Nova opozicija za novog premijera: Šta se sve menja u politici u Srbiji ove godine

Uverenost da do promene Vučićeve vlasti mora doći pre ili kasnije, pomoću poznatih antirežimskih a nepolitičkih ličnosti, poput sudije Miodraga Majića, aktiviste Save Manojlovića, ili nekog trećeg, je stoga, čini se, potpuno nepoljuljana zvaničnim rezultatima glasanja od 17. decembra, koje su proglasile izborne komisije i režimske stranke.

Ta će uverenost nasušno psihološki biti potrebna glavnom jezgru antirežimskih glasača, koje je ozbiljno naraslo na više stotina hiljada glasova, kada usledi političko proleće i „rascvetaju“ se novi cvetovi i u opoziciji u vlasti.

Kupovina vremena ističe

Osporavanje rezultata glasanja od 17. decembra, i zahtev da se izbori ponište i sprovede istraga o premeštanju i fantomskim biračima, održavaju najjaču opozicionu i prozapadnu grupaciju Srbija protiv nasilja u jedinstvu i u borbenom poretku prema Vučićevom režimu.

Taj poredak se međutim ne može trajno održati, sve i da je podrška SPN iz Evropske unije mnogo jača nego što jeste, i da se ne svodi na jake izjave evropskih poslanika koji su i inače, opozicioni u Evropskom parlamentu.

Otvoreno govoreći, to je kupovina vremena pre nego što sve ono što je prilikom stvaranja SPN gurano pod tepih, eksplodira javnosti u lice, uz svesrdnu pomoć režimskih glasila, i uz provalu kolektivnog poništavljenja, svojstvenog društvenim mrežama.

Ako se vratimo na početak, videćemo da je SPN u pravnom smilsu, koalicija devet stranaka, od kojih je jedna lokalna vojvođanska, dok je druga lokalna vojvođanska svoju „partijnost“, predala PSG.

Odnosno, Pokret slobodnih građana je 23. oktobra, uoči izbora, sklopio sporazum sa Građanskom demokratskom partijom iz Vojvodine, i time dobio partijski subjektivitet, baš kao što ga ima recimo i „bratski“ Zeleno-levi front koji je uredno mesecima skupljao potpise, i prošao ceo put registrovanja partije.

Linije mogućih podela

Po pitanju raspodele mandata, odnosno mesta na kandidatskoj listi SPN, došlo je, blago rečeno, do velikih razmimoilaženja. Setimo se, trebalo je da pregovaraju tri bloka, jedan DS-Srce-Zajedno-Rumunska partija (Lutovac, Ponoš, Zelenović, Čobanu), u drugom ZLF (Radomir Lazović, Dobrica Veselinović), u trećem grupacija oko Dragana Đilasa (uključuje i PSG Palva Grbovića). Razgovori su završeni raspadom prvog bloka, prema dostupnoj verziji povukao se sa liste prvih 65 kandidata Zelenović, dobivši nula prolaznih mesta.

Međutim, na listi kandidata predatih RIK-u, pored četiri imena stoji ime Zajedno, ne piše DS, iako se na primer zna da su Filip Tatalović i Ksenija Marković iz DS-a. To jest, valjda jesu i dalje, valjda nisu prešli kod Zelenovića, valjda je tačno da će DS Zorana Lutovca imati osam poslanika, a Zelenović ni jednog.

Već iz ovog kratkog podsećanja, vidi se koliko će prihvatanje mandata biti traumatično za opozicionu javnost koja očekuje od onih za koje je glasala da budu složni, i da ne budu alavi jedni prema drugima.

Dogovori su, tvrdilo se, pravljeni na osnovu istraživanja javnog mnjenja, ali sad šta ta istraživanja tačno pokazuju, to je takođe deo šekspirovskih izdajstava među opozicionarima.

Na primer, ZLF dobija 10 poslanika umesto dosadašnjih pet, što bi trebalo da je dobar pomak. Međutim, ako se uzme da je Radomir Lazović odlično iskoristio prednost toga što prvi govori u Skupštini, kao predstavnik najmanje poslaničke grupe, i da je obraćanjima poput Vučiću „ti lutaš bebo“, podigao svoj opozicioni „hajp“, pitanje je da li je reč o propuštenoj prilici i prihvatanju omalovažavajućeg minimuma.

