Obavezni vojni rok – modeli i iskustva zemalja u Evropi

Od 40 evropskih zemalja koje imaju oružane snage, njih 17 ima neki oblik vojnog roka, dok među nekadašnjim republikama bivše Jugoslavije nijedna država nema obavezno služenje vojske. Prema najavama ministra vojnog Nebojše Stefanovića, takva odluka bi mogla da bude doneta do kraja godine, nakon javne rasprave, ali će na to najviše uticati finansijski aspekt, jer bi, prema njegovin rečima, za organizovanje redovnog vojnog roka iz državne kase trebalo da se izdvoji osam milijardi dinara po godini, ili čak i više ako bi se uvele plate i za vojnike, koje bi bile „veće od simboličnih“.

Evropske zemlje koje nisu ukidale obavezan vojni rok su Švedska, Švajcarska, Norveška, Danska, Finska, Austrija, Litvanija, Turska, Estonija, Rusija, Belorusija, Ukrajina, Grčka i Kipar. Sistemi po kojima se taj rok odslužuje se uveliko razlikuju, od onih rigidnijih pa do potpuno liberalnih verzija. U gotovo svim od pomenutih zemalja postoji i pravo na prigovor savesti, u kom slučaju regruti služe u civilnim i državnim institucijama. Prema izvorima iz nadležnog ministarstva, mogućnost ponovnog uvođenja obaveze služenja vojnog roka razmatra se i u Mađarskoj i Nemačkoj, dok Austrija razmišlja o produženju služenja vojske.

Moldavija je jedna od zemalja koja poslednjih godina radi na tome da u potpunosti ukine vojnu obavezu i profesionalizuje vojsku. S druge strane, Švajcarska i Austrija su od te ideje odustale, nakon što su građani na referendumu jasno rekli “ne” ukidanju vojnog roka. Ogromna većina Švajcaraca se 2013, po treći put, izjasnila da ne želi ukidanje opšte vojne obaveze. Ipak, ne moraju svi regruti koje država pozove da služe vojsku, mogu i da to zaobiđu, ali da plaćaju porez od tri odsto zarade do 37. godine života. Vojni rok obuhvata muškarce od 18 do 34 godine, dok žene mogu da se prijave dobrovoljno. Obuka traje 21 nedelju, a svake godine se ide na doobuku.

I u Austriji postoji civilno služenje, za koje se opredeljuje nešto manje od polovine regruta, dok više od 50 odsto služi rok pod oružjem, koji traje šest meseci.

U Finskoj je vojska obavezna za zdravstveno sposobne muškarce, dok žene služe dobrovoljno, a oko 20 odsto Finaca služi u civilnoj službi koja traje 11 meseci. Redovni rok, s druge strane, traje od pola godine do godinu.

U Estoniji se vojni rok služi od osam do 11 meseci, a po završetku obezbeđuje i određene privilegije kod, primera radi, budućih poslodavaca.

U Norveškoj je na snazi prilično labav sistem služenja vojnog roka, a ista pravila važe za muškarce i žene, od 2015. godine. Regrutuju se svi punoletni građani, ali se pozivaju isključivo oni koji su spremni da to rade. Rok traje šest, 12 ili 18 meseci, a služenje vojske obezbeđuje određene privilegije kod školovanja ili zapošljavanja.

Prema rečima potpukovnika Egila Daltveja, vojnog atašea Norveške za Srbiju, Crnu Goru i Severnu Makedoniju, norveški hibridni model sa profesionalcima kojima je to posao i vojnicima na obaveznom služenju vojnog roka, obezbeđuje da u vojsku na obuku ne odlaze svi regrutovani već samo oni koji to žele i koji su procenjeni za najbolje po psihofizičkim karakteristikama.

