Nova reorganizacija Balkana

Stoga, ukoliko neko ode u naredna dva minuta, evo tri ključne tačke:

1) Balkan je verovatno na „ivici“ još jedne reorganizacije, koja će označiti kraj postjugoslovenskog ustrojstva.

2) Novi poredak nastaće kao nenamerna posledica odluke Sjedinjenih Država da započnu takozvani „novi hladni rat“ na Balkanu, i, naročito, da potisnu Rusiju iz Srbije.

3) Iako će novo ustrojstvo približiti lokalne narode na Balkanu ostvarenju zajedničke želje o formiranju nacionalnih država, time se neće rešiti svi problemi, već će se definisati problemi koji će biti rešavani u narednoj fazi istorije Balkana.

– Budući da imamo mnogo toga da razmotrimo, hajde da „razbijemo“ ove tačke u manje celine, počev od opisa konteksta.

2) Izmena poretka na Balkanu

Balkan u previranju

Najpre treba reći da je međunarodni poredak na Balkanu „najfluidniji“ u celoj Evropi, što se pojašnjava samo jednim pogledom na kartu.

– Vekovima je ovaj region bio pod vlašću Otomanskog i Austrougarskog carstva, ako izuzmemo malu planinsku teritoriju, poznatu kao Crna Gora, koja se oduprla osvajačkim pokušajima Turaka.

– Tridesetih godina 19. veka pojavile su se dve male nezavisne države, Grčka i Srbija.

– Sedamdesetih godina 19. veka taj broj je uvećan, budući da su Bugarska i Rumunija dobile nezavisnost od oslabljenog Otomanskog carstva, a Austrija je kasnije anektirala Bosnu.

– U prvoj deceniji 20. veka otomanska sila je doživela potpuni krah, zbog čega je Albanija postala nezavisna, dok su Srbija, Crna Gora, Bugarska i Grčka proširile svoju teritoriju.

– Nakon Prvog svetskog rata Transilvanija je pripojena Rumuniji, a Zapadni Balkan je postao jedinstvena multietnička država – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Jugoslavija.

– Ovo stanje je potrajalo do 1941, kada se Jugoslavija raspala, a Hrvatska, Albanija i Bugarska pripojile su njene delove i proširile svoje nacionalne države.

– Zatim su komunisti 1944. reintegrisali Jugoslaviju, što je potrajalo do 1991.

Koketiranje dve grupe aktera

Navedene promene bile su posledica „koketiranja“ dve grupe aktera:

– Prva grupa su narodi u ovom regionu koji pokušavaju da formiraju nacionalne države na način koji je dominantan u ostatku Evrope – samoupravna država u kojoj živi većina pripadnika određene nacionalne zajednice.

– Ovo je podstaknuto istorijom progona u regionu, kao i slabom tradicijom ustavnog liberalizma – odnosno, manjine su u opasnosti zbog dominacije većinskih naroda.

– U skladu sa navedenim, prvo pravilo balkanske politike jeste da nikada ne budete manjina u nečijoj tuđoj državi, već da uspostavite sopstvenu državu, koja garantuje bezbednost, prava i ekonomske šanse svom narodu.

– Druga grupa aktera su velike sile, koje okružuju Balkan i neprestano su okrenute ovom regionu, iz bezbednosnih razloga.

– S obzirom da je Balkan prirodna tampon-zona između njih, velikim silama je u interesu da ovaj region bude stabilan, a kako bi „potisnuli“ rivale sporadično se mešaju u unutrašnja zbivanja.

– Ipak, cena tog mešanja često je „komplikovanje“ balkanske politike, što podrazumeva manipulacije kojima pribegavaju lokalni narodi kako bi ostvarili svoje ciljeve i osvetu drugih velikih sila.

– Kao rezultat, spoljni akteri nemaju običaj da se „duže zadržavaju“, već kratkotrajno intervenišu, tako što na neki način preoblikuju region, a zatim se povuku.

Kompromis lokalnih naroda i velikih sila

– Ova reorganizacija po pravilu predstavlja kompromis između zahteva lokalnih aktera, koji žele da uspostave nacionalne države, i interesa velikih sila, koje su pre svega zabrinute za sopstvenu bezbednost.

– Sedamdesetih godina 19. veka velike sile su prihvatile stvaranje nacionalnih država u ovom regionu, ali strogo su ograničile njihovu snagu: Velika Bugarska, koja je kratko trajala, „slomljena je“, iz straha da će postati platforma za rusku moć u Evropi.

– Nakon Prvog svetskog rata, Srbi, Hrvati i Slovenci ostvarili su san o nezavisnoj državi, ali po cenu silom nametnute kohabitacije u jednoj državi, motivisane anglo-francuskim strahom od revanšizma Austrije i Mađarske.

