Odakle ovolika „najezda“ apela, proglasa i peticija nacionalista i liberala u Srbiji?

Komentarišući činjenicu da su se uoči sednice Skupštine Srbije o Kosovu, na kojoj će predsednik Srbije odgovarati na pitanja poslanika o, izvesno je, pritisku EU i SAD da prihvati evropski predlog za rešenje kosovskog pitanja, pojavile takozvane peticije i nacionalističke i liberalne, proevropske Srbije, sagovornik Danasa kaže da bi razloge takvih pojava trebalo tražiti u tome što su „naše političke stranke kao prazne ljušture“, pa se onda, napominje, „politička energija i život odvija mimo partija“.

Peticije su bile u modi i krajem osamdesetih

– Slično se dešavalo u poznom Titoizmu, krajem osamdesetih godina. Peticije, apeli su bili izraženi u periodu između Titove smrti i utvrđivanja višepartijskog sistema. To je period unutar kojeg je bila moda potpisivanje peticija, a one su, zapravo, bile odraz otopljavanja režima. S druge strane, s obzirom na to da još nije došlo do višepartijskog sistema, one su bile simptom tog prelaznog perioda – objašnjava Panović.

Tako i sada, napominje on, spiskovi potpisnika apela i proglasa pokazuju novu krizu našeg višepartijskog sistema i našeg, nazovimo ga – plurazma.

– Veliki broj peticija, apela i proglasa dokazuje da je Vučićeva vlast pokrenula proces zaostrašavanja u društvu, odnosno jedne svoje rigidne faze u odnosu na demokratiju… Konzervativizniju fazu, koja je počela od 2016. godine – kaže sagovornik Danasa.

Kako se urušavala demokratija institucija u Vučićevoj Srbiji, podseća on, krenula je ta potpisivačka tendencija.

Od 2017. godine – apel do apela

– Ekspanzija je krenula 2017. godine, sa Apelom 100, u smislu podrške predsedničkom protiv kandidatu Aleksandru Vučiću – Saši Jankoviću. Ubrzo potom je nastao spisak, apel 650 javnih ličnosti koji podržavaju Vučića. Pa je bio apel za odbranu Kosmeta iz 2018. godine – podseća Panović.

Politički život se tada ustrojio prema tri spiska…, kaže naš sagovornik, dodajući da „umesto da imamo tri ozbiljne partije – liberalno, socijalne levice, zatim desnog centra, kao i desnice, mi imamo tri spiska…“.

– Trend se potom nastavio Apelom 88, u kojem su javne ličnosti okrivili zvanični Beograd za situaciju u Crnoj Gori. Pa je bilo otvoreno pismo upućeno SANU, od devedeset i nešto intelektualaca koji su tražili smenu predsednika te institucije zbog izjava o Kosovu. Ti apeli su zapravo slika krize našeg višepartijskog sistema… Nama izgleda i ne treba više višepartijski sistem posle 30 godina, već nam treba da imamo neku dominantnu partiju uz pluralizam interesa kroz civilno društvo, s jedne strane, liberalno socijalnog, a sa druge – nacionalističko sabornu inicijativu – kaže u ironičnom tonu sagovonik Danasa.

„Ovde su svi desnica“

Komentarišući to što među potpisnicima Apela za prihvatanje evropskog predloga za rešenje kosovskog pitanja nisu dominantne proevropske stranke, dok su gotovo svi predstavnici nacionalističkih stranaka potpisnici Svetosavskog proglasa za spas KiM, Panović kaže da u Srbiji, zapravo, i nema levice.

– Ovde su svi desnica. Samo zavisi o kom tipu desnice je reč. Desnica je dominantna i ona se lakše ustrojava u ovakvim i sličnim situacijama. Zato među potpisnicima ovog nacionalističkog proglasa za spas Kosova imamo stranke, a među potpisnicima Apela za prihvatanje evropskog predloga nemamo – smatra on.

Kako dodaje, glavni problem srpske desnice danas, za razliku od devedesetih godina, je to što u Srbiji više nema takozvane zapadne desnice.

– Celokupna desnica je proputinovska i proruska. Zato je nemoguć onaj savez iz devedesetih godina, građansko-liberalne i protitoističke levice i centra sa desnicom, koji su imali u suštini iste i zajedničke ciljleve, a to je da se sruši režim Slobodan Miloševića i da se Srbija okrene ka zapadu – zaključuje Zoran Panović za Danas.