“Selekcija za služenje vojske zasnovana je na zahtevima oružanih snaga. Taj proces veoma je rigorozan i odvija se u dve faze. Svaki od njih sadrži prag koji mora da se prođe kako bi neko bio izabran. Kriterijumi za selekciju zasnovani su na opštem znanju, fizičkim sposobnostima, mentalnom zdravlju i ličnoj motivaciji. Biti izabran smatra se privilegijom i takmičenje među mladima za služenje vojnog roka je žestoko. Veoma malo osoba će služiti vojsku ako se izjasni da nema motivaciju ili je niska za služenje vojnog roka. Ključna prednost ovog pristupa je da svaki građanin Norveške mora da napravi svestan ličan izbor o odbrani zemlje”, objašnjava ataše Daltvej u jednom intervjuu.

Oni koji odsluže vojsku, nakon toga će preuzeti važna mesta u norveškom društvu.

“Zbog toga mi služenje vojnog roka smatramo stubom nacionalne sposobnosti da obezbedimo našu državu i društvo. Stari štetni sistem, gde su se vreme i resursi trošili na neefikasan način, kada se od regruta tražilo da kose travu, prave starešinama kafu ili da provode vreme ne radeći ništa nije prihvatljiv. Starešina koji čini tako nešto će biti razrešen dužnosti. Pored toga, vlada i oružane snage pokreću programe kako bi se postojeće visoko mišljenje o vojnom roku podigli na još viši nivo”, jasan je Daltvej.

On objašnjava da godišnje od 60.000 žena i muškaraca sposobnih za vojsku, na odsluženje bude primljeno oko 10.000, dok profesionalne snage čini oko 11.500 vojnika na ugovoru, podoficira i oficira. Od ukupnog broja onih koji služe vojni rok žene čine jednu trećinu i taj procenat raste svake godine.

I one zemlje koje su redovno služenje ukinule, pa se zbog toga pokajale, pribegle su daleko rasterećenijim modelima “oduživanja duga državi”.  Švedska je obavezu služenja vojnog roka ukinula 2010, da bi je nakon osam godina vratila, jer su se tako izjasnili građani. Vojni rok traje od četiri do 12 meseci, a na snazi je prilično liberalan sistem odsluženja, gde se od regrutacije do izbora najsposobnijih isfiltrira svega dvadeseti deo tog broja. Tako od oko 90.000 mladića i devojaka koji svake godine postanu punoletni, vojska regrutuje oko 13.000 a na služenje pozove oko 4.000 fizički i psihički najspremnijih, dok ostali nemaju nikakve obaveze.

Litvanija je još jedna država koja je obnovila obavezno služenje vojske, jer su to njeni građani zahtevali. Tu obavezu ukinula je 2008. a vratila 2016, jer kod građana postoji strah od mogućeg napada Rusije. Po novim pravilima, svi muškarci između 18 i 26 godina moraju da služe jednogodišnji vojni rok, osim ako nisu studenti ili samohrani očevi.

Gruzija je obavezni vojni rok uvela ponovo već osam meseci nakon ukidanja, a po novom sistemu obuka traje tri meseca, dok narednih devet vojnici prelaze u službu u profesionalnoj vojsci, kao podrška.

Korak ka obnavljanju vojne obaveze načinio je nedavno i francuski predsednik Emanuel Makron, pokrenuvši nacionalnu službu za sve šesnaestogodišnjake, što su mnogi nazvali uvođenjem vojske “na mala vrata”.  Makron je to obrazložio “promovisanjam osećanja građanske dužnosti i nacionalnog jedinstva među francuskom omladinom”.

Nova nacionalna služba podeljena je u dve faze, u prvoj bi mladi trebalo da budu smešteni u neku javnu instituciju, što će im „omogućiti da stvore nove odnose i razviju svoju ulogu u društvu“. Pored tradicionalne obuke sa policijom, vatrogascima ili vojskom, tu ulazi i volonterski rad s humanitarnim organizacijama, kao i držanje časova. U drugoj fazi, volontiranje će trajati od tri meseca do godinu dana i mladima će biti ponuđeno da taj deo odrade u „oblasti koja ima veze s odbranom i bezbednošću“, ali ponovo mogu da biraju da volonitraju u institucijama koje se bave zaštitom kulturnog nasleđa, životne sredina ili u socijalnim službama. Prvobitna ideja koju je francuski predsednik predlagao tokom predizborne kampanje bila je mnogo bliža služenju vojnog roka, jer je predviđala da svi francuski građani uzrasta od 18 do 21 godine „iskuse deo vojničkog života“ u trajanju od minimum mesec dana.