– Tokom Hladnog rata Jugoslavija je na isti način postala tampon-zona između NATO i Varšavskog pakta.

Osujećeni nacionalizam

– U skladu sa navedenim, „potraga“ za nacionalnim državama je nastavljena, a svako novo ustrojstvo regiona ispunjava potrebe određenih grupa, dok su ambicije drugih osujećene.

– Grupa koja je manje-više uspostavila nacionalnu državu su Grci, nakon masovne razmene stanovništva sa novoformiranom nacionalnom državom Turskom 1923. godine.

– Sličan je primer Rumuna, iako je dva miliona njih postalo deo sovjetskih republika Moldavije i Ukrajine 1940. godine.

– I Bugari su u sličnoj situaciji, ako izuzmemo slovensko stanovništvo iz Severne Makedonije, koje se nekada izjašnjavalo kao Bugari.

– Ipak, cilj o uspostavljanju nacionalnih država osujećen je za narode koji su postali deo Jugoslavije nakon Prvog svetskog rata.

– Slovenci, Hrvati i Albanci „trampili“ su svoj manjinski status u bivšim carstvima za status manjine u državi u kojoj su dominirali Srbi.

– Tokom dvadesetih i tridesetih godina 20. veka svi ovi narodi su agitovali za veća politička prava i autonomiju, i konačno ostvarili cilj četrdesetih godina 20. veka, kada su uspešno izlobirali podršku Nemačke i Italije, što se završilo padom Jugoslavije.

Titovi ustupci

– Ipak, ispostavilo se da je to bio rđav početak.

– Nakon rata savezničke snage su reorganizovale Jugoslaviju, još jednom ugušivši želju lokalnih naroda za nacionalnim državama.

– Umesto toga, lokalni narodi su bili primorani da usvoje model nacionalne samouprave u okviru granica Jugoslavije, što je omogućilo transformaciju ove države u „labavu“ federaciju nacionalnih republika.

– Albancima, Hrvatima, Slovencima, Makedoncima i Crnogorcima to je omogućilo da dobiju određeni stepen autonomije u odnosu na Srbe, koji su i dalje bili dominantan narod, u statističkom smislu.

– U međuvremenu, Srbi su mogli da crpe zadovoljstvo iz činjenice da je njihov narod bio ujedinjen, u okviru federacije.

– Ipak, postojale su dve „začkoljice“.

– Prvo, i najznačajnije, republike su ostale u političkoj hegemoniji, koja je bila autoritarna po svom karakteru, što je smanjivalo autonomiju ostalih naroda u odnosu na Srbe.

– Drugo, sa izuzetkom Slovenije republike su imale velike manjine, čime se ograničavala autonomija dominantne nacionalne grupe u okviru republike.

– Treće, Srbi nisu mogli da slede nacionalnu politiku jer su bili „rascepkani“ u pet federalnih republika i dve autonomne pokrajine – Vojvodinu i Kosovo.

3) Postjugoslovenski poredak

Poslednje prestrojavanje

– Zbog navedenih tenzija Jugoslavija se na kraju raspala, budući da je doživela ekonomski potres osamdesetih godina 20. veka.

– Nakon što konstitutivni narodi nisu uspeli da se dogovore o reformama, Srbi su se nametnuli u kolektivnim institucijama, pretvorivši ekonomsku krizu u ustavnu, što je izazvalo paniku manjih grupa.

– To je predstavljalo uvertiru u poslednje prestrojavanje Balkana, koje se dogodilo devedesetih godina i početkom dvehiljaditih, kada se Jugoslavija raspala, u skladu sa granicama svojih federalnih republika.

– Slovenija i Hrvatska su se prve otcepile, a Hrvatska je sa sobom „odvela“ veliki deo srpske manjine koja je živela duž njene granice sa Bosnom i Srbijom.

– Taj primer je sledila Bosna, multietnička država u kojoj je živeo veliki broj Srba i Hrvata, kao i Makedonija, sa svojom velikom albanskom manjinom.

– Crna Gora je izvesno vreme ostala u savezu sa Srbijom, ali u protekloj deceniji i ona se otcepila, „odnevši“ veliku srpsku manjinu, malu albansku manjinu i izvestan broj muslimana.

– Na kraju, kao „poslednji Mohikanac“ ostala je Srbija, koja je dobila nezavisnost od Jugoslavije, „po automatizmu“, i u njoj je nastavio da živi veliki broj manjina, uključujući Albance, Bošnjake i Hrvate.

Lokalni narodi su se borili da uspostave nacionalne države

– Kao i u prethodnom slučaju, poslednja reorganizacija je bila kompromis između zahteva lokalnih aktera i interesa spoljnih sila.

