Nepotrebna politizacija godišnjice Drugog svetskog rata

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Spinovanje, gde je tu struka? Čuj istoričari Antić, Marković nisu čuli za Katinsku šumu? Ovo je bilo obeležavanje „početka drugog sv rata“, nis čuli da su Hitler i Staljin podelili Poljsku? Šta nisu čuli da je Staljin posle drugog sv rata okopirao Poljsku (i sprečio je da koristi Maršalov plan)…. istoričari koji ne znaju da se Rusija nikada nije izvinula za Katinsku šumu, za komunističku okupaciju…. čak šta više Putin je u Rusiji ponovo oživo kult Staljina. Moje mišljenj (a ovo je svakodnevni primer) kako mi imamo „stručnjake“ koji se bave emocijama (svojim) koji ono što oni privatno misle pretvaraju u struku i stručna zananja. E pa narode zato i jesmo dno: dno-dna.

   1. Gospođo Natalija,nema se tu šta više dodati, veoma lepo ,iskreno i činjenično!

      1. Nisam sumnjao da će te iskopati nekog „stručnjaka“ i staviti na naslovnu stranu kao što je ova dubravka čuj mi krivi što nismo pozvani izjednačili cetnike i partizane ali nismo mi nego Truman odmah posle rata je odlikovao Dražu Mihajlovica za doprinos u borbi protiv fašizma.Ne zna ni za 27mil.Rusa poginulih od strane nacista strašna „istoricarka“.

   2. Tačno tako. Da ne ponavljam.

   3. Draga Natalija, jasno je zašto Poljaci nisu zvali Srbe, ako je nekom uopste jasno, jos je jasnije zasto nisu zvali Ruse, samo jedan detalj skim je Staljin dogovorio podelu Poljske, ah da Nemci su bili na proslavi. Da se podsetimo da koliko je Poljaka stradalo od Nemaca „samo“ 6 000 000,

      1. Za razliku od Rusa, Nemci se izvinjavaju i mole za oproštaj.

2. Čedomir Antić je u pravu na obeležavanje godišnjice su pozvane zemlje članice EU i Nato pakta,a Srbija, BiH i S. Makedonija, kao i Rusija to nisu. Pozvane su i neke zemlje sa postsovjetskog prostora, kao dodatni prst u oko Moskvi. Ako neko misli da to ima veze sa našim“dobrim“ odnosi sa Moskvom, onda bi primer S. Makedonije trebao da ga razuveri. Mi možemo i moramo biti ponosni na naše učešće u WW2 i dva antifašistička pokreta otpora. Sa druge strane ne smemo smetnuti sa uma da se kod nas tada desio građanski i da je za vreme, ali i nakon završetka rata stradalo mnogo nedužnih ljudi. Konačno 2006-e godine je skupštinskom rezoluciji, podržanoj od strane 90% poslanika, a pre toga od strane skoro svih relevantnih istoričara, ispravljena istorijska nepravda i ravnogorski pokret je dobio mesto, koje zalužije u našoj istoriji. Samo ideološki obojeni političari i istoričari to osporavaju. U suprotnom bi sve zajedničke borbe dva pokreta protiv okupatora, poput prve frontovske borbe sa Nemcima, poznate pod nazivom popinska bitka, bile istorijski netačne. To ne opravdava zločine nad civilima, koje su oba pokreta počinila. Naročito su strašni oni nakon oslobođenja, kada su za samo 6 meseci(oktobar 1944-mart 1945)nove komunističke vlasti ubile preko 60.000 ljudi, po podacima prikupljenim od strane državne komisije, dok se nezvanično procenjuje na preko 100.000. Ubijena je celokupna srpska inteligencija stvarana više od jednog veka, kako bi se uspostaviti temelji za komunistički totalitarni sistem.

   1. U Vašem komentaru se može naći odgovor i razlog zašto Srbija nije pozvana na godišnjicu obeležavanja Drugog svetskog rata: 1. Proglašavanje Ravnogorskog pokreta tj. četnika za antifašistički pokret i pored više nego dobro dokumentovanih dokaza za njihovu otvorenu saradnju sa nacistima i italijanskim fašistima, a znali su po potrebi da sarađuju i sa ustašama. Ako ne verujete istorijskim dokumentima, ima još ljudi koji pamte zajedničke patrole Nemaca i četnika po Beogradu 1944 godine.