Srbija je, ugledajući se verovatno na Norvešku, profesionalnu vojsku uvela 2011. godine, ali i ukinula redovni vojni rok, pa dopunu ugovorcima mogu da daju mladi građani koji to žele. Dobrovoljni rok traje nekoliko meseci, a može da se služi u četiri roka- u martu, junu, septembru i decembru.

Ovo nije prvi put, od kada je obavezan vojni rok „zamrznut“, da se to pitanje pokreće iz vrha države. Spremnosti na to je očito bilo, ali ne i finansijskih mogućnosti da se sprovede, a čini se da je to pitanje aktuelizovano  sa svakim novim ministrom koji je stao na čelo vojnog resora. Ministar odbrane Nebojša Stefanović izrazio je uverenje da će do kraja godine, nakon javne rasprave, biti mogućnosti da se naša zemlja opredeli da li želi odmrzavanje redovnog služenja vojnog roka, te da se razmišlja o nekoliko modela po kojima bi to moglo da se izvede.

O ponovnom uvođenju vojnog roka govorilo se 2017, kada je tadašnji ministar Aleksandar Vulin rekao da je potrebna “opšta obuka stanovništva”, jer vojska nije dovoljno brojna i spremna.

„Mora da se razmišlja o načinima i mehanizmima kako da se vrati obučenost. Da se vrate određeni kursevi i tehnike po kojima bi se najšire stanovništvo ponovo obučavalo svim onim veštinama i znanjima koja su,  potrebna da bi se branila zemlja“, rekao je tada Vulin.

Već 2018. ponovo je pokrenuto pitanje hoće li mladi u Srbiji služiti vojsku, a predsednik Aleksandar Vučić tada je naglasio da “vojni rok nikada nije ukinut”, već je odlukom Narodne Skupštine iz januara 2011. samo zamrznut, uz obavezu uvođenja u vojnu evidenciju i služenja u rezervnom sastavu. Ministarstvo odbrane je u sklopu organizacionih promena te godine  formiralo novi sektor – Sektor za civilnu odbranu i pripreme odbrane, sa ciljem unapređenja obuke građana za odbranu zemlje, saopštavali su tada vojni zvaničnici.

Predsednik je tada prvi put precizirao da bi se uvođenje vojnog roka moglo desiti 2020. ili 2021. godine.

„Razmišljamo o tome, čekamo procene vojske i Ministarstva finansija, da vidimo da li da idemo na tromesečni ili šestomesečni vojni rok“. Prema njegovim rečima, ljudi koji bi odslužili vojni rok imali bi prednost u zapošljavanju u državnim i javnim službama. Ipak, i tada je kao glavni faktor koji utiče na odluku naveo finansije, jer bi, po proceni koju je tada izneo, vraćanje obaveznog vojnog roka koštalo od 90 do 130 miliona evra, u zavisnosti da li će trajati tri ili šest meseci.

Interna analiza koja je tada rađena u vojsci pokazala je da bi samo  prva godina ponovnog uvođenja vojnog roka koštala oko 70 milijardi dinara, odnosno 0,7 milijardi evra, koliko je iznosio i čitav tadašnji budžet Ministarstva odbrane, izneo je podatke Istraživački centar za odbranu i bezbednost.

Analize iste organizacije, rađene 2018, pokazale su da je raspoloženje građana prema ponovnom uvođenju vojnog roka iznenađujuće pozitivno, te da se za tu opciju izjasnilo čak 74 odsto ispitanika. Najviše njih koji su za služenje vojske bilo je među starijima od 60 godina, a zatim i građana u starosnoj grupi od 18 do 29 godina, koje bi ta promena i zahvatila. U Beogradu je, iako niži nego u drugim krajevima Srbije, taj procenat iznosio 71 odsto.