– Još jednom, lokalni narodi su pokušali da uspostave nacionalne države na teritoriji na kojoj su bili većinsko stanovništvo.

– Za Srbe to je značilo pripajanje delova Hrvatske i Bosne u kojoj su Srbi većinsko stanovništvo.

– Za Hrvate, to je značilo aneksiju delova Bosne u kojima su Hrvati bili većinsko stanovništvo, bez davanja bilo kojeg dela svoje teritorije Srbiji.

– Za Albance, koji nisu imali republiku u staroj Jugoslaviji, zadatak je bio da otcepe teritoriju na kojoj su živeli od Srbije i Makedonije.

– Da se niko nije mešao, ishod takvih nastojanja verovatno bi bio stvaranje nacionalnih država na teritoriji stare Jugoslavije, što bi značilo da novoformirane republike Bosna i Makedonija izgube većinu teritorija na kojima su živele njihove manjine.

Nezavisne, ali ne i nacionalne države

– Ipak, još jednom, spoljni akteri – naročito Zapad – osujetili su ambicije lokalnog stanovništva i nametnuli kompromisno rešenje koje je umnogome bilo u interesu Zapada.

– Rezultat je bio sporazum po kojem je Jugoslavija mogla da se raspadne i po kojem su spoljni akteri priznati nezavisnost novoosnovanih država, ali tako da one budu postmoderne, građanske, utemeljene na modelu bivših jugoslovenskih republika, a ne nove nacionalne države.

– Postojali su različiti razlozi za to.

– S jedne strane, međunarodno pravo je sprečilo bilo kakvu izmenu granica bez pristanka grupa koje su tu živele, što je bilo nemoguće postići.

– Nasuprot tome, federalne republike, koje su ranije „poklonile“ suverenitet Jugoslaviji, sada su ga ponovo zadobile, i to se smatralo potpuno u skladu sa zakonom.

– Zapad je takođe nastojao da spreči nasilje i patnju u delu sveta u kojem postoji nesklad između etničkih i političkih granica, što znači da nacionalne države mogu da nastanu samo ratom i etničkim čišćenjem.

– I, treće, mnogi na Zapadu su se „instinktivno“ protivili nacionalizmu, koji su videli kao izvor nestabilnosti u Evropi u 20. veku i antitezu novoformiranoj Evropskoj uniji, koja se temeljila na idealu saradnje među narodima.

Osujećeni nacionalizam

– Rezultat je bio stvaranje nove grupe pobednika i gubitnika.

– Slovenci su dobili sve što su želeli, čime se udvostručio broj balkanskih naroda koji su formirali nacionalnu državu.

– Hrvati su takođe ostvarili značajnu dobit – sopstvenu državu, uprkos činjenici da je oko pola miliona Hrvata ostalo da živi u susednoj Bosni i maloj srpskoj manjini unutar Hrvatske.

– S druge strane, Srbi su bili veliki gubitnici, prešavši iz stanja u kojem su bili nacionalno ujedinjeni u jednoj državi u stanje „rasparčavanje“ naroda u pet nezavisnih država – Bosnu, Hrvatsku, Makedoniju, Crnu Goru i Srbiju.

– Najveća uteha za njih bio je sporazum sa Zapadom po kojem Srbi iz Bosne mogli da očuvaju samoupravni entitet – Republiku Srpsku, na većini teritorije koju su kontrolisali tokom rata.

– U međuvremenu, Albanci su ostvarili izvestan napredak distancirajući se od svojih slovenskih suseda, ali su ostali podeljeni u četiri države – Makedoniji, Crnoj Gori, Srbiji i Albaniji – što je bilo daleko od postizanja cilja o nacionalnom ujedinjenju.

EU kao lek

– Da bi obuzdao nacionalne frustracije i obezbedio sebi „izlaznu strategiju“, Zapad je ponudio Balkanu šansu da se pridruži EU.

– Srž ovog pristupa bio je prećutni dogovor sa lokalnim narodima, poznat kao „uslovljavanje“ – prihvatite ustrojstvo koje je nametnuo Zapad, prionite na političke i ekonomske reforme, i, zauzvrat, dobićete različite koristi od članstva u EU, uključujući bezbednost, prosperitet, dobru upravu i šansu da se ujedinite u okviru Evrope bez granica – u suštini, jugoslovensko rešenje prilagođeno 21. veku.

– Delimično, to je bio čin vere u preobražavajuću moć procesa integracije.

– Pripremom za članstvo, verovala je EU, može da bude promenjena „bit“ regiona, tako što će se siromašne, autoritarne i silom nametnute države pretvoriti u svojevrsne prosperitetne, demokratske režime, gde će se poštovati zakoni i gde će manjine biti trajno zadovoljne.

– Ali, ovaj idealizam bio je poduprt i „čvršćom silom“.