      2. Proglašavanje kažnjenih saradnika okupatora za žrtve komunističkog režima, pa se na mala vrata kao ˝žrtve˝ (po)ratnog komunističkog terora švercuju kolaboracionisti kao što su Draža Mihailović, Milan Nedić, a verovatno bi i Dimitrije Ljotić ˝doživeo˝ rehabilitaciju da nije stradao u saobraćajnoj nesreći prilikom bežanije na Zapad po oslobođenju Beograda. Kada smo već kod te bežanije, interesuje me da li u tih 60.000 ˝žrtava˝ubrajate i one koji su uhvaćeni i pogubljeni kod Blajburga ili oni dopunjavaju onu razliku do 100.000 ili možda njih i ne računate za žrtve jer oni uglavnom i nisu bili Srbi, iako su i oni bili saradnici okupatora.

      Kažnjavanje saradnika fašističkih okupatora nije bila specifičnost posleratne komunističke Jugoslavije, u nekomunističkoj Francuskoj su takođe kažnjavani i streljani saradnici okupatora (general Le Pen je osuđen na smrt ali je zbog duboke starosti držan u kućnom pritvoru), u Norveškoj je Kvisling osuđen i streljan. Šta mislite da li bi Francuska i Norveška bili pozvani na obeležavanje godišnjice da su u nekom svom nebuloznom pokušaju revizije i relativizovanja istorijskih činjenica ove ljude proglasili žrtvama?

      1. 1 Ne postoji nijedan dokument,papir ili svedočenje, kojim se može dokazati saradnja ravnogorskog pokreta Draže Mihajlovića sa okupatorom. Da postoji verujem da bi to bilo redovno školsko štivo za vreme komunističke vladavine. Vojvoda Pavle Đurišić jeste sarađivao sa italijanskim fašistima kako bi sačuvao narod od ustaškog terora. Do kraja rata(oslobođenja) glava Draže Mihajlovića je bila na nemačkoj poternici. Sve do kraja jeseni 1941-e dva pokreta otpora su sarađivala, a dolaskom Tita na čelo partizanskog pokreta i nakon što je dva puta bio u poseti na Ravnoj Gori dolazi do raskola. 2 U tih 60.000 ljudi, po imenu i prezimenu spadaju svi, koji su ubijeni od strane komunističkih vlasti. Među njima je bilo i saradnika okupatora,ali velika većina su bili nedužni. Osim ako pod saradnicima okupatora smatraš lekare, koji su lečili nemačke vojnike ili brice, koji su ih brijali ili glumce, čije su predstave nacisti gledali. Streljani su profesori BU, studenti, sveštenici, predratni političari, sudije, advokati, lekari, književnici, umetnici, predratni privrednici…Sklonjen je svako ko je predstavljao opasnost po uspostavljanje komunističke totalitarne ideologije. Većina žrtava je streljana bez suđenja, koja su ionako bila montirana. U Hrvatskoj je bilo višestruko manje likvidacija, iako su Hrvati sami upravljali kvislinškom tvorevonom, najmonstruoznijom u istoriji Balkana. Čak je tadašnji komandant Udbe Ranković bio nezadovoljan mlakom reakcijom hrvatskih komunista. Neprimereno je stavljati u isti kontekst Dražu Mihajlovića sa Nedićem i Ljotićem, kada znamo da su bili na suprotnim stranama. Ravnogorci su bili najbrojniji u zatvorima, pod kontrolom Nedićeve vlade. Zanimljivo da je Poljska imala pokret otpora, koji je sarađivao sa pokretom Draže Mihajlovića i koji je nakon završetka WW2 doživeo sudbinu ravnogorskog, proglašen za saradnika okupatora. Poljaci su taj pokret otpora rehabilitovali odmah nakon pada komunizma.

3. Samo proruski zadrtim mozgofobima nije jasna odluka Poljske!