Nutela, Fajzer i izborni uslovi

Onaj ko misli da ’Nutela’ za srpsko tržište ima manje lešnika nego ona za italijansko, lako će pomisliti da postoji i ’Fajzer’ za srpsko tržište koji daje manje antitela od ’Fajzera’ za američko tržište. Ko tako misli o ’Nuteli’ i ’Fajzeru’ nikad se ne zapita kako je onako dobar bio sarajevski ’Marlboro’ – po legendi ex YU mitologije bolji od američkog. Doduše, postoje i kauzalnosti drugog tipa, pa tako znam čoveka koji se vakcinisao s ’Fajzerom’ uz obrazloženje da od iste kompanije s uspehom koristi ’Viagru’, te smatra logičnim da i vakcina bude tako uspešna. Pa ako treba i buster po principu pripejd antitela. Biće možda i onih koji će se vakcinisati po principu Tadićeva ’četiri stuba’ (spoljne politike), prvo dva ’kineza’, pa buster ’Fajzer’, a bude li zatrebalo treća ujme boga da bude ’Sputnjik’ i na kraju neka evropska.

No dobro. Kakve veze imaju krem ’Nutela’, vakcina ’Fajzer’ i izborni uslovi u Srbiji? Pa ako ne možemo da imamo izborne uslove kao na Zapadu, možemo li bar one za srpsko tržište, sa manje lešnika i antitela (medijskih sloboda i integriteta izbornog procesa), ali ipak da to budu neki demokratski uslovi. Jer, čak i da imaju manje lešnika i manje antitela, kao što nemaju, to su i dalje ’Nutela’ i ’Fajzer’, kao što bi i uz manje standarda EU to i dalje bili podnošljivi demokratski izborni uslovi za ovu političku kulturu i tradiciju. Bar bi bili ono što opozicija zove ’minimum izbornih uslova’. Jedne zemlje koja je makar formalno na EU putu.

’Nutela’ je šira politička metafora od izbora. Nju koristi i predsednik Vučić. Na nedavno završenom Strateškom forumu na slovenačkom Bledu, koji inače tradicionalno okuplja lidere regiona i zemalja članica EU, Vučić je, što se evropskih obećanja o članstvu zapadnog Balkana u EU tiče, izjavio: „Napravili su nam palačinke, ali su odlučili da ne stave ’nutelu’, već malo lošiji namaz. Mi smo sada napravili sami palačinke, a ponekad stavimo i ’nutelu’. Zašto bi se to nekome dopalo?“ – zapitao je predsednik, misleći na Open Balkan koji je ustanovio sa Edijem Ramom i Zoranom Zaevim.

Posrednici iz Evropskog parlamenta za pregovore o izbornim uslovima u Srbiji, poslanici Vladimir Bilčik i Tanja Fajon, smatraju da su namazali palačinke demokratskom ’nutelicom’. Opozicija, apsurdno ali baš kao Vučić na Bledu, samo zabavljena svojom mukom, misli da to nije ’nutelica’, već neki drugi, mnogo lošiji namaz, dok je Vučiću, što se izbora tiče, maltene svejedno: Za izborne palačinke imate tanki sloj ’nutelice’ i sa strancima i bez stranaca. Kao da birate između ’sinofarma’ i ’fajzera’.

