Novu vladu čekaju novi, ali stari izazovi

Demostat je, naime, još u aprilu pisao, a sada nema sumnje – novu Vladu Srbije činiće Srpska napredna stranka (SNS), Socijalistička partija Srbije (SPS) i stranke manjina. Vlada će biti formirana najranije krajem avgusta, a ne isključuje se mogućnost da kabinet u Nemanjinoj 11 startuje tek u septembru. Novu vladu čekaće novi, ali i stari izazovi, među prvima pitanje tablica i ličnih dokumenata u sporu sa Prištinom, ali i eventualno uvođenje sankcija Rusiji. Mnogo toga zavisiće od jesenjih događaja na Kosovu.

Najizvesniji scenario za formiranje vladajuće koalicije na republičkom nivou je beogradski, pisao je Demostat u aprilu, kada su mnogi, pa i funkcioneri SNS-a, poručivali da za SPS neće biti mesta u vladi. Sumnje da će Srbija dobiti vladu bez socijalista podgrejao je tokom izborne noći sam Aleksandar Vučić, kada je rekao da njegova stranka sa Savezom vojvođanskih Mađara ima većinu, uz kritike na račun pojedinih koji su iskoristili rat u Ukrajini da bi podigli svoj rejting.

Nije precizirao, ali je mislio na SPS. Nekoliko dana kasnije na RTS-u je rekao da ga je Ivica Dačić zvao više od deset puta u toku izborne noći i da mu se nije javio. I Zorana Mihailović se u aprilu javno suprotstavila ideji da socijalisti ponovo budu u izvršnoj vlasti, dok je slične poruke slao i Darko Glišić. Međutim, scenario bez SPS-a nije ni u jednom trenutku bio moguć, što je postalo potpuno jasno kada je u Beogradu formirana vlast.

Nije moguć ni scenario u kojem lider socijalista, čija lista je dobila 31 poslanika u parlamentu, neće biti ministar u novoj vladi. Zapravo, mnogo je realnije da u vladi ne bude Zorana Mihailović ili Aleksandar Vulin ili Nebojša Stefanović nego da Ivica Dačić ne bude ministar.

Međutim, nema mnogo smisla govoriti o personalnim rešenjima dok novi premijer(ka) i ministri ne budu izabrani. Zato što je to Vučićev oprobani sistem tehnologije vlasti, svojevrsna igra detekcije, u kojoj javnost treba da nagađa ko će biti izabrani funkcioner, dok mnogo važnije teme prolaze neprimećene.

Naravno, veoma je važno ko će sedeti u novoj vladi, jer to može prejudicirati spoljno-političko određenje Srbije u narednom periodu, ali i zato što Vučić svojim izborom šalje poruke javnom mnjenju Srbije. Poslednji takav primer je poslanik SNS Vladimir Đukanović koji je, i pored toga što je deklarisani rusofil, izabran za šefa skupštinske delegacije u Parlamentarnoj skupštini NATO.

Za Đukanovića, takođe, ni to što je advokat Dijane Hrkalović i Predraga Koluvije nije prepreka da bude šef Odbora za pravosuđe i u ovom sazivu parlamenta. Po tom principu, nema prepreka da u sledećoj vladi sedi bilo koji Vučićev izbor jer se već pokazalo da afere nisu dovoljan element da neko izgubi javnu funkciju. Potrebno je da izgubi i Vučićevu podršku.

Priština, EU i Rusija

Novu vladu sačekaće stari i novi izazovi, a među prvima će biti rešavanje poslednjeg spora za Prištinom, primene odluka o dokumentima i tablicama. Iako će predsednik Srbije opet preuzeti najveći deo odgovornosti na sebe, već 18. avgusta kada se u Briselu sastaje sa Albinom Kurtijem, jedan deo obaveza pašće i na novu vladu. Kada su krajem jula porasle tenzije između Beograda i Prištine, rodio se strah od ozbiljnog nasilja, koje je i dalje realno, pogotovo u svetlu rusko-ukrajinskog sukoba i činjenice da mnogi elementi imaju i uticaj i interese povezane sa situacijom na Kosovu.

Jedan od važnih izazova za vladu biće i usklađivanje spoljne politike sa Evropskom unijom, odnosno odlučivanje o eventualnom uvođenju sankcija Rusiji. Moguće je da Vučić, u zamenu za napredak u evropskim integracijama i otvaranje klastera, odluči da uvede neke od paketa sankcija Rusiji, najverovatnije sankcije koje se odnose na separatističke republike Donjeck i Lugansk.

U tom slučaju će o spoljno-političkom određenju Srbije odlučivati parlament, kako bi predsednik podelio odgovornost, ne samo sa poslanicima, kao nosiocima najviše zakonodavne vlasti, već i sa opozicijom. Tada bi vlada sigurno dobila podršku i pojedinih opozicionih partija.

SNS i parlament

SNS će u parlamentu imati potpuno drugačiju situaciju od one na koju su navikli prethodnih godina, kada praktično nije bilo opozicije u skupštinskoj sali. Sada će u zdanju na Trgu Nikole Pašića sedeti više od trećine opozicionih poslanika, što se već osetilo tokom prvog zasedanja, kada je bilo oštrih polemika i rasprava.

