Notorni populizam predsednika Srbije

Iako svakodnevno okupira celokupan medijski prostor, ovaj Vučićev tekst je poseban po tome što u njemu iskazuje autoritarnu i populističku suštinu svoje vladavine. Autorski tekst predsednika Srbije „Elita i plebs“ obiluje kontradiktornostima, ali istovremeno šalje poruke svojoj ciljnoj grupi kojima te protivurečnosti ne smetaju.

On se obrušava na elitu, u stvari, na kvazielitu. A kvazielita su oni koji kritikuju njega, odnosno vlast. A to vam je isto, jer on je vlast. I kada kritikujete bilo koga iz vlasti vi kritikujete njega, jer on ih je postavio. Oni nikada ne bi ni bili vlast da on to nije želeo.

On svoj antielitistički tekst objavljuje u „elitističkoj“ Politici, a ne u „narodnim“ Večernjim Novostima ili tabloidima. Zašto? Zato što je veća verovatnoća da će lakše dopreti do onih koji su na meti? Greška. Niti se on obraćao njima, niti je Politika elitistička, niti je bilo šta što predsednik Vučić napiše moguće izbeći u okupiranoj medijskoj sferi, sve i da hoćete. Vučić se obraćao svojoj ciljnoj grupi: onima koji su za njega, onima koji su primorani da glasaju za njega, onima koje svakodnevno obmanjuje, preti im neprijateljima spolja i iznutra, uplašenima za goli opstanak, onima koje svakodnevno uverava da je i vino i voda, da je pripadnik elite i da je čovek iz naroda, da je po potrebi i mirotvorac i ratnik, da će uraditi sve za narod i da mu je to smisao postojanja.

Elite, odnosno kvazielite, koje on gleda sa toliko prezrenja u suštini su prilično šarolika i nehomogena grupa koja se obično klasifikuje na političku, ekonomsku, kulturnu ili intelektualnu elitu. Populisti ih homogenizuju dajući im atribute: korumpirana, eksploatatorska, nemoralna, sebična i arogantna, nesposobna… „oni“ su glupi, lenji, aljkavi, kako to reče Vučić, ili izdajnici, ološ, lopovi…

Borba na rečima

Danas su, međutim, elita svi oni koji ne dozvoljavaju da im se uzurpira zdrav razum. Danas su oni istovremeno i elita i narod. Oni su slobodni građani.

Vučić ne samo da pripada političkoj kasti na vlasti, nego i određuje ko će biti ekskluzivni član te kaste. Istovremeno, on se retorički bori za siromašne i obespravljene, a u praksi je upravo on taj koji generiše siromaštvo i obespravljenost, on je za evropske vrednosti, ali sve što radi je suprotno evropskim vrednostima, on je za EU, ali njegovi mediji favorizuju Rusiju i antizapadno su orijentisani. Predstavlja se kao Robin Hud, a u stvari je Superhik (antijunak iz kultnog stripa „Alan Ford“ koji otima od sirotinje i daje bogatima). Zalaže se za vladavinu naroda, a uzurpirao je svu vlast i građane tretira kao podanike. Sve vreme građane naziva narodom, ali pod narodom ne podrazumeva sve građane, nego samo one koji su za njega. Uostalom, i sam je rekao da nije predsednik svih građana iako ga Ustav obavezuje da to bude. Gde to piše? Zapitao se jednom na konferenciji za novinare. U članu 111 Ustava Srbije. Tu piše. U savesti i političkoj kulturi demokratskih zajednica.

On govori u ime naroda, a narod čine samo oni koji njega podržavaju.

Dakle, klasični populista. Autoritarac. Autoritarni populista. Notorni populista.

Autoritaran je zato što prekoračuje ovlašćenja, ne trpi kritiku, ne dozvoljava ograničenja svoje vlasti, guši slobode, generiše i sprovodi nasilje svake vrste: od verbalnog, preko institucionalnog do nasilja nad zdravim razumom. Opsenarenje je njegov zanat. Prinuda, nasilje i obmane su njegov alat.