Unutrašnja konkurencija unutar SPN može se pokazati vrlo brutalnom, tu će se i dalje lomiti koplja ko će biti predvodnici parlamentarne opozicije između Lazovića, Miroslava Aleksića, Zdravka Ponoša i Aleksandra Jovanovića Ćute, pri čemu i dalje stoji mogućnost da se Dragan Đilas, lider SSP povuče sa kandidatske liste, kako bi Janko Veselinović dobio poslanički mandat.

U DS-u pri tome, i dalje ništa novo, poslednjih deset godina tu je stabilna stalna kriza liderstva, u kojoj je umesto Zorana Lutovca, predsednika stranke, najprepoznatljivija ličnost stari „otporaš“ Srđan Milivojević.

Tvrdi se da DS očekuje izbor novog predsednika, a to navodno neće biti ni jedan od njih dvojice.

Ako od samo ovog ovlašnog osvrta na međusobne odnose u SPN, može da zaboli glava, kada je reč o republičkom nivou, onda je makar za nivo Beograda, tog najjačeg glasačkog uporišta opozicije, nešto lakša situacija.

Olakšava je to što je Đorđe Miketić (opet iz Zelenovićeve stranke Zajedno) na 20. mestu odborničkih kandidata, i posle onolikog skandala sa njegovim privatnim snimkom, teško je zamisliti kako bi opozicione kolege odbornici to mogli da brane. Pod uslovom da prihvate mandate, dakle, i suoče se sa ogromnom, ali „crnom“ Miketićevom popularnošću na društvenim mrežama. Ako je ovaj skandal bio oružje režima u kampanji, sada se to oružje okreće u kontra smeru ka njima, i dodatni je razlog da svi nađu zajednički interes da se izbori za Beograd ponove u junu, zajedno sa ostatkom lokalnih.

Odlazak Ane Brnabić

Promene u opozicionim redovima (uzgred ali ne i najmanje bitno, Milošu Jovanoviću iz Novog DSS-a, će i dalje biti stavljen nemogući zadatak, da obnovi građansku desnicu koja se ne da obnoviti, jer će je uvek preoteti i preuzeti Vučić) su ipak mačiji kašalj, za ono što će slediti na strani vlasti.

Možda se to ne doživljava tako, ali odlazak Ane Brnabić sa mesta premijera Srbije, biće tektonska promena, ukoliko se kojim čudom ona ipak ne zadrži i dalje na toj poziciji.

Brnabićkinih osam godina u Vladi Srbije i sedam godina premijerskog mandata, suštinski su oblikovali upravo ovakav javni profil Vučića kao vladara, kakvim ga sada svi vide.

Bez ikakve ironije, i ako se realno sagleda, Ana Brnabić je kao Hrvatica jugoslovenskog porekla, gej osoba i menadžer zapadnog tipa, istovremeno omogućila Vučiću da izgleda mnogo patriotskije i desnije nego što on to jeste, a i da sebe izgradi, u datim okvirima, u čvrstog „muškog“ srpskog premijera, kakvog Srbija možda zaista nije imala od Nikole Pašića.

Rečju, Brnabić je nezamenljiva, a ako se ona sklanja, ta promena može simbolizovati i promenu dosadašnjeg geopolitičkog kursa Srbije. Možda će Vučić sa Vladom učiniti ono što je navodno nameravao sa strankom – staviti neku vrstu kopredsedništva između Marka Đurića, Miloša
Vučevića i Bratislava Gašića, ali ta se gimnastika, već pokazala neuspešnom. Još od prvog imenovanja kada je rečeno da će Ana Brnabić voditi ekonomski deo Vlade i da je samo formalno premijer, dok će politički Vladu voditi prvi potpredsednik Ivica Dačić. Taj model nije zaživeo, Brnabić se pokazala i političkim liderom vlade.

Ukoliko premijer postane Vučićev prvi finansijski stručnjak i ministar Siniša Mali, verovatnije je da će se odsustvo borbene Ane Brnabić nadoknaditi na tako sličan, a prividno tako različit način – time što će desna opozicionarka koja je ostala ispod cenzusa Milica Đurđević Stamenkovski postati ministarka, odnosno članica Vlade za nešto, naći će se već šta. Da li će Stamenkovski umeti da brani Vučića i Vučićevu Srbiju i tako što je umela Ana Brnabić, to ćemo tek videti.