Opozicija, koje dugo nije bilo u parlamentu, sada ima mogućnost da svoje ideje, program, kritike i optužbe na račun vlasti prenese građanima tokom skupštinskih prenosa. Drugi program RTS-a gledan je u unutrašnjosti Srbije, čemu doprinosi i to što se nalazi na drugoj poziciji na rasporedu kanala, sem na SBB-u.

Činjenica da je Vučić drugog dana sednice odlučio da gostuje u Dnevniku RTS govori u prilog tome. Neretko se i do sada dešavalo da Vučić odluči da gostuje na televizijama koje su voljne da mu izađu u susret kako bi smanjio gledanost nekog drugog programa, čiji sadržaj mu ne ide u prilog.

Bez obzira na pobedu na izborima, nezadovoljstvo građana će rasti

Vučić je i sa ovakvim problematičnim izbornim uslovima (dostupnost medija opoziciji, kontrola biračkih mesta i slično) ostvario pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora, ali zato što se na izborima nisu kandidovali lider SPS-a Ivica Dačić, šef radikala Vojislav Šešelj, predstavnik Muftijinog amaneta, kao i Saveza vojvođanskih Mađara.

 Vučić ne bi dobio znatno više glasova na predsedničkim izborima (58 odsto) nego što je SNS dobila na parlamentarnim (42 odsto) da većina glasača navedenih političkih opcija nije zaokružila Vučićevo ime na glasačkom listiću kandidata za predsednika države, jer nisu imali svog.

Naime, liste SPS, SRS, SVM i SPP dobile su na parlamentarnim izborima ukupno oko 16 odsto glasova, što je jednako razlici između Vučićevog rezultata i „skora“ naprednjaka na izborima za republički parlament. Dakle, da su te liste imale svog kandidata na predsedničkim izborima, Vučić ne bi mogao da trijumfuje u prvom krugu, već bi se išlo u drugi krug predsedničkih izbora gde je, kako smo se uverili, sve moguće.

Bez obzira na pobedu SNS i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima, nezadovoljstvo građana će biti sve veće. Naprednjake, koji su na poslednjim izborima ostvarili značajno lošiji rezultat izgubivši oko pola miliona glasova, čeka sve više problema kako se približava zima – od septembra počinje nova školska godina, priprema za grejnu sezonu, struja će poskupeti, a inflacija najverovatnije rasti. Nastaviće se i pritisak međunarodne zajednice, i zapada i Rusije, na Srbiju i neminovno će doći do pada podrške naprednjacima.

Ali to samo po sebi ne znači da će doći do rasta podrške opoziciji jer je pitanje da li će opozicija uspeti da artikuliše nezadovoljstvo građana. Opozicione partije bi trebalo da se ideloški profilišu i da ostanu dosledne svom izboru, bez populističkih koraka. Stranke opozicije u skupštini – SSP Dragana Đilasa, Nada, DS, Narodna stranka, Moramo, Dveri – trebalo bi da iskoriste priliku koju su na izborima zaslužile i da u institucijama pokrenu važna pitanja. Ukoliko, pak, opozicija ne uspe da u parlamentu artikuliše interese građana koji su za njih glasali, sve češće ćemo imati ulične manifestacije nezadovoljstva, poput protesta u Novom Sadu ili protesta nezadovoljnih poljoprivrednika.

Da li će Vučić ispuniti svoja obećanja?

Predsednik Srbije i SNS više puta je rekao da će se povući sa čela stranke. Ovoga puta, najavio je da će „biti tu“ pri izboru Vlade Srbije, a da će se potom povući. Ukoliko do toga i dodje, onaj ko ga formalno nasledi neće biti i premijer, jer Vučić ne želi da koncentriše moć u jednoj osobi. Jasno je da u tom slučaju ni novi premijer ni novi predsednik stranke neće odlučivati praktično ni o čemu, jer će vlast i odluke biti u Vučićevim rukama. Vučić će se toga odreći samo ukoliko odluči da izađe iz srpske politike.

Drugo pitanje je šta će biti sa beogradskim izborima koje je obećao opoziciji, odnosno Draganu Đilasu, u martu sledeće godine. I da li će, uz te izbore, biti održani i vanredni lokalni izbori u Novom Sadu, gde je, posebno u užem jezgru grada, SNS jako loše prošla na prethodnim izborima, ali i u Nišu i Kragujevcu.

Ako imamo u vidu da od 2012. retko koja godina prošla bez izbora ili bar rekonstrukcije vlade, ne treba isključiti mogućnost da i ova vlada bude oročena i da nas već 2023. sačeka rekonstrukcija ili novi parlamentarni izbori zajedno sa redovnim lokalnim 2024. Ukoliko situacija na geopolitičkom, ekonomskom i unutrašnjem planu ne bude dobra, sve je moguće. A mnogo toga će zavisiti i od jesenjih događaja na Kosovu.