je vlast mogla da ga spreči u nameri da posetu političkih gostiju iz Zagreba pretvori u šovinistički performans.

Sam Vučić je u sredu (18.4.) na Prvom programu Radio televizije Srbije osudio incident, a onda odgovorio na neizrečeno pitanje: „Vi znate da mi nikada nećemo dozvoliti da neko sa strane ugrozi bilo koga od naših gostiju. Ali kako da reagujete kada su u pitanju narodni poslanici?“ Potom je Vučić naglasio da kao predstavnik Srbije nije napuštao Zagreb kada su tamo palili srpske zastave. Nije izostavio ni da spomene Alojzija Stepinca. U ležernom izdanju, bez kravate, nadugo i naširoko je navodio šta je sve učinjeno za poboljšanje položaja Hrvata u Srbiji, da bi naposletku rekao: „I onda vam se dogodi ovo što vam naruši ugled i imidž. I šta da radite? Šta da radite?“

Posmatrači u navodnoj nemoći najmoćnijeg čoveka države vide sasvim jasnu računicu. Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja (Birodi) kaže da Šešelj nije opozicioni protivnik, već poprilično kooperativni partner aktuelne vladajuće garniture: „Ispad Vojislava Šešelja deo je repertoara kojim on pokušava da skrene pažnju na sebe, po principu izgubio sam sve bitke, ali još vodim rat. Ostavljen na milost i nemilost svog učenika Aleksandra Vučića, pretvorio se u njegovog momka za prljave medijske poslove. Ne treba biti veliki stručnjak za medije i videti da je Šešelj redovan gost vladinih biltena, gde se dolazi samo uz saglasnost vlasti“.

Đorđe Vlajić doduše kaže da ne postoje dokazi da Vučić direktno ili indirektno štiti Šešelja – ali postoje obrasci ponašanja koji su poprilično rečiti: „Otkako se Srpska radikalna stranka podelila, ja nisam bio svedok nijednog žestokog sučeljavanja Vučića i Šešelja, ni političkog ni personalnog. Mislim da tu postoji neka vrsta dogovornog ili prećutnog pakta da se ne napadaju, jer bi to moglo da bude nepovoljno i za jednog i za drugog“.

Šešelj u svom elementu

Šešelj je u razgovoru s novinarima u četvrtak (19.4.) bio dobro raspoložen. Pošto izgleda niko nije video kako je Šešelj gazio zastavu, a snimak bezbednosnih kamera se još nije pojavio, jedini trag tog njegovog čina jeste saopštenje njegove stranke. Novinari su upitali da li je sve izmišljeno, a Šešelj u svom stilu odgovorio: „Bilo bi izvanredno da smo izmislili, a budale nasele, ali nismo. Zašto su se vratili u Zagreb? Samo zbog našeg saopštenja?“

Šešelj je bio uveren da njegov najavljeni „radikalski uranak“ u Hrtkovcima 6. maja, na 26. godišnjicu mitinga posle kojeg su Hrvati iz tog mesta počeli da se iseljavaju, ipak neće biti zabranjen, najavivši miran skup, „kao što je miran bio skup i 1992.“ Osim toga, Vojislav Šešelj kaže da ne veruje kako će mu biti oduzet mandat u Skupštini Srbije.

Đorđe Vlajić podvlači da upravo to pokazuje nedostatak političke volje da se sa Šešeljem izađe na kraj: „Ono što mene posebno zabrinjava jeste to da je Šešelj pravosnažno osuđen u Haškom tribunalu i da ostaje poslanik. Time vlast krši i sopstvene i međunarodne zakone“.

Teške posledice radikalskog saopštenja

Šefica vlade Srbije Ana Brnabić pokušala je u četvrtak (19.4.) da izvadi kestenje iz vatre i pozvala je telefonom svog hrvatskog kolegu Andreja Plenkovića, ali on se, prema njenim rečima, naprosto nije javio. Novi krug nesporazuma između Beograda i Zagreba očito je ponovo uspešno podstaknut Šešeljevim provokacijama.

Po svemu sudeći, Vojislav Šešelj veću ciljnu publiku ima u Hrvatskoj, jer tamošnja javnost na njega reaguje kao na ozbiljnu pretnju, uprkos njegovoj marginalnoj političkoj snazi. U Srbiji se ljudi dele na one koji sležu ramenima i one koji odmahuju rukom. Tu je i poneki zluradi osmeh. No, problem sa Šešeljevim izgredima jeste dublji nego što su ljudi preokupirani svakodnevnim brigama spremni da vide.

Zoran Gavrilović smatra da je motivacija doktora društvenih nauka s titulom četničkog vojvode očigledna: „Blaga reakcija vlasti u Srbiji ne govori da se ona plaši Šešelja, već da ona ne želi da raskrsti s ratnim nasleđem čiji je deo bila. No od toga je gora samo činjenica da državna tužiteljka nije našla za shodno da reaguje, jer dobri pravnici kažu da je Šešelj prekršio zakon. I eto nas u Poglavlju 23, eto nas u EU-integracijama. Tako dolazimo do ključnog Šešeljevog motiva, a to je ostavljanje Srbije van evropskih integracija, s nadom da će ona postati ruska gubernija“.