Oko Zelenovića se formira blok koji neće ličiti na druge

Zato je politički teg neophodan, inače ćemo od naginjanja udesno prevrnuti ovaj čamac i podaviti se. Program stranaka oko Nebojše Zelenovića vidim kao taj teg, kao alternativu, ističe Dubravka Stojanović, istoričarka i profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, u razgovoru o kolonama koje se formiraju na političkoj sceni Srbije i razlozima za njenu podršku bloku oko Nebojše Zelenovića, lidera Zajedno za Srbiju.

„Moj utisak je da je konačno nešto počelo da se kreće na političkoj sceni i da se oko Nebojše Zelenovića formira blok koji neće ličiti na sve druge. Pre svega zbog toga što u (njegove) ‘tri tačke’ vidim jasno formulisane ideje, što uglavnom nije slučaj u našoj politici. Od osnivanja opozicionih stranaka uvek je najveći broj njih bio na desnom delu političkog terena i nedostajale su stranke koje bi brinule o realnim ljudima umesto o nerealnim nacionalnim ciljevima. Sada smo zaglibljeni u tešku bezidejnost“, navodi Stojanović.

* Nedugo posle Vas, podršku Zelenoviću dao je i arhitekta Dragoljub Bakić, a ubrzo je još nekoliko javnih ličnosti izrazilo pohvale na račun ove politike. Imate li utisak da se oko koalicije Zajedno za Srbiju, GDF i NDB sada formira neka nova vrsta Apela 100 i očekujete li još istaknutih imena koje će stati uz ovaj program?

– Apel 100 je bio upućen jednom čoveku kao predsedničkom kandidatu. To je u tom trenutku bilo vrlo važno, a zbog predsedničkih izbora nužno je bilo fokusirano na ličnost. Sada je krajnje vreme da prestanemo da se bavimo samo ličnostima, pitanjima u stilu „ko posle Vučića“, nego da se postave suštinska pitanja – kako obnoviti Srbiju, koja je sada spaljena zemlja. Dakle – kojim programom dalje? Ta vizija budućnosti nije bila jasna ni 1990, ni 2000. i sada je poslednji trenutak da konačno odlučimo šta hoćemo. Do sada od nacije nismo videli društvo, bavili smo se nebeskim temama i zapustili građane. To nam je sada s pandemijom eksplodiralo u lice, vidimo taj raspad na svakom koraku. Zato se nadam da će ovaj blok jasno formulisati, pored poznate tri tačke, i svoju socijalnu i ekonomsku politiku koja će biti alternativa neoliberalnom modelu. Kataklizme u kojima živi ceo svet – od prirodnih katastrofa do pandemije traže nova rešenja. Minimalna neoliberalna država ne može da pomogne društvu koje samo ne može da se izbori s ovim pošastima. Ako se oko tih programskih tačaka okupi određeni broj ljudi, verujem da će se onda doći i do toliko traženih i potrebnih „novih lica“.

* U skorijoj prošlosti viđali smo situacije da intelektualci, glumci, aktivisti stanu uz nekog političara ili političku opciju pa posle nekog vremena povuku svoj glas, promene mišljenje, razočaraju se. Šta bi političari trebalo da rade da im se to ne desi?

– Zato i mislim da je ovaj put koalicije oko Zelenovića dobar. Dakle da se prvo vidi šta je taj programski minimum oko kojeg se udružene stranke i pokreti slažu i od čega se neće odstupiti. Taj minimalistički program mora da izrazi i jasan sistem vrednosti za koji se zalažu. I bilo bi važno da se to prihvati vrlo principijelno i čvrsto, da se zaborave sujete i ko se kome sviđa i ko se kome ne sviđa. Ako u jednom džaku imate veliki opozicioni blok, neslaganja su obavezna – toga smo se nagledali. Za mene je ohrabrujuće što se u ovom bloku sada nalaze, pored Zelenovića, koji je bio fantastičan gradonačelnik Šapca, Zoran Vuletić, koji je bio zamenik predsednika opštine Zvezdara i, naravno, Ne davimo Beograd, koji je upravo pokazao kako se na primeru grada mogu otvoriti sva ključna politička pitanja – od ekologije, preko pravne države do borbe protiv korupcije. To su ljudi koji su dokazali da znaju šta su realni problemi, pa se zato nadam se da će im se priključiti i drugi lokalni pokreti iz Srbije. To vidim kao pravi put, da se stane s dve noge na zemlju i vidi gde se nalazimo.

* U javnosti se uveliko govori o podelama u okviru opozicije, formiranju nekoliko kolona za neke naredne izbore i ko bi sa kim mogao u koaliciju. Kako vi gledate na to grupisanje opozicije? Da li je to znak da su učili na nekim prethodnim greškama i da se možda ugledaju na scenario crnogorske opozicije?

– Koliko razumem, kada se govori o tim podelama, onda se govori o međusobnim surevnjivostima političkih ličnosti, a ne o programskim neslaganjima. To je jedan od glavnih problema naše politike – odnosi su uvek lični, prvo se volimo, pa onda ne volimo. A građani gube svako poverenje u stranke, politiku, demokratiju, institucije i žive svoju političku depresiju. To je strašno neodgovorno, jer ima fatalne posledice po društvo i političku kulturu. Uvek sam bila za više kolona, ali ne na toj osnovi ljubav-mržnja, nego idejnoj. I to ne samo što će to možda doneti bolji izborni rezultat za opoziciju, nego jer će to doprineti političkom sazrevanju društva. Važno je da se društvo pluralizuje, da počne da prepoznaje različite političke boje, da prestane da bude samo „za i protiv“. Da konačno umesto imaginarne prve i druge Srbije dobijemo normalnu, zrelu politički razvijenu i razuđenu Srbiju.

* Šta vidite kao glavni problem ili najvažnije pitanje oko koga aktuelna vlast ima najmanju podršku građana trenutno? Da li i kako bi opozicija to mogla da iskoristi?

– Opozicija mora da čuje građane. Na prvom mestu da „čuje“ taj užasni osećaj nemoći običnog čoveka. To ubija društvo. Šta može građanin prepušten sam sebi u pandemiji, šta mogu svi oni koji će propasti zbog „zaključavanja“ bez osmišljene pomoći države? Šta da uradite kad se posao dobija zbog partijske knjižice, to ostavlja ljude bez ikakve nade da će moći da promene svoj položaj, to potpuno umrtvljuje društvo. Šta će građani sa svešću o potpunom bezakonju, bez ikakvog poverenja u pravosudni sistem? Tu onda nema ni normalnog života, ni privrede, ničega… Šta će građanin uplašen i zaglušen bukom tabloida i mržnjom koja se sipa svakodnevno iz državnih medija. Šta bez slobode? Mi smo danas jedno očajno društvo i jedino rešenje koje građani vide je pobeći što dalje. To je naš potpuni poraz. Od toga treba krenuti.

Šibicarenje

* Može li se očekivati očekivati neka promena u društvu ako se i ostali politički i društveni akteri ne odrede jasno prema ove tri tačke – okretanje Srbije Zapadu, dijalog o rešavanju kosovskog problema i novi ljudi u politici? Zašto i vlast i opozicija, decenijama unazad, koketiraju sa ovim pitanjima i „sede na tri stolice“ kako ste ranije naveli?

– Verovatno misle da je to „šibicarenje“ politika. Nije.