Kakav je odnos Vlade Ane Brnabić prema radnicima

To dokazuju i njene izjave, od toga da su radnici Fijata koji štrajkuju politički izmanipulisani, do toga da je tema o vijetnimskim radnicima Linglonga, koji žive u nehumanim uslovima, napad na kineske investicije, jer kako je navela, u početku je problem fabrike Linglong bila žaštita životne sredine, sada se to zaboravilo pa je fokus na radnicima, dok će sutra biti nešto treće.

Robert Kozma iz inicijative Ne davimo Beograd, za naš list navodi da je Brnabić uspešna promoterka nakaradne ekonomske politike Vlade kojom se konstantno krše radnička prava, a odnos prema štrajku radnika u FIAT-u je bio prvi primer njenog takvog delovanja.

– Podsetimo tada je Vlada Srbije i premijerka lično zahtevala od radnika da prekinu sa zakonito pokrenutim i sprovedenim štrajkom, kako bi sela sa njima za isti sto i razgovarala o problemima. Niko ne štrajkuje zato što je dokon ili zato što mu je dobro, nego se štrajk pokreće kao poslednje zakonito sredstvo koje radnici koriste kada žele da poboljšaju sopstveni položaj ili ukažu na loše ili nedovoljno dobre radne uslove ili probleme u proizvodnji. Štrajk kao sredstvo podrazumeva obavezu svih aktera da se iz obustave rada izađe kroz pregovore. Odbijanje Ane Brnabić da pregovara je bilo očito kršenje našeg radnog zakonodavstva i poručivanje radnicima da ih nije briga za njih – objašnjava Kozma.

Prema njegovim rečima, takvo postupanje je deo šireg narativa koji sadašnja vlast želi da nam proda, a to je da navodno treba da biramo između, sa jedne strane, rasta bruto društvenog proizvoda i sa druge strane radnih uslova, dobrih plata i zaštite životne sredine.

To je za Kozmu lažna dilema.

A Zoran Stojiljković, predsednik UGS „Nezavisnost“ za Danas konstatuje:“Svi smo mi Vijetnamci.

Kako kaže, nažalost postoji kontinuitet servilnog odnosa vlasti prema investitorima pre svega stranim.

– Primer je i poruka sa vrha države da galamom oko Jure rasterujemo strane investitore. Prema njima imamo i dvostruke standarde brige jer im se daju obimne subvencije da bi oni, poput Geoksa, posle procene da im se to više ne isplati odu i ostave ljude bez posla. Taj servilan odnos, od inspekcijskih službi do izvršne vlasti, policije, tužilaštva, je nešto što je već indikativno – navodi Stojiljković.

On podseća da je svojevremeno par puta pitao Brnabić s kojim dokazima je govorila, povodom štrajka u Fijat krajsleru, da on ima političku pozadinu i motivisanost. On ukazuje da su u slučaju Goše mogle da budu podnete krivične prijeve ali nisu. I sada smo, kaže, u situaciji sa Linglongom koja će se završiti kozmetičkim promenama.

Kako dodaje, naravno da postoji blamantno ponašanje podizvođača i agencija koje angažuju radnu snagu, domaću ili stranu, i cede profit, ali da je vlast odgovorna zbog toga što to toleriše i dopušta ili ima naknadnu kozmetičku intervenciju.

Prema njegim rečima, protesna energija, radnički i građanski zahtevi su nešto što je marginalizovano, medijski potopljeno i okruženo poluinformacijama.

Te je zbog toga sve manje spremnosti da se na taj način ljudi angažuju i ovde i u svetu i da veruju da se tako nešto može promeniti.

– Može se samo delovati u odbrani poput protesta i pobuna protiv zagađenja i opasnosti koju nose takve investicije. Mora postojati svest da nema političkih promena bez ostvarenja socijalnih zahteva, pravednosti i veće jednakosti. Kao što i radnici i sindikata moraju shvatiti da nema boljeg radog zakonodavstva, većih zarada i boljih uslova rada bez otvorenosti medija, jer u oficijelnim medijima ne da nema opozicionih partija nego nema ni građanskih i nevladinih organizacija pa ni sindikata – kaže Stojiljković.

Ni Milena Repajić, članica Predsedništva Partije radikalne levice, nema reči hvale za odnos premijerke prema radnicima.

Ona za Danas kaže da je Brnabić nastavljač višedecenijskog niza antiradničke politike, kršenja radničkih prava i deregulacije zarad “privlačenja stranih investicija”.

– Kao premijerka sprovodila je mere štednje koje su nakon privatizacijske pljačke dokrajčile radničku klasu u Srbijii ojadile javni sektor. Posebno je licemerno što odgovornost prebacuje na obespravljene radnike i radnice. Pa joj je tako jedan od prvih poteza na vlasti bio da od radnika Fiat-a traži solidarnost sa državom i investitorom i da konstantno preti time da će štrajkovi i borba za radnička prava oterati investitore. U prevodu: gladujte, neka vas maltretiraju, robujte, ali ćutite da ne odu ovi što vas izrabljuju. Vrhunac toga je bio kada je odlazak Geox-a, koji je pre nekoliko meseci više od 1.000 radnika i radnica u Vranju ostavio na ulici, objasnila privrednim rastom i velikim platama. To je oko hiljadu porodica u gradu od 80.000 stanovnika, to je humanitarna i privredna katastrofa – ukazuje ona.

Kako dodaje, sada premijerka obaćava da će država reagovati na užasne uslove vijetnamskih radnika u Zrenjaninu, ali nam do sada nije dala povoda da joj verujemo.

Prema njenim rečima, ništa od ovoga ne iznenađuje kada znamo odakle dolazi Brnabić.

– Ona je postala premijerka kao “tehnokrata”, što je fensi reč za eksponente krupnog stranog kapitala i interesnih lobističkih grupa u izvršnoj vlasti. Pre nego što je ušla u Vladu radila je na implementaciji USAID projekata i bila je jedna od osnivačica NALED-a. Ove organizacije imaju više uticaja na politiku i ekonomiju u Srbiji od naroda koji izlazi na izbore. One u ime “povoljne klime za investicije” radnike pretvaraju u robove, a navodne “eksperte” u vlasti koji za to treba da se pobrinu gledamo decenijama, od G17plus do Ane Brnabić – zaključuje Repajić.