„Kako verovati nekome kome ne veruju ni njegovi birači“: Profesor Oliver Tošković o pozadini protesta protiv iskopavanja litijuma

Na primer, u Norveškoj, ističe dalje, čak i bez reakcije građana, penzioni fond je odlučio da povuče svoje investicije iz kompanije Rio Tinto nakon seta skandala koji su povezivani sa ovom kompanijom (uništavanje dokaza o 46.000 godina razvoja ljudske vrste u klisuri Juukan, ozbiljna ekološka šteta u vezi sa rudnikom Grasberg u Indoneziji, operacije u Papua Novoj Gvineji koje su verovatno bile jedan od faktora oružanog sukoba, optužbe za korupciju u Gvineji…)

Govoreći o situaciji u kojoj se našla Srbija nakon namere vlasti da ipak dozvoli iskopavanje litijuma, sagovornik Danasa kaže da građani nemaju kome da se obrate.

– U takvoj klimi i uništenim institucijama, tražiti poverenje građana za nešto potencijalno opasno je krajnje bahato i naravno da izaziva gnev građana. Od 1985. godine do danas, porast rudarenja u svetu se beleži u zemljama u razvoju i to u onima koje su političke nestabilne. Dakle, rudari se u onim zemljama u kojima uglavnom institucije i država ne funkcionišu, gde zakoni mogu da se zaobiđu, gde je nivo korupcije izuzetno visok i gde se sporna pitanja „lako“ rešavaju vanzakonskim putem, u korist kapitala i političara, a često na štetu građana. Zvuči poznato? Naravno da u takvoj klimi korupcije i nefunkcionisanja države i znatan deo birača same vladajuće stranke nema poverenje u njihove odluke i postupke – objašnjava Oliver Tošković.

Zbog toga se, napominje, prema nekim podacima istraživanja javnog menjenja, više od polovine građana Srbije protivi iskopavanju litijuma.

– Građani Srbije jednostavno ne veruju vlastima, sa punim pravom, jer se osećaju nezaštićeno. Jedino bi institucije države mogle da nas kao građane zaštite od loše vlasti ili kompanija koje zarad profita mogu uništiti deo istorije čovečanstva, ali tih institucija u Srbiji nema. Kada predstavnici vlasti kažu da nam garantuju da neće biti štete po životnu sredinu u procesu rudarenja litijuma, kako možemo da im verujemo? Kako verovati nekome ko vas laže 12 godina, ko daje javnu izjavu pred kamerama i nakon 24 sata viče na novinare da oni lažu i da on to nije rekao? Kako verovati nekome kome ne veruju ni njegovi birači? – postavlja pitanja sagovornik Danasa.

Kako dodaje, trenutna vlast u Srbiji pažljivo sakuplja podatke o javnom mnjenju, osluškuje ih i brzo na njih reaguje, što je verovatno jedina stvar koju dobro i detaljno radi.

– Ako bismo mogli da ubedimo javno mnjenje u važnost nezavisnog sudstva i policije i ako bi preko 50 odsto Srbije to podržalo i tu podršku pokazalo javno, ako treba masovnim izlaskom na ulice, možda bismo ubrzo to i imali. Sa druge strane, ako vlast proceni da ih to može ugroziti, onda će probati da zamaskira promenu, da ponudi šminku, nešto što će samo spolja delovati kao nezavisno sudstvo a da zapravo zadrže kontrolu, jer ko bi rizikovao nezavisno sudstvo u situaciji u kojoj je sistemska korupcija glavni proizvod države. Tako imamo i šminku od izbora, Potemkinovo selo u kome su fasade lepe, a iza toga nema ništa, zbog čega i zvanično živomo u tzv. hibridnom režimu – kaže Oliver Tošković.

I treća stvar, objašnjava dalje, povezana sa korupcijom u najširem vidu, jesu dogovori sa trećim stranama, internacionlanim kompanijama, stranim političarima, generalno sa tokovima novca u svetskim razmerama.

– Pogledajmo samo ko se sve uključio u kampanju oko podrše kompaniji Rio Tinto i rudarenju litijuma u Srbiji. Da li su to možda neki stručnjaci iz oblasti rudarenja, geologije, životne sredine…? Ima i njih, ali su uglavnom protiv rudarenja. U kampanji je praktično cela Vlada Srbije, ambasadori stranih zemalja u kojima nema iskopavanja litijuma, iako postoje nalazišta… Zbog čega je većina ugovora koje je naša Vlada potpisala i koje potpisuje tajno? Zbog čega mi kao građani ne možemo da vidimo šta se u naše ime potpisuje i kakve nas posledice tih ugovora očekuju. Da li u tim uslovima možemo verovati potpisnicima? – kaže sagovornik Danasa,

Prema njegovim rečima, istorija nas uči mogućim katastrofalnim posledicama ishitrenih odluka.

– Kada razmatramo ishod ove situacije oko rudarenja litijuma, sva tri faktora moramo da imamo u vidu, javno mnjenje, procenu vlasti šta ih može ugroziti i pritiske raznih interesnih grupa (kompanija, država…). Ono što je do građana jeste da jasno pokažu šta žele i koliko veruju trenutnoj Vladi, bez obzira da li su za tu vladu glasali ili ne. A to trenutno možemo jedino na protestima, jer Vlada to jedino sluša. Ako nas bude dovoljno na ulicama i ako taj broj ne jenjava, ma koliko da su preostala dva faktora snažna, moć će biti u rukama ljudi na ulicama. Ako ništa drugo, ti ljudi će sutra glasati i to svi znaju, kako naša Vlada tako i drugi akteri sa kojima ona pregovara u naše ime i bez našeg znanja – ističe Tošković.

A za dalji tok rasprave i donošenje informisanih odluka na najavljenom referendumu ili bilo čemu, kađe dalje, treba zahtevati da se rasprava vrati u stručne okvire.

Ne trebaju nam mišljenja ambasadora, ministara ili reklamni spotovi i materijali…

– Ne trebaju nam mišljenja ambasadora, ministara ili reklamni spotovi i materijali, trebaju nam mišljenja stručnjaka iz oblasti vezanih za rudarenje i zaštitu životne sredine. Ta mišljenja moraju da budu dostupna većini, preko svih sredstava javnog informisanja i moraju da budu česta. Urušavanje institucija jedne dražve, blaćenje struke, dovodi do toga da građani nemaju poverenje ni u koga. A od građana se traži da donesu odluku, koja se u situaciji nepoverenja i manjka stručnih raspava donosi na osnovu medijskih sipnova i emocija koje oni izazivaju. Odluka će u toj situaciji uvek odgovarati onome ko ima više novca i kontroliše više medija – objašnjava profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Kada urušite institucije, ističe, vladate ljudima uz pomoć dezinformacija i pobeđuje onaj ko može najviše dezinformacija da pošalje najvećem broju ljudi, tj. ko kontroliše medije i ko nas onda ubeđuje da su dezinformacije istina.

– Mi ne možemo, niti bi trebalo da se takmičimo sa vladama, ambasadama, multinacionalnim kompanijama i medijskim magnatima u plasiranju dezinformacija. Mi možemo samo da tražimo istinu, a istina je u debatama, čestim i ponavljanim, između stručnjaka koji se bave temama u vezi sa problematikom rudarenja litijuma, debatama zasnovanim na podacima i istraživanjima. To naravno Vladi koja potpisuje tajne ugovore neće nikako odgovarati i to je jedino na čemu moramo da insistiramo.  I sada i uvek i u vekove vekova – zaključije naš sagovornik.