– SAD su se zalagale za integraciju ovog regiona u NATO, prinudne međunarodne misije su na silu iznova gradile ratom opustošene države, strane diplomate su sprečile svaku priču o izmeni granica, a NATO vojnici na terenu su osujetili svaki pokušaj „revizije“ postjugoslovenskog poretka.

4) Kosovo kao izuzetak

Izbijanje konflikta

– Izuzetak u politici Zapada prema Balkanu da se granice ne mogu menjati bio je slučaj Kosova.

– Kao autonomna pokrajina Srbije u staroj Jugoslaviji, umesto statusa punopravne federalne republike, Kosovo nije imalo pravo da dobije nezavisnost bez pristanka Beograda, koji je to odbio da mu da, i godinama se Zapad protivio zahtevima Prištine.

– Zapad je promenio politiku kada je izbio konflikt, budući da su Albanci uzeli oružje da bi se borili za nezavisnost Kosova, a Srbija je poslala vojsku da to spreči.

– Do kraja 1998. situacija je umnogome počela da liči na prilike u Hrvatskoj i Bosni 1992, gde je srpska vojska primenila silu prema susednom stanovništvu.

– Razlika je bila što su ovoga puta zapadnjaci, naročito SAD i UK, bili rešeni da spreče bilo kakvu reprizu užasa iz Hrvatske i Bosne.

– Rezultat je bio dugotrajno bombardovanje Srbije, nakon čega je Beograd pristao da se odrekne političke kontrole nad Kosovom i da povuče svoje snage bezbednosti.

– UN su uspostavile međunarodnu civilnu administraciju na toj teritoriji, uključujući raspoređivanje nekoliko hiljada NATO vojnika na terenu – u stvari, okupaciju.

Ovo nije moglo da bude trajno rešenje

– Ipak, ovo nije moglo da bude trajno ustrojstvo.

– Zapad nije imao nikakvog interesa da uspostavi protektorat na Kosovu, naročito ne nakon 11. septembra 2001, kada je neprikosnoveni međunarodni prioritet bio da se neutrališe teroristička pretnja koja dolazi iz islamskog sveta.

– U međuvremenu, kosovski Albanci se sve više protivili tome da ih nadzire međunarodna birokratija koju nisu sami birali.

– Godine 2004. SAD i drugi su, stoga, preuzeli neizbežan naredni korak u pripremanju Kosova za samoupravljanje.

– Jedino pitanje bilo je koji oblik ta samouprava treba da poprimi.

– Jedna od opcija bila je davanje nezavisnosti Kosovu, što bi zadovoljilo zahteve Albanaca, ali bi izazvalo gnev Srbije i kosilo bi se sa međunarodnim pravom, po kojem je za „odlazak“ Kosova bio potreban pristanak Srbije.

– Drugi način bio je da se obnovi autonomija Kosova unutar Srbije, što bi zadovoljilo Srbe, ali bi značilo opasnost od novog separatističkog rata koji bi pokrenuli Albanci.

– Kompromisno rešenje, koje su neki u Beogradu zagovarali, značilo je podelu Kosova duž reke Ibar, čime bi se razdvojila enklava na severu gde su Srbi većinsko stanovništvo i koju bi Srbija izdvojila od juga gde većinski žive Albanci. Po tom rešenju, Srbija bi priznala nezavisnost južnog dela.

– Sporazum o podeli mogao je da uključi i malu enklavu Albanaca koji žive u delu Srbije poznatom kao Preševska dolina, koja je u neposrednoj blizini Kosova. Tamošnji Albanci želeli su da budu deo nove nezavisne države.

Zapadni veto na podelu

– Ipak, SAD i mnogi drugi stavili su veto na podelu već u ranoj fazi, ističući da bi to značilo izmene granica.

– To bi predstavljalo primer za krhke, multietničke države Bosnu i Makedoniju, čija se unutrašnja stabilnost temeljila na ideji da se granice na Balkanu ne mogu menjati.

– Kao i ranije, ideja o stvaranju etničkih država bila je suprotna duhu vremena, po kojem su otvorenost i tolerancija bile u prednosti u odnosu na nacionalizmom.

– Šta god se dešavalo na Kosovu, moralo je da važi za celu njegovu teritoriju.

– Iako je ova odluka imala određenu logiku, njena posledica bilo je uskraćivanje šanse da se postigne kompromis o konačnom statusu Kosova, čime su ostale na stolu samo dve opcije – autonomija unutar Srbije ili nezavisnost.

Albanci su silom nametnuli temu

– U navedenim okolnostima kosovski Albanci su silom nametali temu statusa, nastavljajući da agituju za nezavisnost, kao što su činili decenijama, ali ovoga puta meta njihove kampanje nije bila Srbija, već prisustvo Zapada.

