Opozicija i Kosovo

Hoće li Vučić do narednih izbora učinite neki korak, koji neće biti priznanje, ali bi bio u tom pravcu, teško je reći, jer će to zavisiti od njegove želje za opstankom na vlasti koja će se sudariti za zahtevima udružene EU i Amerike.

On je tom rečenicom, koju već neko vreme nije izgovarao, izrazio opšti politički stav partija u Srbiji, budući da nijedan političar proteklih godina nije rekao ništa suprotno tome. Niko nije spreman da stavi potpis na kosovsku nezavisnost jer bi to bilo političko samoubistvo. Hoće li Amerika i EU do izbora eksplicitnije to zatražiti, verovatno ne, ali napredak u pregovorima Srbije i Kosova u pravcu priznavanja, na ovaj ili onaj način, se svakako očekuje.

S druge strane, partije koje za sebe tvrde da su proevropske o kosovskom pitanju ili nemaju jasan stav, radile bi na poboljšanju trenutne situacije odnosno statusa kvo, ili su spremne na ustupke poput stolice u Ujedinjenim nacijama.

Tako Stranka slobode i pravde, Dragana Đilasa, pretenduje u najnovijoj podeli opozicione scene na liderstvo među proevropskim oraganizacijma u razgovorima oko izbornih uslova sa vlašću uz posredovanje predstavnika Evrospkog parlamenta, a moguće i na predstojećim izborima. Trenutno SSP, DS i Pokret slodnih građana rade na platformi opozicionih izbornih uslova koju će ponuditi i ostalim partijama koje prihvataju pokroviteljstvo Evrospkog parlamenta.

Politika SSP, čini se, se svodi na status kvo i može se pretpostaviti da bi predstavnici te partije pre glasno rekli Kosovo je Srbija nego priznajemo Kosovo kao državu. Politika SSP za Kosovo zapisana je u njihovoj Deklaracii o pomirenju, u kojoj se između ostalog, rešenje problema vezuje za smenu oligarhija na vlasti u obe zemlje, a trajna normalizacija se ogleda u saradnji srpske, kosovsko-metohijske i međunarodne administracije, koja ima za cilj normalizaciju života, rešavanje imovinskih pitanja, zaštitu manjinskin naroda, slobodu kretanja ljudi, robe, kapitala i usluga, kulturnu razmenu i zaštitu kulturne baštine, saradnju zdravstvenih i obrazovnih institucija, kao i punu saradnju tužilaštva i policije u svrhu obezbeđivanja trajne stabilnosti u ovom regionu.

U Deklaraciji nema ni reči o potpisivanju pravnoobavezujećeg sporazuma ili stolici za Kosovo u UN. To se ostavlja za neka bolja vremena, kada se dosanja san o saradnji na svim poljima. Evropski zvaničnici, ipak, kao da misle potpuno obrnutim redosledom.

Ništa dalje ili više nije odmakao ni stav DS o Kosovu. Nekada je važila politika i Evropa i Kosovo, ali sada, za DS, teško da se išta može reći da važi. Na osnovu retkih izajva zvaničnika ova stranke može se zaključiti da je i ona za status kvo, odnosno da ova tema nije niti treba da bude na dnevnom redu, te da su potrebni uslovi za nju i da pitanje statusa ne treba rešavati preko kolena. U programu kartko piše da „Demokratska stranka pruža podršku dijalogu između Beograda i Prištine i zalaže se za njegovo intenziviranje, kao i za zaštitu srpske baštine na Kosovu i Metohiji i odbranu ljudskih prava naših građana“.

Slično je i sa PSG. Predsednik ovog pokreta Pavle Grbović smatra da je kompromis moguć, ali samo ako prihvatimo „određene realnosti“ koje nas ograničavaju sa obe strane. „Sa naše strane realnost govori da Srbija nema faktičku kontrolu nad tim delom teritorije, a sa strane Kosova realnost govori da nema reči o državi, ukoliko ona ne poštuje prava svojih manjina“, precizirao je Grbović.

Zamrznuti konflikt, prema njegovom stavu, prebacuje odgovornost na generacije koje ni na koji način nisu krive za tešku situaciju u kojoj se sada nalazimo. „Ako imate neki problem, morate odmah da ga rešavate, a ako niste sposobni da ga rešavate – sklonite se“, poručio je Grbović. I on je protiv rešavanja problema preko kolena i protiv instant rešenja.

