Obavezno glasanje – kakve promene bi uvođenje ove mere donelo u Srbiji?

Političari vlasti tokom izbornih kampanja pozivaju svoje glasače da u što većem broju glasaju, dok je jedna od glavnih poruka opozicije ta da ukoliko bi izlaznost na izbore bila velika ili dostigla određeni nivo, SNS bi bila na ivici poraza.

Zato, kako primećuje politički analitičar Đorđe Vukadinović, tema obaveznog glasanja periodično, obično nakon nekih slabije posećenih izbora, ispunjava stranice naših političkih rubrika, a onda pada u zaborav do sledeće prilike.

Ipak, iako se o uvođenju obaveznog glasanja u Srbiji trenutno ne razmišlja, treba razgovarati o tome šta bi se time dobilo i kako bi ta mera u sadašnjim okolnostima bila sprovedena.

Vukadinović za Danas kaže da se njemu dopada ta mera, iako, kako dodaje, ne treba imati iluzije da bi ona nešto dramatično uticala na rezultate izbora, osim što bi podigla izlaznost mlađih generacija na birališta.

– I što bi, a ni to nije beznačajna stvar, pomogla da se utvrdi koliko ljudi zbilja živi i može da glasa u Srbiji, te bi u tom smislu doprinela istinskom čišćenju trenutno preglomaznog biračkog spiska – navodi Vukadinović.

Sa druge strane, Dejan Bursać, naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i Bojan Klačar, izvršni direktor Cesid-a, nisu za uvođenje obaveznog glasanja.

Za koga bi glasali apstinenti?

Bursać za Danas objašnjava da je u većini zemalja koje su uvele ovu meru razlog za to pad izborne participacije.

Kaže da u Srbiji taj problem nije izražen, jer se od 1993. godine do danas izlaznost kreće između 53 i 62 odsto, a sa izlaznošću od preko 50 procenata legitimitet vlasti nije upitan.

Ipak, kaže da treba pošteno reći da je u zemljama sa obaveznim glasanjem izlaznost u proseku veća nego u drugima, ali se može argumentovati da je u većini ovih zemalja kontekst značajno drugačiji nego u Srbiji.

Na pitanje kako bi se glasovi apstinenata raspodelili, kaže da nema dokaza da bi apstinenti većinom glasali za opoziciju.

– Istraživanje rađeno u Austriji, na primeru njihovog eksperimenta sa obaveznim glasanjem, pokazalo je da se glasovi apstinenata proporcionalno raspoređuju po aktuelnom partijskom spektru – ukazuje on.

Ukoliko nateramo apstinente da glasaju, možemo da očekujemo veliki broj nevažećih listića, tj. glasača koji će iz protesta poništiti listić, skreće pažnju Bursać i ponovo navodi austrijski primer, u kojoj je 15 do 30 odsto apstinenata poništavalo listiće iako je poverenje u toj zemlji u političare drastično veće nego kod nas.

– Najzad, pitanje je da li bi glasači koji su naterani na birališta, posebno oni hronično nezainteresovani za politiku, postupili racionalno i uzeli famozne “dve crvene” za svoj glas – navodi Bursać.

Više štete nego koristi?

Kada je o kaznama reč, kaže da su one u našem kontekstu nesprovodive.

– Procena je da trećina prekršajnih predmeta zastari, pa bi tako pretrpano pravosuđe trebalo natovariti sa dodatnih par miliona prijava za neglasanje (predsednički, parlamentarni, pokrajinski, lokalni, pa i mesni izbori). Tu su i “opravdanja” za one koji su objektivno sprečeni da glasaju. Zamislite birokratski haos koji bi nastao kada bi stotine hiljada građana pohrlilo po lekarska opravdanja, potvrde da su van zemlje, potvrde od poslodavaca da su sprečeni itd. Pa još da sve to overavaju kod notara – opisuje on.

Zaključuje da bi, uzevši sve ovo u obzir, efekti uvođenja obaveznog glasanja u Srbiji bili neizvesni, uz jednu izvesnost a to je da bi troškovi sprovođenja bi bili ogromni.

I Bojan Klačar navodi da u Srbiji izlaznost nije niska, a da bi kažnjavanje donelo više problema.

Objašnjava da nije logično da se u Srbiji izlaznost računa u odnosu na broj ljudi koji su upisani u birački spisak, ako znamo da se u njemu nalaze i oni kojima je privremeno boravište dijaspora.

Prema njegovim rečima, ako objektivno sagledavamo izlaznost u Srbiji u odnosu na broj ljudi koji realno ovde živi onda na izbore izlazi više od 65 odsto građana, što je normalna izlaznost i za evropske prilike.

Kada je reč o tome koliko bi obavezno glasanje uticalo na političke prilike i eventulano rezultate izbora, navodi da se inicijatva za uvođenje obaveznog glasanja treba posmatrati u kontekstu dešavanja proteklih godina, odnosno veoma niskih rezultata nekih partija i postojanja uverenja koje nema istraživačko niti naučno utemeljenje i koje je na nivou mita, a to je da u Srbiji postoje apstinenti u procentu kojim bi mogli bitno da promene politički pejzaž.

– Ako se pogledaju podaci, vidi se da tih apstinenata nema u tolikom procentu, niti da je neophodno zbog tolikog procenta uvoditi obaveznost glasanja – jasan je Klačar.

I on navodi sankcionisanje kao izvor mogućih problema za nemali procenat populacije, kao i za one koji i pored toga neće da izađu da glasaju.

– Uz sve to, morao bi da se nađe način da ne budu sankcionisani oni koji iz objektivnih razloga nisu mogli da izađu, zbog bolesti ili ličnih i porodičnih tragedija. To bi u Srbiji, sa administracijom koju imamo, izazvalo više prolema nego koristi – zaključuje Klačar.