Populista je između ostalog zato što je antielitista, zato što guši pluralizam, zato što relativizuje i ignoriše institucije, procedure i zakone, zato što ne želi posrednike između sebe i naroda, pompezno uklanja ograde na mitinzima na kojima su ljudi prinudno dovedeni, razgovara u ranim jutarnjim časovima u zgradi Vlade o njihovim problemima, spava u kasarni i jede vojnički pasulj…

Reprezentativni predstavnik epohe post-istine i post-morala: igra na emocije kada mu činjenice ne idu u prilog ili činjenice upodobljava virtuelnoj stvarnosti koja postoji u njegovoj glavi i njegovim medijima. I kada greši, radi to za dobrobit naroda. Etici odgovornosti suprotstavlja etiku dobrih namera, iako se često poziva na Maksa Vebera. I može mu se, kad već niko drugi nema šansu bilo šta i bilo gde od toga da ospori.

„Opasni drugi“

Populisti ne žele da se svide svima, nego samo onima koje su oni sami označili kao narod. Naprotiv, populistima su potrebni „opasni drugi“ kako bi se profilisali kao zastupnici naroda koji ga štite od tih „opasnih drugih“. Nekada su to nacionalne (etničke) manjine, nekada su to nevladine organizacije, nekada, politički protivnici koji se diskredituju kao neprijatelji, a nekada su to spoljni „opasni drugi“ – pojedine države, susedi, velike sile, međunarodne kompanije, nevladine organizacije…

Poput kiča u umetnosti, populizam je bez originalnosti, nametljiv, jeftin, šaren i svetlucav, dostupan svima. Populistička ideologija, slabo utemeljena, ali često medijski predstavljena kao grandiozna politička tvorevina, najčešće je mehur od sapunice lišen trajnih vrednosti.

Zato danas populisti širom sveta liče kao jaje jajetu, u središtu njihovog učenja je politika koja čistom i moralnom narodu suprotstavlja korumpiranu elitu, ali i opasne (neželjene) „druge“, „druge“ koji svojim delovanjem ugrožavaju ili narušavaju prava i vrednosti naroda…

Aleksandar Vučić je otelotvorenje autoritarnog populiste i po tome što mu je populizam ideologija, i po tome kako komunicira, kako politički mobiliše i na koji način svoju stranku organizuje, njegov stil je populistički…

Zato je svaki njegov nastup unapred lišen svake originalnosti, on je identičan desetinama drugih populista koji „brane“ svoje narode od umišljenih „zavera elita“. Ton, stil, poruke su u skladu s njegovim političkim karakterom i temperamentom. Zajedljivost i sarkazam bez trunke duhovitosti osnovna su obeležja polemičkog tona u obračunu sa zamišljenim neprijateljem.

I površna semantička analiza autorskog teksta u Politici ukazuje na autoritarca koji ne bira reči, ili bolje rečeno bira ih tako da produbi podele. Konflikt je njegov način da se održava na vlasti.

Odbrana neodbranjivog

Uža specijalnost mu je da brani neodbranjivo, da podmeće leđa. Afera helikopter, pa Savamala, pa Kopaonik, pa tetka iz Kanade, pa 24 apartmana u Bugarskoj, pa jedna, druga, treća diploma… Sve je on to branio tako što je ignorisao moral, zakone, dobre običaje, elementarno vaspitanje. Svaka od tih afera pojedinačno bila je dovoljan razlog za pad vlade, ali ne pada mu napamet da to čini, jer on je taj koji tuži i sudi, zatvara i oslobađa.

On šalje poruku „svom narodu“ da će sam odlučiti kada će se povući, jer na izborima ne može da izgubi. Ta vrsta samouverenosti počiva na činjenici da je uzurpirao sve poluge vlasti i gotovo sve medije, na činjenici da on uređuje izborne uslove i broji glasove. No ovoga puta neće biti opozicije na izborima ako izbori ne budu slobodni i pošteni, ako bar 6 meseci pre nego što se održe ne bude slobodnih medija i drugih elementarnih preduslova za poštene izbore. Opozicija će biti s građanima na na ulicama ako pokuša još jednom da sprovede lažne izbore koji legitimišu njegovu samovolju.