„Oluja“ – jedni plaču, drugi slave: „Temelj hrvatske države“ koji oduzima pomirenje dva naroda

Hrvatska vojno-policijska operacija „Oluja“ ostavila je bez domova više od 200.000 Srba, njih 2.000 je ili ubijeno ili nestalo.

Način obeležavanja godišnjice događanja započetih 4. avgusta 1995. ostavljaju srpski i hrvatski narod bez normalnog suživota u budućnosti, saglasni su sagovornici Danasa.

Hrvatska ima dva državna praznika posvećena „Oluji“, pa se ondašnji državni vrh i ove godine okupio u Kninu kako bi proslavio Dan pobede i domovinske zahvalnosti i Dan hrvatskih branitelja.

Predsednik Zoran Milanović, premijer Andrej Plenković i predsednik Sabora Gordan Jandroković ponovili su u prigodnim obraćanjima da je Oluja bila oslobodilačka akcija koja je označila prekretnicu za Hrvatsku i odbacili optužbe zvaničnika Srbije i Republike Srpske sa zajedničkog obeležavanja Dana sećanja na srpske žrtve Oluje juče u Prijedoru, preneo je hrvatski N1.

„Oluja je oslobodilačka akcija, temelj hrvatske slobode i države i Hrvatska nikada nikome neće dopustiti (da udari) na Oluju i hrvatske branitelje, na vojnike i policajce“, rekao je Plenković.

Državni vrh Srbije i bosanskohercegovačkog entiteta Republika Srpska je u Prijedoru obeležio stradanje srpskog naroda te ’95. godine.

Nizom događaja proterivanje civila iz tadašnje Republike Srpske Krajine obeležili su i stranka srpske manjine u Hrvatskoj „Srpsko nacionalno vijeće“ Milorada Pupovca, kao i Dokumentaciono informacioni centar „Veritas“ Sava Štrpca.

Milorad Pupovac, predsednik Srpskog nacionalnog vijeća, kaže za Danas da su pogledi na „Oluju“ oprečni zbog toga što su kao takvi decenijama kovani, što u ratu, što u miru. On vidi dva moguća puta budućnosti odnosa srpskog i hrvatskog naroda.

“Budućnost Hrvata i Srba može biti budućnost nezavršenih ratova koji su na neki način produženi konfliktnim politikama sjećanja. Dakle, bez istinskog suocavanja sa posljedicama rata pa time i bez istinskog pomirenja”, ističe Pupovac jedan scenario.

Drugi put podrazumeva suočavanje s posledicama rata kako svojoj, tako i na drugoj strani, kroz komemoraciju stradanja i slavljenje mira, kao i kroz međusobno pomirenje.

“Hrvati i Srbi su to pokušavali napraviti ali najčešće zbog Evrope i Amerike, a rijetko zbog sebe. Zasad mi se čini da se više navikavamo na prvu mogućnost nego li na ovu drugu. Najgore je što mnogi misle da time najviše radi za sebe. Ja mislim obrnuto. Mislim da se radi protiv sebe”, navodi Pupovac.

Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono informacionog centra „Veritas“, izjavu daje iz Banja Luke, u kojoj je u subotu bio radi obeležavanja godišnjice “Oluje”, koju naziva i “Velikim krajiškim egzodusom”, za koju kaže da je “jedna od najtužnijih godišnjica”.

“Oni slave, mi s druge strane tugujemo i tu nešto očito ne štima. Nije u redu, ne mogu jedni da slave, drugi da tuguju povodom istog događaja. Ništa se bitno u tim izjavama poltičara nije promenilo, bez obzira koja opcija bila na vlasti, svi iste poruke godinama šalju”, navodi Štrbac.

Hrvatskim zvaničnicima direktor “Veritasa” lično zamera nepostojanje, kako ocenjuje, bilo kakve empatije prema stradanju Srba i to što se srpske žrtve “spominju jedino u negativnom kontekstu”.

