Da li opozicija uspeva da iznenadi vlast: Đorđe Vukadinović i Dejan Bursać za Danas

Protesti koji se već mesec dana organizuju širom Srbije, kojima se zahteva odgovornost zbog pada nadstrešnice u Novom Sadu, uživaju veliku podršku građana jer njihova primarna poruka nije politička, te političke razlike u opredeljenju građana nisu presudne. U istom svetlu možemo posmatrati i zahteve ispostavljene vlasti, koji se čine dosta ozbiljnijim jer bi njihovo prihvatanje zapravo imalo ozbiljnije posledice.

Četri ispostavljena zahteva  opozicije nisu ispunjena ni mesec dana nakon tragedije, ali ne deluje kao da vlast tu situaciju drži u potpunosti pod kontrolom, uprkos izjavama funkcionera i samog predsednika Aleksandra Vučića.

S druge strane, čini se da valst ipak ima neke odgovore, što je možda najuočljlivije u parlamentu. Skupština je teren na kom vlast ima apsolutnu prednost, te u tim okvirima deluje da opozicija ne može da uradi ništa konkretno i da su vladajućoj garnituri njihovi potezi ne samo predvidljivi nego i zanemarljivi.

Odgovor na proteste nisu više kontramitinzi jer protesti nisu masovni te broj ljudi na ulici nema takvu težinu, sada su to „batinaši“ koji više ni ne beže od toga da se ograde od svoje povezanosti sa strankom na vlasti.

Videli smo i proteklih godina kad god se narod zbog nečega pobunio, a opozicija se tome priključila, vlast je uz dobru kalkulaciju znala kako da „ubije“ volju ljudi, ali situacija koja se trenutno dešava je u ljudima, čini se, probudila veći bes nego bilo šta ranije.

S druge strane, opozicija i dalje ima nelogične metode u svojoj borbi koje se direktno kose sa njihovom retorikom.

Nepoverenje u institucije, koje je i više nego legitimno, preovladava među građanima a opozicija se tim diskursom koristi. Ipak, i dalje podnose zahteve, žalbe, tužbe i ne upušta se u realnu vaninstitucionalnu borbu.

Vlast na tom polju ima apsolutnu prednost, jer znaju kojim kapacitetima raspolažu. Znaju da bez njih u Skupštini nema kvoruma za sednicu, a ne da nešto može bez njih da se izglasa.

Opozicija pokazala spremnost da uči iz svojih grešaka

Đorđe Vukadinović, urednik Nove srpske političke misli, kaže za Danas da su institucije po ovom pitanju podeljene i da dok se u jedne strane izgleda kao da vlast drži sve pod kontrolom, opozicija vrlo uspešno na njihove poteze odgovara.

– U jedan mah se čini kao da vlast drži sve pod kontrolom, kao da igraju igru mačke i miša. Ali tako je to i bilo do sada. S druge strane čini se kao da opozicija uprkos malom manevarskom prostoru ima neke reakcije i uspeva da odgovori na režimske odgovore. Daleko od toga da su se zamenile uloge. Ali opozicija je svakako uspešnija u reagovanju na režimske poteze – kaže on i dodaje da je uverenja da uspešnost opozicije zavisi i od njihove koordinacije, a da bi imali i još veći učinak kada bi bila složnija i organizovanija.

Ono što je evidento i ono što je razlog relativne uspešnosti opozicije, prema rečima našeg sagovornika, jeste to što su disperzovali svoje akcije i odustali od ambiciije da će jednim potezom, sklupom, mitingom srušiti režim. Dodaje da to može da zvuči obeshrabrujuće ali da istovremeno skida teret nerealnih očekivanja sa leđa opozicije koji obično rezultira povećanim razočaranjem i malodušnošću građana.

Vukadinović ističe da je pored disperzije, devirsifikacije akcija na institucionalne i vaninstitucionalne načine borbe, igra jako važnu ulogu u ovom momentu.

– Vidimo da nisu stranke, već javnost se u ovim okvirima klacka u smislu nerealnih i ne baš mnogo korisnih poziva na, na primer izlazak iz skupštine i poziva da se izađe na ulicu, a opozicija je i sama ranije imala te nerelane amicije. Sećamo se onih šatora ispred skupštine. Ne znači da takve akcije nemaju smisla, ali je jedina realna šansa u kombinaciji tih metoda, poručuje.

