Bezidejnosti opozicije ili istinsko nemanje načina da se suprotstave režimu: Šta sagovornici Danasa misle o „fijasku“ protesta u Beogradu?

Izostanak konkretnijih poteza i jasnije izražavanje bunta, po ko zna koji put „prazna“ šetnja, govori i „čitanje sastava“ sa bine za govornike, bez obraćanja opozicionih lidera, samo su neke od zamerki koje su nezadovoljne građanke i građani uputili opoziciji.

Sumnja da je opozicija uopšte u stanju da posle protesta u Novom Sadu 5. novembra, kada je „buknuo“ istinski i snažni bunt protiv režima Aleksandra Vučića, korupcije koja je dovela do smrti njihovih sugrađana, postala je teška i izuzetno izražena.

Opozicija je u Beogradu, po kiši i hladnom vremenu, pred nekoliko hiljada građanki i građana, stisnutih pod kišobrane, ispostavila zahteve za smenu premijera i gradonačelnika Novog Sada a ukoliko se to ne dogodi, „zapretila“ je da će tražiti razrešenje Vlade u Skupštini Srbije.

Prema rečima Aleksandra Ivkovića, istraživača Centra savremene politike, građani su besni i nezadovoljni aktuelnom vlašću zbog onoga što se desilo u Novom Sadu i razumljivo je da imaju potrebu da urade nešto konkretno.

Opozicija im to nije omogućila, dodaje, i otuda proizlazi nezadovoljstvo protestom u Beogradu, 11. novembra.

– Stvara se neka percepcija da je opozicija u ovom trenutku mogla mnogo bolje da odreaguje i da ima mnogo bolju organizaciju. Ja u to ne verujem. Iako mislim da su ovde napravljene neke taktičke greške, poput širenja liste zahteva, jer je to sve moglo da se stavi pod opštu odgovornost, pa onda ne bi bilo ništa od percepcije da više zahteva koji su ispostavljeni, nije ispunjeno… Bilo je pitanje i da li je uopšte trebalo organizovati protest u Beogradu. Mislim da opozicija ima vrlo ograničeni manevarski prostor i da ne može da ponudi građanima nešto više od mirnih protesta – kaže Aleksandra Ivković.

Alternativa tome bi bile akcije koje bi dovele do sukoba sa policijom, kaže, za šta ne bi bilo dovoljno ljudi među demonstrantima, da bi to bilo iole uspešno.

– A, zavisi i kako bismo definisali uspeh toga. S druge strane, to bi izazvalo kontraefekat jer bi vlast to koristila za svoju propagandu i koristila za komunikaciju sa svojim pristalicama i biračima. Za to nema ljudi dovoljno kao što, verovatno, nema dovoljno ljudi za građansku neposlušnost. A, to smo videli na slučaju avgustovske blokade Prokopa – ističe sagovornik Danasa.

Kako napominje, oni koji smatraju da je opozicija sve mogla mnogo bolje da reši, nisu u pravu jer opozicija u ovoj situaciji nema više opcija i alternativa na raspolaganju.

– Ono gde se vidi jasna odgovornost opozicije sastoji se u tome što im je infrastruktura slaba, što imaju malo članova, pa samim tim oni ne mogu da organizuju čak ni neke manje aktivnosti, koje ne bi imale za cilj rušenje vlasti, ali koje bi dale dobar osećaj onima koji imaju potrebu da nešto urade kako bi se situacija popravila – objašnjava sagovornik Danasa.

Ono što opoziciji fali jesu neke klasične stranačke aktivnosti, manji skupovi, deljenje flajera…, sve ono što asocira na neko normalno stranačko delovanje, kaže.

– Dugoročna odgovornost opozicije je u tom što su u velikoj fragmentaciji, sukobima i verovatno načinima na koji određeni lideri vode stranke. Opozicija bi trebalo da ukrupnjava, da ima mnogo bolju infrastrukturu – ističe Ivković.

Naznačimo, lider i narodni poslanik Ekološkog ustanka Aleksandar Jovanović Ćuta, izjavio je da se opozicioni poslanici plaše da izađu pred narod jer misle da će biti izviždani.

– Možda ima argumenata koji govore u prilog opoziciji zašto na beogradskom protestu nije govorio niko od opozicije, mada Borislav Novaković jeste govorio… Pretpostavljam da njihovo razmišljenje ide u smeru toga da se ne daje vlasti toliko municije da priča o lešinarenju na protestima, da je reč o ljudima koji su samo zainteresovani za svoje političke rejtnge… Ali, ono što je neizostavno je da lideri političkih stranaka moraju mnogo više da komuniciraju sa građanima, da li će to biti na protestu, na ulici, ili preko društvenih mreža… Očigledno je da je neophodno da se profilišu lideri sa kojima će nezadovoljni građani moći da se identifikuju kako bi onda mogli da predstavljaju ozbiljniji izazov za vlast – zaključuje Aleksandra Ivković.

Dejan Bursać, istraživač Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kaže za Danas da kada je reč o protestu opozicije koji se dogodio 11. novembra u Beogradu, čini se da je tu napravljeno mnogo, mnogo grešaka.

– Tu imamo neku vrstu bezidejnosti u opozicionim krugovima u prestonici. Protest se svodi na performativnu aktivnost, gde se okupi neki broj građana koji prošetaju. Onda kada Aleksandar Vučić i SNS ne daju nikakve ustupke na osnovu takvih šetnji, a ne daju, što znamo iz više od dvadeset primera tokom prethodnih nekoliko godina, onda opozicija ne zna šta će – kaže Bursać.

To je sada došlo do tog nivoa da Aleksandar Vučić se prilično posprdno obraća iz posete Azerbejdžanu rečima: „Nacrtaću vam kakav će biti protest“.

Onda dan kasnije likuje, evo, rekao sam šta će biti… Kako je opozicija pogrešila, kako nije skupila ljude…, odnosno kako neće ostvariti svoje zahteve…

– To sve deluje demotivišuće po građane koji su zainteresovani pre svega za nekakvu vrstu odgovornosti u ovoj situaciji, jer to je ona osnova protesta… Pogotovo onog velikog u Novom Sadu, 5. novembra, koji je bio najveći u političkoj istoriji tog grada… – smatra sagovornik Danasa.

Vratio bih priču na to kako bi trebalo da izgleda uspešan protest, dodaje.

– Protesti su uspeli kada su se jasno i fokusirano držali svojih zahteva. Ti zahtevi su bili oni koji su se mogli postići. Dakle, nisu bili maksimalistički, za koje znamo da ih režim neće ispuniti. Takođe, jasno je komunicirano i sa građanima i sa javnošću i sa režimom i sa medijima o tome kako će izgledati protest, šta se očekuje od učesnika, šta se želi postići… I, naravno, to je pratila određena logistika i priprema u danima ranije – objašnjava Bursać.

A, ovo kad vi protest najavite za jedan datum, podseća, pa se društvene mreže naljute na vas, pa ga vi pomerite…

– To zaista ne liči na dobru organizaciju neke političke aktivnosti – zaključuje Dejan Bursać.