Opozicija nema dobitnu strategiju bez odgovora na sve Vučićeve poteze

Ovo u razgovoru za Danas kaže Đorđe Trikoš, ekspert za komunikacije, odgovarajući na pitanje da li je dobitna strategija za opoziciju da stavi fokus na kampanju za Beograd ili tu leži opasnost da propuste ozbiljniju pripremu za predsedničke izbore.

„Mislim da mi nismo svesni u koliko je velikoj prednosti vlast u odnosu na opoziciju u Srbiji, i to ne samo zbog zloupotreba ove ili one vrste, već i zbog toga što predsednik Srbije po pravilu ozbiljnije shvata političke rizike od svojih političkih konkurenata. Ponaša se kao da sve može da izgubi koliko sutra, uprkos ogromnoj popularnosti. Ima li opozicija volju i znanje da prepozna različite scenarije Vučićevih poteza i da za svaki razvije svoj odgovor? Ako nema, priča o dobitnoj strategiji je utopija.

* Koliko na mišljenje birača utiče to što i vlast i opozicija u poslednje vreme intenzivno predstavljaju istraživanja javnog mnjenja i merenja rejtinga?

Predstavljanje istraživanja utiče i na mišljenje i na ponašanje birača. Jedan broj građana političke stavove čak i zauzima na osnovu predstave o popularnosti partija, svrstavajući se uz one uz koje je većina. Dakle, oni nemaju izgrađena politička mišljenja na osnovu kojih biraju za koga će da glasaju, već rejting partija utiče na to koje će mišljenje da zauzmu. To može zvučiti i banalno i zastrašujuće, ali u srpskoj političkoj javnosti, u političkoj praksi i analitici do skoro nije postojala jaka svest o tome, što je u velikoj meri hendikepiralo neke političare u nameri da politički napreduju. Izgleda da se to menja.

* Gde vidite promenu?

Čini mi se da opozicioni prvaci počinju da promišljenije koriste istraživanja kao sredstvo političke borbe, što je do sad mnogo veštije radila vlast. Stranke na vlasti su do sada taktičkim objavljivanjem istraživanja javnog mnjenja osnaživale podršku. Neki eksperimenti u oblasti političkog ponašanja su pokazali da objavljena istraživanja pozitivno utiču na izlaznost podržavoca stranke koja ima najbolji rejting. Taj nalaz je, uzgred, u suprotnosti sa teorijskim modelom, koji predviđa veću izlaznost među podržavaocima izazivačkih partija (što je u srpskom slučaju opozicija). Neusklađenost između teorijskog modela i stvarnog ponašanja postoji jer opozicioni birači zbog rezultata istraživanja javnog mnjenja opoziciji prognoziraju poraz, što čini da im – da se poslužim kolokvijalnim izrazom – cimanje oko izlaska na izbore deluje preskupo. Trošenje energije i vremena.

Vi me sad možete pitati kakve onda koristi opozicija ima od skorašnjeg objavljivanja istraživanja javnog mnjenja, ako i u njemu zaostaje za strankama na vlasti? Može da ima korist od načina na koje ih saopštava. Može da ima ako bira koje aspekte istraživanja da naglasi. Čini mi se da je to ono što opozicija trenutno radi, stavljajući fokus na potencijalni uspeh na izborima u Beogradu.

* Kako procenjujete šanse da se opozicija grupiše za beogradske izbore (gde prema pojedinim istraživanjima ima mogućnosti da uzme i većinu ako se ujedini) i pošalje jasnu poruku da neće dozvoliti rasipanje glasova?

Takve šanse je teško proceniti iz dva suprostavljena razoga. S jedne strane, stranke opozicije imaju jak podsticaj da se ujedine, jer na taj način izbegavaju osvetu Beograđana zbog „ispaljivanja“: Beograd je pod mnogo većom lupom birača, pod reflektorom, a beogradska politička publika je ne samo sklonija kažnjavanju onih koji ne prate njen diktat, već i daleko nezadovoljnija rezultatima vlasti od ostatka Srbije. Publika u Beogradu je, otuda, mnogo usmerenija na svrgavanje vlasti od publike u unutrašnjosti, pa zato očekuje jednu kolonu. Uzmite u obzir i to da su problemi u Beogradu vidljiviji i medijski detaljnije pokrivani, između ostalog i zato što je koncentracija dobrih novinara u Beogradu veća. Tu su resursi, tu je novac. Dobri novinari u unutrašnjosti to nemaju.

