Ima li smisla zahtev opozicije o razrešenju Vlade?

Predstavnici opozicije na beogradskom protestu, 11. novembra, najavili su da ukoliko do kraja nedelje ne budu ispunjena četiri zahteva koja su podneta, a kojima se traži razrešenje predsednika Vlade Miloša Vučevića, otkrivanje dokumentacije o projektu, razrešenje gradonačelnika Novog Sada kao i da se puste svi bespravno uhapšeni i pravdi provedu odgovorni za nesreću, da će njihv sledeći korak biti podnošenje zahteva za glasanja o nepoverenju Vladi.

Prema Zakonu o Vladi Republike Srbije, Vlada kao izvršni organ kao i svi njeni članovi za svoj rad odgovaraju Narodnoj skupštini, a narodni poslanici kao kontrolni metod izvršne vlasti imaju pravo da podnesu zahtev za izglasavanje nepoverenja u slučajevima kada se sumnja da Vlada ne postupa odgovorno.

Ovaj zahtev može podneti Vlada, premijer, ali i najmanje 60 narodnih poslanika i u tom slučaju o tome se raspravlja na prvoj sledećoj sednici. O nepoverenju vladi ili njenom čalanu, prema članu 19 gore pomenutog zakona, Narodna skupština ima obavezu da glasa, a da bi nepoverenje Vladi bilo izglasano, za to mora glasati većina od ukupnog broja poslanika.

Predlog narodnih poslanika, prema ovom Zakonu, se razmatra na prvoj narednoj sednici Narodne skupštine, a najranije po isteku pet dana od podnošenja predloga.

Nepoverenje vladi mora biti izglasano od strane većine narodnih poslanika u pralamentu, te se time postavlja pitanje zašto opozicija insistira na ovom vidu institucijalne borbe u kom je izvesno da neće postići svoj cilj.

Nelogično postupanje opozicije i vidna frustracija građana na to što politički akteri njihovo nezadovoljstvo neuspešno kanališu stvara konfuziju. Ovakvi koraci gube na smislu kada građani ne veruju institucijama i stvaraju dodatan rascep između opozicije i građana. Postavlja se pitanje, ima li smisla i dalje podnositi zahteve i zašto opozicija, uprkos svemu, na tome insistira.

Dakle, može postojati više razloga za ovakvo postupanje predstavnika opozicije u ovoj situaciji.

U odnosu valsti i opozicije, ali i kroz medije i u javnom diskursu postoji stigma da je svaki vid građanske neposlušnosti nasilan. U kontekstu svakog protesta, vandalističko ili nasilno ponašanje pripisuje se ili ubačenim elemnetima ili opoziciji, u zavisnosti od toga ko o ovome govori.

Insistiranje na institucijalnoj borbi i podnošenje zahteva opoziciji se možda čini kao nabolja moguća odbrana od insinuacija da pozivaju na nasilno rušenje ustavnog poretka koje im se pripisuje kad god učestvuju u bilo kom protestu protiv vlasti.

S druge strane, ovo može biti i mač s dve oštrice. Proteklih godina, opozicija insistira na nefunkcionalnosti državnog aparata i korupciji u državnom sketoru. Gotovo da nije bilo protesta u kom se ne govori o tome kako institucije funkcionišu. Ovo šalje kontradiktorne poruke iz opozicionih krugova. Baš zbog toga, podnošenje zahteva može delovati besmisleo, jer su ga i valst i opozicija, svako na svoj način obesmislili.

S obzirom na trenutnu sitiaciju u medijima u Srbiji, opoziciji možda podnošenje ovakvog zahteva predstavlja garant da će se „njihova strana“ čuti i na Javnom servisu i time doći do većeg broja građana.

Na prethodnim sednicama, skupštinske rasprave su se prevashodno na kraju svodile na sukobe na ličnim osnovama, iako je cilj bio da se razgovara o ozbiljnim problemima, a činjenica da je opozicija predstavlja manjinu u parlamentu i ovom slučaju indicira da će i ovaj zahtev ostati samo to, zahtev.

Kada je reč o zahtevu opozicje kojim se traži razrešenje Miloša Vučevića, ispunjenje ovog zahteva takođe deluje nerealno, budući da je predsednik Vučić u zamenu za  Vučevićevo razrešenje ponudio savetodavni referendum o razrešenju svoje funkcije. Podsećamo da podnošenjem ostavke na mestu predsednika Vlade, prestaje mandat cele Vlade i u tom slučaju nema Skupštinske rasprave već samo konstatovanje ostavke.

Prema članu 20 Zakona o Vladi, predsednik Vlade može podneti ostavku, koju upućuje predsedniku Narodne skupštine i o kojoj obaveštava predsednika Republike i javnost, Skupština je dužna da ovu ostavku konstatuje na prvoj sledećoj sednici.

Potencijalni problem sa kojim opozicija može da se susretne zbog ovakvih postupaka je da se nezadovoljstvo građana, koje je prevashodno i dalje rezervisano za vlast, prelije i na njih, a čini se da su tome sve bliži.