Može li nezadovoljstvo građana da se prelije sa vlasti na opoziciju?

Trenutnim raspoloženjem u Srbiji preovladavaju nemoć, tuga i bes, a nezadovoljni građani zahtevaju da neko preuzme odgovornost.

Proteklih dana, nakon urušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu hiljade građana izašlo je na ulice, ali se sve više čini da se na meti nezadovoljstva ne nalazi samo vlast, već i opozicija.

Nepopularnost određenih članova opozicije sve je vidljivija poslednjih dana, a zbog brojnih neuspelih protesta koje su organizovali po brojnim pitanjima, od Ribnikara preko izborne krađe do litijuma, građani sve više ispoljavaju prezasićenost i negodovanje prema njima što uspeh svakog narednog protesta na koji bi pozvali građane čini još manje verovatnim.

Od nelogičnih poteza poput predaje zahteva „zarobljenim“ institucijama, do same jasne podele unutar ovih krugova, čini se da opozicija svojim potezima samu sebe sabotira, a rascep između njih i građana postaje sve veći.

U ovakvim okolnostima, u momentu kada u državi vlada strah, nemoć i bes, opozicija teži ka tome da dobar deo takvih osećanja bude usmeren baš ka njima.

Predrag Lacmanović, izvršni direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Faktor plus, kaže za Danas da iako na proteste generalno izlaze ljudi koji su deo opozicionog biračkog tela, nezadovljstvo se još i ranije prelilo sa vlasti na stranke i lidere opozicije.

– Zato opozicija i ne dobija izbore to nije ništa novo. Što su duže prisutni isti politički akteri na političkoj sceni u vidu opozicionara njihovo poverenje ili stagnira ili opada – poručuje.

O samim protestima naš sagovornik kaže da su oni teško održivi na neki duži rok i da je narod prlično umoran da izlazi na ulice jer se ne vide neki veliki efekti, a da opozcija i njeni lideri ne uspevaju proteste da omasove i da održe moral kako bi se građani na te proteste vraćali iz nedelje u nedelju, ili u nekom možda dužem vremenskom intervalui, a kamoli u većem broju.

Što se tiče destruktivnog ponašanja nekih od demonstranata prilikom protesta, Lacmanović ocenjuje da opozicija u tim slučajevima verovatno mora da procenjuje u kom pravcu bi se takvi nasilni protesti kretali i da li takvu grupu ljudi može da prihvati kao deo svog protesta, jer ako to ostavi ružnu sliku u javnosti i eskalacije većih razmera ne urode plodom, takvo ponašanje bi osudili.

– Meni je na to ličilo. Ne znam da li im je to bila namera ili ne i mislim da je to nešto što dodatno razočarava većinu protivnika režima – dodaje Lacmanović i podvlači da su dve nezavisne stvari protesti i popularnost opozicionih partija.

Kako kaže naš sagovornik, bilo da proteste organizuju lideri opozicije ili neka građanska inicijativa, nezadovoljni građani izlaze na ulicu ali nemaju svoje favorite koje bi ideološki pratili.

– Nema lidera za kog bi se tako raspoloženi birači vezali. Smatram da se to neraspoloženje, taj proces prelivanja nezadovoljstva na opoziciju, od kad imamo ovakve proteste, već duže vreme dešava. Zato opozicija i nema uspehe – pojašnjava.

On dodaje da opozicija sa ovakvom strukturom jednostavno ne motiviše dovoljan broj građana i da u tome leži najveći problem. Podseća da opozicija naspram sebe ima jednog jako dobro organizoovanog protivnika koji se brane argumentom „svako ko radi greši“, a da je takav argument, ipak, opravdan jer iza sebe zapravo imaju veliki broj uspešnih projekata.

– Čini mi se da se opozicione partije ne bave politikom već se bave samo greškama vlasti, ali ne nude alternativu i ne ulivaju poverenje da sutra oni mogu da vladaju državom. Lako je sad kritikovati pad nastrešnice, ali da li oni mogu da ubede građane da će kad oni dođu na vlast i dalje rasti plate i penzije, da će inflacija biti manja… to su stvari od važnosti za sve građane – kaže Lacmanović.

Dodaje da trenutno svi opozicioni akteri govore samo o urušavanju nadstrešnice, a da, s druge strane, ono što se na kraju dana tiče svih građana Srbije, ipak, jeste životni standard, rast plata, penzija i stabilna ekonomija.

– Opozicija jako malo govori o tome i samo se fokusira na tragedije koje se dešavaju. Mislim da oni tu greše. Nema prave politike, politika podrazumeva sve aspekte društva a ne smo to da li ćemo imati rijaliti ili ne. O tome će se govoriti i za 12 godina. Nažalost, biće i još tragičnih događaja, prirodnih nepogoda, poplava… ali na tome se ne dobijaju izbori. To ko shvati i bude gradio jaku partiju sa jakom strukturom, pravom politikom i određenom ideologijom, moći će vremenom da parira Srpskoj naprednoj stranci – zaključuje.

Đorđe Vukadinović, glavni urednik Nove srpske političke misli, takođe je pri stavu da je nesumnjivo da se frustracija i neadovoljstvo građana zbog tragedije u Novom Sadu na neki način već prelili i na opoziciju, naročito poslednjih dana, i pogotovo nakon ovog beogradskog skupa koji, očito, nije opravdao prevelika očekivanja, ali smatra da je stavljati fokus na to na neki način pogrešno.

– I ma koliko to u izvesnoj meri bilo razumljivo, mislim da su u ovoj operaciji itekako vidljivi i režimski prsti, odnosno pokušaj Aleksandra Vučića da po ko zna koji put zameni tezu i sa teme odgovornosti vlasti za novosadsku tragediju pređe na sholastičku raspravu o tome kakva nam opozicija treba i o odnosima unutar nje – poručuje.

Vukadinović dodaje da ne smatra da je ovo tema kojom se ne treba baviti, naprotiv, već da se ne sme dogoditi da postane glavni prioritet, kao što se to pokušava i plasira „iz određenih krugova“ insistirajući da to svakako treba da ostane pitanje konkrentne krivično-pravne i političke odgovornosti vlasti za gubitak 14 života Novom Sadu.

– Mogu da razumem nezadovoljstvo, pa i ljutnju zbog toga što opozicija nije bolja, moćnija i složnija. Ali ta ljutnja ne bi smela da postane sama sebi svrha i da čak nesvesno počne da funkcioniše u korist vlasti – zaključuje naš sagovornik.