Da li bi opozicija trebalo da uzme mandate i uđe u Skupštinu Srbije i Beograda?

U „pobedi“ nelogičnosti toga da opozicija traži poništenje izbora na svim nivoima, zbog izborne krađe, pozivajući čak međunarodnu zajednicu da interveniše, sprovede istragu i ne prizna rezultate, a da istovremeno razmišlja da uđe u republički i gradski parlament, ispostavljaju se argumenti da je to jedini način da se ima uticaja na političke prilike u državi.

Filip Ejdus, profesor Fakulteta političkih nauka kaže za Danas da iako su izbori bili duboko nefer i neregularni, opozicija ipak treba da uzme mandate iz nekoliko razloga.

– Prvo, ako je neko pošteno zaslužio svoje mandate na ovim nepravednim izborima to je opozicija. Drugo, bez uzimanja mandata, opozicija neće imati sredstva za političku borbu i umesto organizaciono da ojača ona će oslabiti – kaže naš sagovornik.

Treće, dodaje, ukoliko ne uzme mandate, opozicija neće moći da kontroliše naredne izbore pošto neće imati svoje ljude u izbornim komisijama i biračkim odborima.

– I konačno, ukoliko opozicija ne uzme mandate ta mesta kao i resursi pripašće vladajućoj stranci – zaključuje sagovornik Danasa.

Vladica Cvetković, profesor Univerziteta u Beogradu napominje za Danas da na pitanje o tome da li bi opozicija trebalo da prihvati mandate u Skupštini Srbije i u vlasti u Beogradu, može da odgovori samo kao građanin Srbije i kao jedan od pokretača inicijative ProGlas.

– A ovi kapaciteti, barem za mene, nisu dovoljni da bih u vezi sa ovom dilemom imao neupitan stav – osim toga, nisam ni navikao da razmišljam po principu ili – ili. Moja jedina preporuka liderima opozicije bila bi da budu složni, za koju god od ovih dveju opcija da se odluče – kaže sagovornik Danasa.

Znam da to nije nikakva originalna preporuka, napominje, ali „i dalje vidim da postoje oni koji još ne shvataju da od jedinstvenosti i sloge u bilo kakvoj akciji i bilo kojem nastupu, srpska opozicija nema efikasnijeg oružja protiv Vučićeve vlasti“.

– Džaba velike nade u pomoć zapadnih demokratija ili u neki sveopšti narodni ustanak protiv autokratije. Prva nada je očigledno tanka, EU i SAD su odavno ogrezle u hipokriziji, za njih je izgleda u redu sve dok Srbija ne postane ruska provincija, nema veze što se njen vrhovni vladar prema građanima već ponaša kao carski gubernator. Ovo drugo zavisi od svesti našeg naroda o značaju demokratije, a to je upravo testirao ProGlas, pokazavši trenutni maksimum do kojeg se u tom pogledu danas u Srbiji može dobaciti jednom svedenom, kulturnom i nenametljivom porukom uz minimalno marketinga – smatra Vladica Cvetković.

Opozicija pokušava da iz ProGlasa izvuče više nego što je moguće 

I kad smo već kod ProGlasa, kaže dalje, jedan deo opozicije pogrešno pokušava da iz ove inicijative izvuče više nego što je moguće u želji da se uzdrma vlast, opet zaboravljajući na preduslov i potrebu svoje sopstvene (opozicione) unisonosti, i u razmišljanju i u postupanju.

– Recimo, zašto na poslednjem skupu ProGlasa ili još šire u svim drugim protestima za poništavanje izbora (ili za priznavanje krađe, svejedno) nije učestvovao najširi mogući opozicioni front? Pritom, u taj front bih uvrstio sve izvan vlasti, pa i stranke koje sada nisu prešle cenzus jer one taj cenzus nisu ostvarile upravo na pokradenim, a ne na fer izborima (tu jedino ne ubrajam listu Mi-Glas iz naroda jer verujem da je njen rezultat i bio deo izbornog inženjeringa). Dakle, zašto? Pa zato što takvo jedinstvo u otporu prema vlasti ne postoji – ističe Cvetković.

Ne mogu građani Srbije, a ni ProGlas sa 200 hiljada potpisnika, ni odlučiti ni preporučiti da li je bolje prihvatiti ili ne prihvatiti poslaničke mandate, zaključuje.

– Na ovu dilemu mora da odgovori opozicija, to je njena i obaveza i odgovornost – kaže sagovornik Danasa.