Možda je najbolje da dijalog vlasti i opozicije uz podršku EU umesto ovakvog epiloga preraste u neku vrstu ’stalne konferencije’. Budimo pošteni: Jedino rešenje – da evroposlanici po standarima EU uređuju jutarnje programe, dijaloške, monološke i centralne informativne emisije na javnim servisima i privatnim televizijama sa nacionalnom frekvencijom – nije bilo realno. Naravno da ’novi REM’ u kome će participirati onaj ’stari’ (koji je i dalje nadležan valjda za neko medijsko praćenje i delovanje na osnovu toga), neće doneti ništa kvalitativno bolje u srpskom medijskom Pripjatu, ali epilog pregovora sa posrednicima EU bar je valjda otreznio lidere opozicije da shvate da moraju biti dostojni svojih predaka: Vuka Draškovića, Zorana Đinđića, Vesne Pešić, Vojislava Koštunice, Velimira Ilića, Zorana Živkovića i svih ostalih političara i građana koji su u nepovoljnijim uslovima izvojevali dve velike izborne pobede – 1996. i 2000. Uz sve recidive devedesetih, ovo je ipak bolje od ratne atmosfere, sankcija, bede i tadašnjeg državnog terorizma. Jeste cinično, ali je tako – kod Vučića je najpre kao kod Tita: Ako ti se ne sviđa režim u zemlji, idi u Nemačku pa radi. Angela Merkel je dala doprinos takvoj atmosferi. Ona je za Vučića bila ono što su Vili Brant i Helmut Šmit bili za Tita. Logična je frustracija opozicije, pa otuda Dragan Đilas o Merkelovoj govori intonirano maltene kao o bivšem gradonačelniku Njujorka Rudolfu Đulijaniju, koji je podržao NATO bombardovanje, da bi u Vučićevoj kampanji 2012. reklamirao ’Beograd na vodi’. Iako nas je bombardovao Šreder (potonji Vučićev partner) a ne Merkel.

Samo perverzni nostalgičar može da kaže kako je devedesetih bilo bolje u Srbiji nego sad (tobože je uz Našu borbu, B92 i ANEM bilo bar nade), ali ono što je tačno to je da se uprkos svim užasima devedesetih – stranačka politika tada vodila (ili su uspomene takav privid stvorile) kao ozbiljnija delatnost. Ako žele da obnove tu opozicionu ozbiljnost Stranka slobode i pravde i Narodna stranka, treba da krenu odlučnije ka modelu koalicije ’Zajedno’. Sa još jednim ili dva manja partnera (jedan građanski, drugi desnocentristički). Ili da na višem sinergetskom nivou ideologije i organizacije razviju ono što su u savezu neuspešno probali Boško Obradović i Saša Radulović. Da naprave svoju ’nutelu’ za ove palačinke koje im je spremio Vučić. I da, po mogućstvu, izađu li na izbore u Beogradu i pobede li, preduprede mučnu postizbornu epizodu saradnje i raspada saveza SPO i DS nakon što je priznata izborna volja sa izbora 1996. Što bi Vučić (te postizborne tenzije), u slučaju novog strateškog pobedničkog saveza opozicije možda i elegantnije iskoristio nego Milošević nekada.

Ono što je sigurno gore u odnosu na devedesete to je da bi Vučić sigurno teže podneo od Miloševića neki ’savez slobodnih gradova’, ali do koga je došlo tek nakon odlučne odbrane izborne volje nakon krađe izbora. Ono što ohrabruje u opoziciji, to je da se konačno naziru dve strukture koje počinju da liče na ozbiljne stranke – SSP i NS, iako još sa prevelikim brojem satelita i partnera što pre može da stvori konfuziju nego iluziju mnošta a što je jedna od omiljenih Vučićevih disciplina.

Hajde za trenutak da se vratimo u april daleke 2003. godine: Američki državni sekretar Kolin Pauel, doputovao je u kratku posetu Beogradu, na svom putu od Ankare do Brisela. Kako je tada preneo Frans pres, pozivajući se na neimenovanog zvaničnika američke administracije, Pauel je ovom posetom želeo da iskaže podršku Srbiji, potresenoj nakon ubistva premijera Đinđića. Ali, rekoh već da znam čoveka koji veruje da postoje ’srpska nutela’ i ’srpski fajzer’ koji me je tada pitao – znam li kao novinar zaista zašto je došao Pauel u Beograd. Kad sam rekao da valjda želi da pruži podršku Srbiji na Đinđićevom putu, odgovorio mi je: Kako si naivan, došao je na kratko samo da odvede Legiju u Ameriku. Nisam ga ništa pitao kad se Legija bio predao srpskim vlastima, jer mi do tada još nije bio ni odgovorio otkud zna da je Medlin Olbrajt bila primila Arkana na jednom američkom nosaču aviona da vidi kako će se ponašati dođe li do prevrata u Srbiji.

Ali i o takvim maštovitim kafanskim paranoicima Vućić mora da vodi računa. Da ih izborno senzibilira i optimalizuje. Niti su glasovi krompiri, niti rastu na drveću.

Izvor: Demostat