O statusu tek posle pregovora

Osim plana Martija Ahtisarija, kao osnove za pregovore Beograda i Prištine o statusu Kosova, za sada u Evropskoj uniji nema razrađenih ideja o rešenju kosovskog problema, jer se prevashodno čeka na što brži i što opipljiviji rezultat dijaloga srpske i albanske strane. Zato u Briselu i nisu u opticaju ideje o „konfederaciji Srbija-Kosovo“, podeli Kosova, federaciji „Albanija-Kosovo“, podeljenom suverenitetu Srbije i UN nad Kosovom na određeni broj godina, ali uz pravo Albanaca da konačno referendumom odluče o statusu Pokrajine, kako su to objavili pojedini srpski mediji, rekli su agenciji Beta zvaničnici EU u Briselu.
Trenutno se u Briselu očekuju prvi razgovori s predstavnicima Rusije i SAD u „trojki“ Kontakt grupe s ciljem da se što pre pokrene dijalog Beograd-Priština o presecanju kosovskog „Gordijevog čvora“, EU se rukovodi ciljem da dodatnim pregovorima srpske i albanske strane mora da se priđe najozbiljnije, bez predodređenog konačnog ishoda, a od srpske i albanske strane se očekuje „i predusretljivost i savitljivost“. A tek posle 120 ili više dana pregovora bi se razmotrilo da li je, u slučaju da nema dogovora, zaista neminovno jednostrano proglašenje i priznavanje nezavisnosti Kosova, na temelju Ahtisarijevog plana.
To je bilo formulisano i u konceptu za raspravu koju su visoke diplomate evropske dvadeset sedmorice pripremile šefovima diplomatija EU 23. jula u Briselu. Ali, to tada nije i usvojeno i ministarsko zasedanje završeno i dalje vidljivim razlikama između članica EU oko toga da li je nezavisnost Kosova jedini neminovni ishod i, posebno, da li se rešenje može naći izvan Saveta bezbednosti UN. Ta pitanja dalje otvaraju pitanje zakonitosti i obaveza međunarodnog prava za nemali broj članica EU, isto kao i problem s međunarodnom pravnom osnovom i mandatom za uveliko pripremljenu misiju EU na Kosovu.
– Da smo o tome glasali, našli bismo se u slepoj ulici – izjavio je posle ministarskog zasedanja šef francuske diplomatije Bernar Kušner.
Druge diplomate su upozorile da bi jednostrano proglašenje i priznavanje nezavisnosti Kosova izazvalo isti rascep među evropskom dvadeset sedmoricom, kao što se to desilo u slučaju američke invazije na Irak 2003. godine. Zbog toga, premda je to ranije pominjano, sada nisu u opticaju ideje o „konfederaciji Srbija-Kosovo“, podeli Kosova, federaciji „Albanija-Kosovo“, podeljenom suverenitetu Srbije i UN nad Kosovom na određeni broj godina, ali uz pravo Albanaca da konačno referendumom odluče o statusu Pokrajine.
Ideja o konfederaciji Srbija-Kosovo ranije je napuštena, jer je bilo jasno da je Beograd nikako neće prihvatiti budući da bi to značilo da Kosovo najpre mora da postane država sa svojim granicama, da bi se dobrovoljno udružilo u krajnje labavi oblik državnog saveza sa Srbijom, iz kojeg kosovski Albanci mogu istupiti kadgod hoće.
Pokretanje nekih od ovih zamisli se može jedino shvatiti, ocenjuju upućeni međunarodni diplomatski izvori, kao određeni pokušaji da se pripremi neka vrsta ponovnog „scenarija Rambuje“, kad je režim Slobodana Miloševića 1999. odbio nagodbu oko Kosova i razmeštaj međunarodnih snaga, što je dovelo do bombardovanja Kosova i Srbije bez odluke Saveta bezbednosti UN.
A to bi za EU značilo neophodnost da se kosovski Albanci sada svakako privole da odustanu od proglašavanja jednostrane nezavisnosti i da daju pristanak i neke ustupke u pregovorima sa srpskom stranom, da bi se onda od Beograda, i Moskve, tražilo da pristanu na određeni kompromis, u čijoj osnovi bi morao ostati Ahtisarijev koncept. Ukoliko bi Srbija i Rusija istrajavale na odbijanju onog što nude kosovski Albanci, uz podršku SAD i jednog, što je moguće većeg broja zemalja EU, onda bi se zaključilo da treba prevazići „srpsko-rusku stalnu blokadu“ i ići na neku vrstu međunarodne arbitraže ili konferencije, a s ciljem da se bar na neko vreme izbegne odlučivanje u SB UN.
Pored Rusije, član s pravom veta je i Kina koja bi odbacila takvo rešenje. Računa se da bi se tad stvorila „kritična masa“ od znatno većeg broja država nego što je sad slučaj, koje bi mogle da se priklone „zajedničkoj odluci“ o priznavanju Kosova kao države. Obrazloženje bi bilo da je to, iako „lošije rešenje“, ipak bolje nego održavati u nedogled nemogući status kvo na Kosovu, uz pretnju oružane pobune i potpunog urušavanja ekonomsko-socijalne situacije u Pokrajini, što bi destabilizovalo ceo region i onemogućilo reforme i ugrađivanje tamošnjih zemalja u evropske strukture.