Vukadinović poručuje da je važno dotupanje od principa „Skupština radi Skupštine“, jer je jasno da u parlamentarnoj borbi nemaju mnogo mogućnosti jer je ta institucija kompromitovana.

– Skupština je smao jedan kanal dejstvovanja kog se ne treba unapred odricati, ali ne treba imati iluzije da je on čudotvoran – ističe Vukadinović.

Dodaje da isto važi i za vaninstitucionalnu borbu, i da je podjednako nerealno polagati tako velike nade i imati tolika očekivanja od jednog skupa, ali da se čini da se bar za sada od takvih akcija i odustalo.

Vukadinović podseća da je nerealno očekivati masovnost prošlogodišnjih protesta, ali da više odvojenih akcija koje su rasprostranjene na više mesta jeste ono što je u neku ruku, bar za sada, zbunila vlast.

– U ovom trenutku nije realan san o jednom skupu koji rešava sve, o masovnom ustanku. Ali više operacija na šrom prostoru, nekakve kratke blokade i performansi, konferncije za štampu, inicijativa za glasanje o nepoverenju vladi dali su širinu u metodi borbe i to je ključno. Činjenično, donekle su zbunili vlast, ali mislim da ni sama opozicija nije još sigurna šta radi, ali pohvalno je što su hteli da uče iz svojih grešaka. Možda bi bili još efikacije da deluju koordinisanije, makar i na različitim frotovima – zaključuje Đorđe Vukadinović.

Opozicija svoju borbu mora da vodi na dva koloseka

Dejan Bursać sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, kaže za Danas da je uočljiva povećana doza ozbiljnosti kada je opozicija u pitanju ključna, a da je to najuočljivije u organizaciji manjih skupovi u kojima su se lideri opozicije i aktivisti istakli kao ključni akteri i ispostavljanje zahteva koji su vrlo jasni.

– To je ranije bio veliki problem opozicionih reakcija na razne poteze ili greške vlasti gde su se ti zahtevi rasplinjavali, nije bilo nikakvog plana i nikakve taktike. Ovde se čini da to postoji i da opozicija zaista zna šta želi da postigne – dodaje.

On dodaje da nakon što su u toku prošle nedelje neki od zahteva bili u neku ruku ispunjeni puštanjem jednog broja aktivista i hapšenjem funkcionera, akcije i blokade su ponovo u prvi plan stavili memorijalni karakter skupa, ali da se već ove nedelje usled promene situacije ponovo vratio fokus na institucije, pre svega na Tužilaštvo u Novom Sadu.

– Ove nedelje ponovo dolazi do blokade u Novom Sadu kada je tužilaštvo ponovo počelo da igra tu vrlo tužnu ulogu ovom celom dešavanju – poručuje.

S druge strane, naš sagovornik podvlači da je činjenica da živimo u hibridnom režimu u kom državne institucije nemaju ulogu neutralnog arbitra u političkom takmičenju več predstavljaju instrument vlasti.

– Država nije neutralni arbitar političkog takmičenja između vlasti i opozicije u hibridnom režimu, pa onda kad se stranke vlasti nešto pogreše da ih opozicija zameni i da ona vrši vlast. Nego u ovakvim režimima ta stranka koja zauzme vlast brani je svim sredstvima, između ostalog time što ima jedan nepristojan pristup prema institicijama i medijima. To je ono što vidimo kod SNS i to će se truditi da sebe prikaže kao državu da država funkcioniše, da skupština radi, da policija radi, da su oni tek tu da vrše vlast i ako je ovo jedna vanredna situacija – dodaje Bursać.

On poručuje da su zato važne izjave nekih analitičara da je od ključne vlažnosti da opozicija svoju borbu mora da vodi na dva koloseka. Jedan zvanični, institucijalni u kom su procesi pod kontrolom vladajućih stranaka, u kom ne možete da se oslonite na nezavisnost institucija, a drugi kolosek je vaninstitucionalni kroz mobilizaciju građana i gde se borite protiv režima na ulici.

– Čini mi se da opozicija najzad uviđa potrebu pristupa ovakvom režimu – zaključuje Dejan Bursać.