– Sredinom prethodne decenije ova kampanja je postala sve nasilnija, budući da je nezadovoljno stanovništvo Kosova izazvalo nerede u Prištini i napalo zgrade i vozila UN, dok je, u pozadini, raspuštena Oslobodilačka vojska Kosova pretila da će se ponovo aktivirati.

– Kao posledica toga, stav Zapada postajao je sve neodrživiji, naročito zbog toga što Zapad nije ni želeo da bude prisutan na Kosovu.

– U februaru 2008. SAD i ostali su podlegli pritisku Albanaca i zvanično priznali nezavisnost Kosova, navodeći da monstruozno ponašanje Srbije prema albanskom stanovništvu, kao i potonji period međunarodnog nadzora predstavljaju zakonsko opravdanje za podelu Srbije protivno volji Beograda.

– Od ključne važnosti bilo je to što su SAD i njeni saveznici odbacili ideju o podeli Kosova i umesto toga priznali nezavisnost te pokrajine u granicama iz vremena Jugoslavije – ističući da je Kosovo nalikovalo federalnoj republici u staroj Jugoslaviji, pa je njegova nezavisnost, stoga, u skladu sa već uspostavljenim modelom dezintegracije.

– Kao rezultat, nastala je nova kosovarska država, uključujući enklavu pod dominacijom Srba na severu, iako su se tome snažno protivi ljudi koji su tamo živeli i koji su odbili da prihvate vlast Prištine, ostajući praktično „odsečeni“ od ostatka teritorije.

Srbija je odbila da to prihvati

– Kao što se moglo pretpostaviti, Srbija se usprotivila nezavisnosti Kosova i odbila da verifikuje odluku Zapada.

– Nakon toga gotovo polovina država u svetu takođe je odbila da prizna Kosovo, pozivajući se na međunarodno pravo, uključujući dve stalne članice Saveta bezbednosti, Kinu i Rusiju.

– Kao posledica, nezavisnost Kosova ostala je nedovršena.

– U političkom smislu, ova teritorija bila je nezavisna, izuzimajući enklavu na severu koja je funkcionisala kao da je deo Srbije.

– Ipak, nedostatak priznanja značio je da Kosovo nije moglo da se pridruži međunarodnoj zajednici, putem članstva u UN, EU, NATO i drugim međunarodnim organizacijama.

– Istovremeno, Srbija je „ključala od besa“ zbog onoga što je doživela kao protivzakonitu konfiskaciju Kosova od strane Zapada, bez ikakvog oblika teritorijalne kompenzacije, i oslonila se na prijateljske sile poput Rusije za pomoć u ispravljanju ove tobožnje nepravde.

5) Povratak na temu Kosova

Povlačenje SAD

– To nije bilo idealno za SAD, koje su želele da se okonča nejasnoća oko statusa Kosova.

– Ipak, budući da su Albanci bili zadovoljni i da su obaveze SAD u pokrajini okončane, SAD su se praktično povukle iz balkanske politike i preusmerile pažnju na važnija pitanja.

– Evropljani su nastavili američku ulogu nadzornika i propagirali ono što su smatrali održivim rešenjem za suštinski problem nepostojanja nacionalnih država, promovišući integraciju regiona u EU.

– U međuvremenu, SAD su smanjile ulogu na Balkanu, obezbeđujući bezbednosne garancije, utemeljene na integraciji regiona u NATO i suštinskoj pretnji primenom sile protiv svakoga ko se usprotivi međunarodnoj zabrani promene granica u regionu.

– Što se tiče Kosova, većina stranaca verovala je da će Beograd na kraju prihvatiti ono što je bilo smatrano „gotovom stvari“- naročito ukoliko Evropljani nametnu priznanje Kosova kao uslov za članstvo Srbije u EU.

Vakuum EU i povratak Rusije na Balkan

– Ipak, dva događaja koja su se ubrzo odigrala prinudila su Vašington da ponovo razmotri odluku o povlačenju sa Balkana.

– Prvi je bio „potonuće“ EU u krizu, koja je počela „finansijskom šokom“ koji je prerastao u krizu evrozone, a zatim u političku krizu ogromnih razmera, što je nateralo Evropljane da odlože planove o proširenju i umesto toga se fokusiraju na očuvanje EU.

– U takvim nastojanjima EU je faktički izgubila jedinu istinsku polugu kontrole nad ovim regionom – perspektivu članstva u Uniji, koju je dobila kada je pristala na poredak koji je prethodno nametnula Amerika.

– Drugi događaj odnosio se na pogoršanje odnosa SAD i Rusije, budući da su Rusi bili gnevni zbog povratka NATO-a u istočnu Evropu, tradicionalnu tampon-zonu bezbednosti.