Sa druge strane, međutim, pojedinačne opozicione stranke računaju i da beogradskoj publici mogu lakše da se predstave, da je ubede da su baš oni ti koji treba da dobiju podršku, zaobilazeći tu jednu kolonu koju pominjete. Na sve to dodajte da je zajednički izlazak na izbore bilo gde, kako u Beogradu tako i šire, logistički vrlo zahtevan poduhvat. Zajednička lista u kampanji može efikasno da se vodi samo iz jednog centra. Jedna lista, jedan menadžment. Za manje igrače u toj famoznoj koaliciji bi to vrlo lako moglo da znači gubitak identiteta i prepoznatljivosti, a ukoliko kampanju ne bi vodili profesionalci, svako bi izgubio priliku da se nametne i predstavi. U nekoj meri je samostalni izlazak na izbore najbolji način da se efikasno iskoriste pojedinačni potencijali.

* Koliko bi afera Belivuk mogla da utiče na opredeljenje birača (s obzirom da je i ranije bilo ozbiljnih afera ali podrška Vučiću ostala stabilna) i kako je vlast komunicirala sa javnošću po pitanju ovog slučaja?

Mislim da će to u velikoj meri da zavisi od toga da li su svi detalji te afere izašli na svetlo dana ili ne. I od koga zavisi da li će izaći ili ne. Prema potezima vlasti, može se zaključiti, ta moć je u rukama nekoga nad kim vlada i predsednik nemaju kontrolu. To mislim zato što je ogormna energija uložena u to da se najpre Belivuk i njegovi saradnici predstave kao izrazito moćna kriminalna grupa, a onda i napravi ograda u odnosu na tu grupu. Takvo medijsko delovanje liči na plan da se potencijalne (ili sledujuće?) optužbe za povezanost sa kriminalom u što većoj meri unapred obesmisle ili ublaže. Ukoliko strukture vlasti u tom pokušaju ne budu sasvim uspešne, u šta se ne bih kladio, afera bi mogla da jedan deo birača vladajuće stranke pretvori u apstinente.

* Kako biste ocenili medijsku komunikaciju između predsednika Aleksandra Vučića i ministra odbrane Nebojše Stefanovića i šta o njihovom sukobu možemo saznati na osnovu te komunikacije?

Vaše pitanje je samo po sebi indikativno, jer je nejasno da li postoji bilo kakva druga komunikacija osim medijske između njih dvojice. Pod pretpostavkom da je medijska komunikacija jedina, sve podseća na svojevrsnu šahovsku partiju. U šahu inače važi da je onaj ko poteže prvi potez, a to je igrač koji ima bele figure, privilegovan. To je čuveni problem prednosti prvog poteza – beli, u proseku, ima veće šanse za pobedu. Ova partija između Vučića i Stefanovića, međutim, nešto je specifičnija, i to ne zato što se ovaj put odigrava preko medija, a ne za stolom, već zato što izgleda da predsednik igra sa belim figurama, ali kao da mu izostaje prednost prvog poteza. Jedan analitičar političkih igara sa Njujorškog univerziteta, koji politiku izučava iz ugla takozvane teorije poteza, tvrdi da u igrama moći, u realnom životu, prvi potez poteže onaj koji je nezadovoljan svojom trenutnom pozicijom – koja je pozicija neravnoteže.

* Možete li da rezimirate tu partiju šaha između Stefanovića i Vučića?

Ukratko, predsednik Srbije i ministar odbrane imaju neku istoriju koja je predsednika dovela u nepovoljnu poziciju, a medijskim napadima na ministra preko svojih centara uticaja on pokušava da se vrati u stanje ravnoteže. Ono što, međutim, zapanjuje jeste uspeh s kojim se ministar Stefanović brani: svaka njegova izjava deluje vrlo promišljeno, čak dotle da na mnoge napade odgovara izražavanjem prvrženosti Srpskoj naprednoj stranci. To je igra velikih majstora. Rekao bih da veliki deo političkog talenta igrača sa crnim figurama, koji u ovoj partiji uzvraća potez, ide iz vrlo karakterističnog odsustva sujete. Nije lako uvrediti ministra Stefanovića.