“Srbi su se pobunili protiv režima koji je tada bio u Hrvatskoj, to su bili državljani te Socijalističke republike Hrvatske. Fali empatije. Ne spominju srpske žrtve, ako neko to i učini, to je u kontekstu da su to zaslužili. Bez te empatije nema pomirenja. Do pomirenja će doći onda kada Srbi i Hrvati budu imali jedan uždbenik istorije, kada o događajima, poput Oluje, budu pričali na isti način. Nažalost ja ne vidim da će do toga u skoroj budućnosti”, smatra on.

Slavlja koja se dešavaju u Hrvatskoj povodom Oluje tome, napominje, ne doprinose pomirenju, a takve izjave Plenkovića i Milanovića još više produbljuju loše odnose Hrvata i Srba, a to se reflektuje i na loše odnose dve države i ceo region.

“Moraju se objektivizovati događaji iz devedesetih i to pre svega znači empatiju za žrtve druge strane”, poručuje Štrbac.

Aktivista novosadskog pokreta “Bravo” Miran Pogačar te ’95. godine se našao u izbegličkoj koloni Krajišnika.

Smatra da hrvatska vlast negira zločin, prosutu krv i uništene živote, pa slavi “Oluju”, a da za to vreme Srbija stvara “mitomaniju žrtve i žrtvovanja” i da se vlast u Beogradu “istom tom krvlju prosipa”.

“U obe zemlje svako „brani“ svoje dželate, a političke elite uspešno jašu na talasima najgoreg nacionalizma evo već tri decenije, te Plenković, Vučić, Dodik koriste oprobani recept i veruju da što oni više sipaju mržnju i što dublje kopaju po ranama to će duže da vladaju”, navodi Pogačar.

Napominje da “takvi huškači i ratni navijači na čelu sa Vučićem” već 30 godina “truju mržnjom”, te da bi to, ocenjuje, želeli da čine i na dalje – da šalju ljude u rat, dodajući da kad god su se dohvatili rata, kako kaže, uspeli su da smanje teritoriju Srbije i prostor gde žive Srbi.

“Oni nam danas drže slovo i o tome kako Oluja ne sme da se zaboravi. Svi mi koji smo doživeli i preživeli Oluju, čak i da neko želi, svi mi ne možemo i nećemo zaboraviti, u to Vučić i ostali treba da budu sigurni. Oluje se treba sećati prikladno i sa dostojanstvom, a ljudima koji su izbegli iz Hrvatske i BiH ne trebaju nikakve posebne ceremonije ni priznanja, naročito ne da se vlast ili bilo ko drugi okoristi o njihov jad i nesreću”, poručuje Pogačar.

Rešenje vidi u prestajanju politike mržnje, do čega će doći tako što svako u svojoj državi bude menjao takvu politiku.

Navodi da je Novi Sad bolji grad i zbog ljudi koji su došli usled Oluje i rata. Poručuje da je potrebno prihvatiti da su izbegli i raseljeni sa područja Hrvatske i BiH građani Srbije.

„Za 10.000 izbeglih, koji ni nakon 30 godina nemaju dom, potrebno je obezbediti krov nad glavom, a onima koji žele da se vrate – omogućiti povratak. U Novom Sadu imamo primer vojnih beskućnika koji žive u kasarni u ulici Vojvode Bojovića i to od 1991. I da pored silnih obećanja i najava njihov problem nije ni nakon tri decenije rešen. Pomoć i solidarnost su jedino moguće i poželjno sećanje na Oluju”, ukazuje Pogačar.

Poruku premijera Hrvatske, Marko Milosavljević iz „Inicijative mladih za ljudska prava„, vidi kao kontinuitet poricanja žrtava ratnih zločina.

„Takođe, njegovu poruku tumačim kao i garanciju nekažnjivosti prema pripadnicima hrvatske vojske koji su učestvovali u ratnim zločinima nad srpskim stanovništvom u Hrvatskoj.

Odnosi Srbije i Hrvatske će biti bolji taman toliko koliko oba društva odbiju infuziju mržnje koje dolaze od političara koji su učvrstili kleptokratski oblik vladanja“, poručuje Milosavljević.

Poslanici Srpske stranke Zavetnici, Bojani Bukumirović, zabranjen je u subotu tranzit kroz susednu Hrvatsku do Prijedora, gde se uputila kako bi prisustvovala obeležavanju stradanja.