– „Prelomnu tačku“ predstavljala je američka podrška pobuni na Majdanu, koja je izbila u Ukrajini 2013, što je podstaklo prozapadnu vladu u Ukrajini da se otvoreno založi za članstvo Ukrajine u NATO.

– Rusija je odlučno odgovorila.

– Rusija je anektirala Krim u Ukrajini i započela rat u Donjecku, kako bi destabilizovala novu vladu.

– U istočnoj Evropi Rusija je pokušala da blokira članstvo država koje još nisu bile integrisane u NATO, poput Bosne, Srbije, Crne Gore i Makedonije.

– S obzirom na relativnu slabost, Rusija je na raspolaganju imala ograničena sredstva da „prodre“ u ovaj region, i to je učinila iskoristivši nezadovoljstvo bosanskih Srba, koji su se osećali „porobljenim“ u Bosni, kao i protivljenje Srbije nezavisnosti Kosova. U zamenu za rusku podršku, Srbi su se obavezali da se neće pridružiti NATO-u.

– Imajući u vidu vakuum koji su ostavile SAD i EU, nije postajao maltene nikakav otpor ruskim nastojanjima – bar ne u prvi mah.

SAD su se vratile na Balkan da reše probleme

– Kao što se i očekivalo, Vašington je to doživeo kao izazov poretku koji je uspostavio na Balkanu, što je na kraju izazvalo nestabilnost.

– U okviru šire strategije za istočnu Evropu, Vašington je bio prinuđen da se vrati na Balkan, kako bi „isterao“ Rusiju iz ovog regiona.

– Prvi „obračun“ desio se u Makedoniji 2015, gde je tadašnja vlada bila umešana u korupcionaški skandal masovnih razmera, posvađala se sa Zapadom i obratila se Rusiji za pomoć.

– Dvogodišnja diplomatska bitka okončala se tako što su SAD uspele da sruše vladu i zamene je poslušnom administracijom koja je kao prioritet označila članstvo u NATO, a bila je i voljna da promeni ime države kako bi „slomila“ otpor Grčke tome.

– Usledilo je nadmetanje za uticaj u Crnoj Gori, najstarijoj saveznici Rusije, koju su Amerikanci prinudili da „promeni stranu“ i pridruži se NATO-u.

– Oni su u tome uspeli, ali tek nakon što je u poslednjem trenutku propao pokušaj Rusije da u državnom udaru ubije pro-NATO premijera.

Kosovo i zaokret u američkoj politici

– Nakon što su SAD „osigurale“ poziciju u Makedoniji i Crnoj Gori, i pošto je Obaminu administraciju u Vašingtonu zamenila Trampova, Amerika je počela da se bavi pitanjem Srbije, gde je Rusija bila „duboko ukorenjena“.

– Da bi neutralisale uticaj Moskve, SAD su shvatile da moraju da iskoriste gnev Srba zbog gubitka Kosova, koji je omogućio Rusiji da „prodre“ u politiku Beograda.

– S obzirom da nezavisnost Kosova praktično nije mogla da bude „oborena“, to je značilo da treba pronaći uslove pod kojima bi Srbija prihvatila situaciju, ali i privoleti Albance da daju ustupke. Pokrenuti su, stoga, tajni pregovori između predsednika Kosova i Srbije prošle godine.

– Nikoga nije iznenadilo to što je srpski predsednik oživeo ideju o podeli, kompromis koji je Zapad odbacio deceniju ranije, motivisan željom da „zatvori“ navedeno pitanje i ukloni glavnu prepreku za članstvo Srbije u EU.

– Ipak, tri stvari su se u međuvremenu promenile.

– Prva je bila volja kosovskog predsednika da se postigne kompromis nakon decenije obeležene „pravnim vakuumom“.

– To je podrazumevalo i spremnost da se odrekne enklave pod dominacijom Srba, koju Kosovo ionako ne kontroliše.

– Drugo, Trampova administracija, koja je „zauzela“ Belu kuću, bila je relativno nezainteresovana za liberalne ideale svojih prethodnika, poput multietničnosti.

– I, treće, SAD su morale da ublaže direktnu pretnju da će se suočiti sa nestabilnošću zbog ponašanja Rusije, koja je predstavljala veći izazov od apstraktnog straha da će promena granica izazvati nestabilnost.

– Rezultat je bio tajni dogovor o podeli i okončanje glavnog načela američke bezbednosne strategije na Balkanu, koje je bilo na snazi u proteklih 25 godina, odnosno da se granice u regionu ne mogu razlikovati od onih iz vremena stare Jugoslavije.

– Sporazum je propao

– Na nesreću Vašingtona, dogovor je propao, u kontaktu sa „spoljnim svetom“.

