Oficir KFOR na suđenju Tačiju: Soba za mučenje bila u štabu OVK u Gnjilanu u leto 1999.

Svi su bili vodeći članovi Glavnog štaba OVK, a zatim i „privremene vlade Kosova“.

Svedok optužbe Rasel, koji je bio operativni oficir američkog Kfora, izjavio je da su međunarodne snage 9. avgusta 1999. sprovele raciju u zgradi internata u Gnjilanu, gde je, suprotno Kumanovskom sporazumu i Rezoluciji 1244, bio „ilegalni“ štab OVK.

Pored znatne količine oružja, municije, mina i druge opreme koje je OVK, po sporazumu, morala da preda, Kfor je, po Raselovim rečima, u internatu pronašao i „sobu za mučenje“.

U toj podrumskoj prostoriji zatečena je stolica oko koje su bile mrlje „vrlo sveže krvi“, kao i „oštri instrumenti, razne palice, cevi, električne žice“.

Prema optužnici, u pritvoru OVK na tom mestu, u julu 1999, ubijeni su Mirko Jović i Džemo Zuljić.

Druge pritvorenike, pripadnici OVK su, po optužnici, „teško prebijali i psihološki zlostavljali“ tako što su ih „udarali po celom telu štapovima i palicama, šutirali ih udarali i pretili im nasiljem i smrću“.

Rasel je rekao da je „sobu za mučenje“ pokazao komandantu OVK u „operativnoj zoni Karadak“ Ahmetu Isufiju, ali da mu Isufi nije konkretno odgovorio šta se tu događalo, već je „kupovao vreme“.

Američki Kfor je potom uhapsio 10 pripadnika OVK, čemu se Isufi protivio, kao i okupljeno albansko stanovništvo, koje je sutradan i demonstriralo protiv međunarodnih snaga.

Rasel je kazao da je uhapšene pripadnike OVK identifikovala sa fotografija jedna Albanka koju su mučili u podrumu internata.

Pripadnici Kfora su, kako je Rasel rekao, bili „šokirani onim što su otkrili“ na strani sa kojom su sarađivali.

Pored „dokaza zločina“, Kfor je tada otkrio i „ilegalnu policijsku jedinicu“ OVK zvanu „Crne košulje“, precizirao je Rasel.

Komandant OVK Isufi, po svedoku, „nikada nije priznao te optužbe“, niti preduzeo disciplinske mere protiv počinilaca.

Američki oficir izjavio je i da je Kfor, sredinom jula 1999, spasio Velibora Stojanovića iz sela Šilovo, koga je OVK otela i prebacila u Mališevo.

U pritvoru, Stojanović je bio primoran da potpiše „lažno priznanje“ i navede imena lokalnih Srba koji su navodno bili naoružani.

„To bi im (OVK) poslužilo da za metu uzmu ili da kidnapuju ljude sa liste“, objasnio je Rasel.

Svedok je tvrdio i da je Tači u „neprijateljskom“ govoru u Gnjilanu, 3. oktobra 1999, pozvao Albance da se „ratosiljaju preostalih Srba“ i da se bore za Preševsku dolinu u Srbiji.

U ličnom dnevniku, koji je citiran u sudnici, Rasel je napisao da je Tači kazao da „Kosovo još nije ujedinjeno zato što još ima Srba“ i da „Bujanovac pripada Kosovu“.

Rasel je u ranijim izjavama tužilaštvu ocenio da su te reči pokazale da „Tači nije za višenacionalno Kosovo i da Srbi nisu dobrodošli“.

Govor u Gnjilanu, Tači je održao van vremena obuhvaćenog optužnicom i stoga nije naveden ni u jednom dokumentu tužilaštva.

Tačijeva zastupnica Nina Tavakoli pustila je, tokom unakrsnog ispitivanja, u sudnici snimak tog govora na kojem Tači nije izgovorio navedene reči, osim što je tvrdio da se Albanci „nasilno proteruju“ iz Medveđe, Preševa i Bujanovca u Srbiji.Na Raselovu sugestiju da je neko drugi na tom mitingu rekao da se treba rešiti Srba, advokat Tavakoli je i to negirala, pružajući svedoku priliku da pregleda sve govore.

Svedok nije mogao da pronađe takve citate, ali je ostao pri iskazu da je čuo ono što je zapisao kao Tačijeve reči, sugerišući da je snimak možda montiran.

Rasel je, međutim, posvedočio da je Kosovo bez Srbije, koje su zagovarali Tači i govornici, bilo „kršenje Rezolucije 1244“.

Tačijeva zastupnica nastojala je da Rasela prikaže pristrasnim u korist Srba, navodeći da je on u svom dnevniku komandanta OVK Isufija nazvao „teroristom ubicom“, Albance „bandom koljača“, a Kosovo „mestom koje je bog zaboravio“.

Rasel je odgovorio da su dokazi pronađeni u internatu u Gnjilanu pokazali da je Isufi „sprovodio osvetu“.

Svedok je kazao i da je Albance sa kojima je kontaktirao hteo da upozori da će biti viđeni kao „banda koljača“ zbog zlodela posle povlačenja srpskih snaga.

Američki oficir potvrdio je da je NATO na Kosovu „izabrao jednu stranu“.

„Mi smo se umešali u suverenitet Srbije da bismo umanjili patnje na Kosovu, na osnovu rezolucije UN 1244“, dodao je.

Rasel je posvedočio i da „NATO bombardovanje nije bilo misija održavanja mira, već forsiranje ishoda“.

Branioci optuženih nastavljaju da unakrsno ispituju Rasela.

Optužnica u 10 tačaka tereti Tačija (55), Veseljija (56), Seljimija (52) i Krasnićija (73) za: progon na političkoj i etničkoj osnovi, zatvaranje, nezakonito hapšenje i pritvaranje, druge nehumane postupke, okrutno postupanje, prisilni nestanak, mučenje (dve tačke) i ubistva (dve tačke).

Navedene zločine, pripadnici OVK pod komandom optuženih počinili su, po optužnici, u 42 nelegalna pritvora OVK na Kosovu i u Albaniji nad približno 407 pritvorenika, od kojih je najmanje 102 ubijeno, od marta 1998. do septembra 1999.

U optužnici je identifikovano 75 žrtava – 51 srpska, 23 albanske i jedna romska.

Šest tačaka optužnice tereti Tačija, Veseljija, Seljimija i Kransićija za zločine protiv čovečnosti, a četiri tačke za ratne zločine.

Prema optužnici, Tači, Veselji, Seljimi i Krasnići bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Cilj tog zločinačkog poduhvata bilo je preuzimanje kontrole nad celim Kosovom nasiljem nad svima koje je OVK smatrala „protivnicima“.

Kao saučesnici u zločinačkom udruženju, u optužnici su navedeni i oficiri OVK: Azem Sulja, Ljah Brahimaj, Fatmir Ljimaj, Sulejman Seljimi, Rustem Mustafa, Šukri Buja, Ljatif Gaši i Sabit Geci.

Svi optuženi izjavili su da nisu krivi. Oni su u pritvoru u Hagu od hapšenja na Kosovu u novembru 2020.