Prema njegovom stavu, stolica u Ujedinjenim nacijama za Kosovo trebalo bi na dnevni red da dođe tek kao posledica poboljšanja uslova za život Srba na Kosovu, a ne kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. U Dogovoru 381 ovog pokreta se između ostalog navodi da će „rešiti pitanje KiM, na način da, u najboljem interesu svih ljudi, ne usporavamo demokratski razvoj Kosova“.

„To uključuje i integraciju Kosova u sve međunarodne organizacije, pa i OUN, bez formalnog priznanja nezavisnosti s naše strane. Istovremeno, obezbedićemo teritorijalnu i personalnu autonomiju za Srbe na Kosovu, institucionalizaciju njihovih organa lokalne i personalne samouprave, poštovanje i posebne garancije za njihova ljudska prava i slobodan i održiv povratak; poseban režim zaštite najznačajnijih verskih i kulturno-istorijskih dobara (vid ekstrateritorijalnosti), poštovanje imovinskih prava građana u sklopu ljudskih prava i zaštitu državne imovine po pravilima sukcesije. Sa implementacijom ovih garancija, potpisaćemo dokumente koji sve ovo predviđaju i sprovoditi ih u najboljoj veri. U društvu ćemo širiti toleranciju, argumentima rušiti nacionalističke laži i predrasude i stvarati uslove za istorijsko pomirenje Srba i Albanaca“.

Drugi pretendent na liderstvo među evropskom opozicijom je Nebojša Zelenović, predsednik Zajedno za Srbiju, koji se nedavno priključio savezu lokalne inicijative Ne davimo Beograd i Građanskom demokratskom forumu.

Zelenović je lansirao svoje tri tačke za ujedinjene opozicije.

Prvo, novi ljudi u središtu politike. Drugo, jedan stub spoljne politike, a to je Zapad. Zapad su i Brisel i Vašington. Tamo leži partnerstvo za dobar život građana Srbije. Treće, zahtev da se uključimo u rešavanje kosovskog pitanja“, rekao je Zelenović. On smatra da pitanje Kosova i Metohije treba da bude rešeno za najkraće moguće vreme. To je državni interes Srbije. Za pet, ili deset godina bili bismo u lošijoj situaciji nego danas… Kada budemo bili upoznati sa stanjem pregovora, moći ćemo da iznosimo i svoje predloge za rešenje, kaže Zelenović. On je dakle za brzinu, ali politiku čini se nema, pošto je Srbija, kako kaže, u potpunom mraku u vezi ovog problema.

Takav Zelenovićev stav preuzeli su i u inicijativi Ne davimo Beograd jer su na nedavno jasno postavljeno pitanje novinara za koje se rešenje zalažu, upotrebili upravo ovaj Zelenovićev argument da se ne zna šta Vučić radi oko Kosova. To ne treba da čudi, jer je ova inicijativa najviše usmerena na lokalne probleme Beograda. Ukoliko budu imali veće ambicije, trebalo bi da imaju i politiku za Kosovo.

Najkonkretniji oko rešenja Kosova je GDF u čijem se programu navodi da „problem KiM treba rešiti u najboljem interesu svih ljudi koji na ovoj teritoriji žive i time omogućiti demokratski, privredni i svaki drugi razvoj i KiM i Srbije. To uključuje i integraciju Kosova u međunarodne organizacije, pa i OUN. Ovakvo rešenje podrazumeva garanciju bezbednosti za Srbe i njihovu imovinu, kao i za kulturno-istorijske i verske objekte, teritorijalnu i personalnu autonomiju za Srbe na Kosovu, institucionalizaciju njihovih organa lokalne samouprave, slobodan i održiv povratak. Poštovanje i ostvarivanje celokupnog korpusa ljudskih prava treba da garantuju Evropska unija i Ujedinjene nacije, a imovinska prava građana i zaštitu državne imovine treba rešavati po pravilima sukcesije“.

U GDF konstatuju da je realno stanje takvo da Srbija nema ingerencije na području KiM ni u jednom domenu, da su u njemu uveliko konstituisani državni organi Kosova, kao i da je činjenicu da je iluzorno očekivati da se u budućnosti promeni volja većinskog albanskog naroda i on odluči da se KiM reintegriše u državu Srbiju. Zato je nužno prekinuti sadašnje stanje stalnih tenzija i latentnog neprijateljstva, kao i otkloniti mogućnost dugotrajnog zamrzavanja sukoba, navodi se u programu GDF.