– S jedne strane, to je izazvalo strah u mnogim evropskim državama, uključujući Nemačku i UK, koje su se uplašile za stabilnost Bosne i Severne Makedonije.

– Što je još važnije, dogovor je izazvao gnev Albanaca na Kosovu, koji su razumeli da je nezavisnost Kosova u okviru postojećih granica „zacementirana“.

– Ne iznenađuje što su se mnogi osećali kao da ih je Amerika izdala, budući da su SAD poručile da sve zavisi od „blagoslova“ starog neprijatelja Kosova – Srbije.

– Kosovski Albanci odgovorili su na dva načina.

– Premijer je pokušao da „pritisne“ Srbiju da prizna Kosovo, namećući takse od sto odsto na srpske proizvode i učvrstivši vlast u severnoj enklavi, što je izazvalo Srbiju da rasporedi vojsku duž granice sa Kosovom ranije ove godine.

– U međuvremenu, predsednik, shvativši da Kosovo ne može da okonča stanje „pravnog vakuuma“ kompromisom sa Srbijom, inicirao je ujedinjenje Kosova sa priznatom državom Albanijom.

– To je dočekano sa odobravanjem u Tirani, gde je neuspeh Albanije da se pridruži EU ostavio lidere „otvorenim“ za ostvarenje cilja o nacionalnom ujedinjenju.

6) Šta će se desiti sledeće

Dogovor Kosova i Srbije

– Možemo samo da spekulišemo u kojem pravcu će se situacija dalje razvijati, ali postoje četiri glavna scenarija.

– Prvi je da Srbija i Kosovo postignu dogovor jer im je u interesu da reše status Kosova, uz diplomatski pritisak iz Vašingtona.

– Imajući u vidu „crvene linije“ Srbije, to znači da bi se sporazum temeljio na ideji – podela u zamenu za priznanje.

– Ipak, minimalne su šanse da će se to dogoditi.

– Albanci se i dalje oštro protive, a novu vladu činiće oni koji ne žele čak ni razgovor sa Beogradom.

– Na međunarodnom nivou Nemačka sada radi sa Francuskom da blokira podelu, a Moskva se protivi svakom dogovoru kojim se smanjuje zavisnost Srbije od Rusije.

– „Zamrzavanje“ ideje o razmeni teritorija

– Time se ostavlja mogućnost za drugi scenario po kojem je ideja podele ponovo „sklonjena sa stola“.

– To znači ili pristanak Srbije da bezuslovno prizna Kosovo, ili da, u krajnjoj liniji, bude očuvan status kvo.

– Problem sa bezuslovnim priznanjem jeste činjenica da je Srbija jasno stavljala do znanja godinama unazad da neće priznati Kosovo bez neke kompenzacije.

– Postoje minimalne šanse da bi Srbiju mogli da ubede da prihvati gubitak Kosova ukoliko joj se ponudi članstvo u EU bez ikakvog odlaganja, uz sve koristi koje bi to značilo.

– Ipak, ne postoji nikakav nagoveštaj za to, naročito imajući u vidu činjenicu da se EU suočava sa ekonomskom stagnacijom i brojnim geopolitičkim rizicima.

– Takođe, male su šanse da se sačuva status kvo jer situacija na Kosovu nije statična.

– Amerikanci su rešeni da „isteraju“ Rusiju sa Balkana, a želja Albanaca da se okonča „pravni vakuum“ Kosova podstiče ih da potraže neko rešenje za njegov status.

– Ukoliko Srbija odbije da prizna ovu teritoriju kao nezavisnu, jedina opcija je da se teži ujedinjenju sa priznatom državom Albanijom – rešenje koje bi većina kosovskih Albanaca prihvatila.

Regionalni potres

– To vodi trećem scenariju, odnosno nekoj vrsti regionalnog potresa.

– Srbija neće prihvatiti integraciju severne enklave Kosova u albansku nacionalnu državu i, bez sumnje, na takvu pretnju odgovorila bi pripajanjem ovog područja, što bi vodilo vojnom obračunu sa Albancima, progonu preostalih Srba iz južnog dela Kosova, pokušaju Albanaca u Preševskoj dolini u Srbiji da se otcepe, kao i krizi državnosti u Srbiji, koja bi išla naruku lokalnim nacionalistima.

– Na taj način se stvara i ogromna šansa za Srbe u Bosni da se otcepe i ponude svoju teritoriju Srbiji, kao kompenzaciju za gubitak Kosova.

– Istovremeno, ujedinjena Albanija bi takođe značila novu geostratešku šansu za Albance u Severnoj Makedoniji, koji bi, bez sumnje, pokušali da pripoje svoju teritoriju ovoj novoj državi.