U saopštenju Zavetnici su naveli da joj je hrvatska granična policija izdala zabranu tranzita preko teritorije te države na neodređeno vreme, uz obrazloženje da ne može da uđe u Hrvatsku „zbog isticanja srpske zastave na stratištima srpskog naroda“, što su iz ove stranke ocenili skandaloznim.

Bukumirović je u izjavi za Danas oštro prokomentarisala zvanično hrvatsko viđenje “Oluje”.

“Ako Plenković kaže da temelji njihovog društva počivaju na zločinima i progonu, ništa ja tu ne bih imala da dodam. Kakva je budućnost takve države i društva ne želim da projektujem, ali izvesnije je da će se potvrditi ona narodna „Što se grbo rodi vreme ne ispravi“. Ili kako reče jedan srpski pisac „Na trulom platnu se ne veze“, pa samim tim teško je govoriti o uspostavljanju odnosa sa nekim ko slavi što vas je proterao sa kućnog praga. I sa onim ko pobedom proglašava to što je stotine hiljada srpskih porodica ostavio bez ognjišta”, smatra poslanica.

Ona napominje da Srbi na tim prostorima nisu bili gosti, već konstitutivni narod koji je u tim krajevima ostavio svoj i istorijski i kulturni pečat.

“Te temelje je Plenković očigledno zaboravio. Želim da verujem da će hrvatsko društvo konačno započeti proces denacifikacije, jer jasno je da onaj ko slavi Oluju, slavi i Hitlera. Dok se to ne promeni, bojim se da ćemo ostati na različitoj strani istorije”, kategorična je Bukumirović.

Njen kolega iz skupštinskih klupa sa liste “Zajedno za Vojvodinu – Vojvođani” Aleksandar Olenik uviđa da zvanični narativi Srbije i Hrvatske oko “Oluje” jedan drugi poništavaju.

“Oluja nije stub hrvatskog društva i države, jer su oni postojali i pre toga i ne mogu nastati samo na tome. Niti je naravno tačan službeni narativ Republike Srbije da je Oluja samo etničko čišćenje i ratni zločin. Održavanje ta dva narativa prosto sprečava budući normalan suživot Srba i Hrvata u dve države, ali i u BiH. Poltičari ne bi trebalo da održavaju teren za nove ratove i sukobe, političari bi trebalo da stvaraju uslove za napredak”, kaže Olenik za naš list.

Jedino ljudsko obeležavanje stradanja u ‘Oluji’ je zajedno sa hrvatskim ministrima i gradonačelnicima. Selo Doljani, Otočac (HR), u organizaciji Srpskog narodnog vijeća.

Tako da može i ovako, zajedno. pic.twitter.com/RmztUQwZq1

— Aleksandar Olenik, advokat i narodni poslanik (@olenikadvokat) August 4, 2023

Kao pravi put ka suživotu dva naroda ovaj poslanik vidi u načinu na koji je stradanje obeleženo u organizaciji “Srpskog narodnog vijeća”, koji su dan pre zvaničnog obeležavanja u Srbiji i Hvratskoj bili u Otačcu kako bi odali počast stradalim Srbima tokom Oluje.

“Bili su i hrvatski gradonačelnici i ministar iz vlade, kao i dužnosnici Vlade Hrvatske. Pripadnici SNV sa njima su položili vence na spomenik braniteljima, a onda je održana i komemoracija stradanja minimum deset civila starije dobi. Poručeno je da je svaka žrtva – žrtva, da je svaki ratni zločinac upravo to, da je odgovornost individualna. Jedino je ispravno da Srbi i Hrvati zajedno obeležavaju Oluju, svako iz svog ugla, ali zajedno kako bi u suštini svega bile civilne žrtve rata“, mišljenja je Olenik.

Hrvatska vojno-policijska akcija „Oluja“ počela je 4. avgusta 1995. godine napadom hrvatskih snaga na tadašnju Republiku Srpsku Krajinu.

U toj akciji proterano je izmedju 200.000 i 250.000 Srba a ubijeno je ili nestalo više od 2.000 ljudi.

Među žrtvama te akcije hrvatske vojske i policije su 553 žene, a 80 odsto njih je bilo starije od 60 godina.