Slične rezultate pokazalo je i Demostatovo ispitivanje javnog mnjenja urađeno 2016, gde je uvođenje obaveznog vojnog roka podržalo tri četvrtine stanovnika Srbije (75 odsto), dok se svega 19 procenata anketiranih građana izjasnilo protiv. Za uvođenje obaveznog služenja vojnog roka najviše su se založili mladi do 30 godina i to iz zapadne Srbije i Šumadije, dok se najmanje raspoloženje prema vojsci pokazalo u Beogradu, ali je i tamo čak 69 odsto ispitanika glasalo za obavezan odlazak u kasarnu.

“Država je još daleko od bilo kakve konačne odluke o tome”, prokomentarisao je Vučić pre tri godine, a po svemu sudeći, ni danas situacija nije dovoljno sazrela da bi na takav korak ona mogla i da se odluči, jer dovoljno novca nema, pa postoji samo dobra volja aktuelne vlasti, a reklo bi se i građana.

Izrael: Vojni rok je u Izraelu obavezan za oba pola, ali muškarci služe tri godine, a žene dve. Obaveza važi za sve građane, u zemlji i nostranstvu, a mogu da budu pošteđeni oni koji imaju zdravstvene probleme.

Severna Koreja: Severna Koreja ima najduži obavezni vojni rok na svetu- 11 godina za muškarce i sedam godina za žene.

Južna Koreja: Južna Koreja, koja je formalno još u ratu sa Severnom Korejom, takođe ima vrlo strog sistem vojne obaveze. Svi vojno sposobni muškarci moraju da izaberu između 21 meseca u pešadiji, 23 meseca u mornarici ili 24 meseca u vazduhoplovstvu. Imaju i mogućnost da služe u policiji, vatrogascima, obalskoj straži, ili u ređim slučajevima u državnoj administraciji. Izuzetni sportisti mogu da računaju na oslobađanje, ako osvoje zlatnu medalju na Olimpijadi ili na Azijskim igrama.

Iran: Iran ima obaveznu vojnu službu u trajanju od dve godine, ali postoji izuzetak za sinove jedince, doktore i vatrogasce, ali i gej i transdžender muškarce.

Eritreja: Svi muškarci i mlade neudate žene u Eritreji moraju da služe osamnaestomesečni vojni rok. U praksi, tvrde humanitarne organizacije, taj rok može da traje nekoliko godina, pa i doživotno, jer regrute stalno iznova raspoređuju na različite vojne i civilne zadatke. zato je ocenjeno da je izbegavanje služenja vojnog roka je glavni razlog što mladi Eritrejci napuštaju zemlju i traže azil u Evropi.

Sirija: U Siriji svi muškarci moraju da služe vojsku, a rok je u 2011. skraćen sa21 na 18 meseci. Neodazivanje na poziv za regrutaciju može da dovede do gubitka posla, a samovoljno napuštanje jedinice povlači zavorsku kaznu do 15 godina.

Brazil: Vojni rok je obavezan za muškarce starije od 18 godina, s tim što studenti mogu da ga odlože. Mladići moraju da prođu mnoge fizičke testove da bi bili primljeni. Vojnicima sleduje mala plata, hrana i smeštaj u kasarnama, što privači mnoge siromašne Brazilce. Potencijalne regrute često odbijaju kada broj osamnaestogodišnjaka preraste broj potrebnih vojnika.

Kina: Obavezan vojni rok u Kini postoji samo na papiru, jer već postoji ogroman broj dobrovoljaca za najveću armiju na svetu.

Indija: Slično je i u Indiji, čija je vojska dobrovoljaca druga po veličini u svetu. Zato ta zemlja nikada nije imala obavezni vojni rok, čak ni za vreme britanske vladavine.

U regionu nema vojske

Od zemalja u regionu, obavezni rok nema nijedna. Profesionalnu vojsku prva je dobila Slovenija, 2003. godine, a tri godine kasnije redovno služenje ukidaju i Makedonija i Crna Gora. U Bosni i Hercegovini, to je učinjeno 2007. godine, dok je Hrvatska dobrovoljnu službu uvela 2008.