– Ostaje otvoreno pitanje koliko bi navedeni proces bio nasilan, ali istorija nagoveštava da ne bi bio miran.

Novi poredak

– To nas vraća na ključnu tačku ovog predavanja – odnosno, spoljni akteri, predvođeni SAD, koja je potvrdila vodeću ulogu na Balkanu, ponovo će biti prinuđeni da „reorganizuju“ ovaj region, kao što su u više navrata činili u prošlosti.

– Ostaje da se vidi kako će taj poredak izgledati, ali, ako je suditi po prethodnom primeru, biće to još jedan kompromis između želje lokalnih naroda da formiraju nacionalne države i interesa velikih sila.

– Imajući u vidu podršku ideji podele, SAD se neće protiviti ujedinjenju Kosova sa Albanijom i Preševskom dolinom, niti srpskoj aneksiji severnog Kosova, ukoliko to zaživi na terenu.

– Evropljanima će verovatno laknuti što su Srbi i Albanci konačno pronašli rešenje za problem statusa Kosova, a Rusija neće imati moć da to blokira.

– Ipak, SAD će s podozrenjem gledati na dalje promene međunarodnih granica, baš kao i Evropljani.

– Amerika neće želeti da se teritorija bosanskih Srba ujedini sa Srbijom, jer bi to značilo snažnu platformu za ruski uticaj na Balkanu.

– SAD će se takođe odupreti bilo kakvim pokušajima Albanaca da se otcepe od Severne Makedonije, koji bi najpre morali da definišu svoju teritoriju, a to bi značilo složeni i krvavi rat za otcepljenje.

– Umesto toga, SAD će insistirati da navedeni narodi odustanu od svojih nastojanja i zauzvrat će im garantovati samoupravu unutar postojećih država, što će značiti i ublažavanje graničnih kontrola, kako bi se ojačala prekogranična saradnja između pripadnika istih naroda. Takav princip važio bi i za bosanske Hrvate.

Naredna faza

– To će definisati narednu fazu u balkanskoj istoriji, kada će se Srbi i Albanci približiti ostvarenju cilja o uspostavljanju nacionalnih država, dok će se obistiniti želja velikih sila o stabilizaciji Balkana.

– Ali, mnoga pitanja ostaće nerešena, uključujući konačni status Srba u Bosni i Albanaca u Severnoj Makedoniji, koji će i dalje želeti da se ujedine u nacionalnim državama.

– Istovremeno, postaviće se pitanja u vezi sa statusom Bošnjaka i Hrvata u delovima Bosne, kao i položaja slovenskog stanovništva u Severnoj Makedoniji, koje teži ujedinjenju sa Bugarskom.

– Neizvestan je i položaj brojnih malih grupa u regionu, naročito u Crnoj Gori, kao i odnos između regionalnih država i spoljnih sila.

– Imajući u vidu da će SAD morati da daju garancije za novi poredak, biće potrebno da Rusija „zauzda“ američki uticaj jačanjem svog uporišta među bosanskim Srbima, a Bošnjaci će se okrenuti Turskoj, kako bi odbranili integritet svoje države na duge staze.

7) Zaključak

Iz svega navedenog možemo da izvučemo tri zaključka, koje sam pomenuo na početku.

– Prvi je da je Balkan verovatno na „ivici“ još jednog „reorganizovanja“, što će označiti kraj postjugoslovenskog ustrojstva. Srbija i Albanija bi, dakle, proširile svoje granice, a Srbi i Hrvati iz Bosne, kao i Albanci iz Severne Makedonije dobili „defakto“ priznanje.

– Drugi je da bi to bila posledica odluke Sjedinjenih Država da se bore u takozvanom „novom hladnom ratu“ na Balkanu, i, naročito, da „isteraju“ Rusiju iz Srbije.

– Navedeni proces znači da SAD odustaju od dugotrajnog protivljenja izmeni granica, što će predstavljati izazov za regionalni status kvo, uključujući otpor Albanaca, koje će SAD morati da „slome“.

– I, treće, iako će predstojeća“reorganizacija“ Balkana približiti lokalne narode ostvarenju zajedničke želje o nacionalnim državama, neće rešiti sva pitanja.

– Umesto toga, biće definisani problemi koji će se rešavati u narednoj fazi balkanske istorije, što uključuje i nove reorganizacije, koje će, neumitno, uslediti.

* Predavanje je održano 19. oktobra 2019. na Univerzitetu Kembridž.

O autoru

Autor vodi istraživački projekat „Novo međumorje“ (New Intermarium) u Centru za geopolitiku i veliku strategiju (Centre for Geopolitics and Grand Strategy) na Univerzitetu Kembridž. Prethodno je radio kao diplomata u Bosni i Makedoniji. Radi na knjizi o posleratnoj Bosni.