Osim da je „šahovska minijatura stranih službi“, šta iz pokušaja puča u Rusiji može da nauči Vučić?

Osim što je javnosti ukazao i na stranu umešanost u pokušaj pravojne formacije Vagner da svrgne predsednika države, postavlja se pitanje šta su on i ostali pripadnici vlasti mogli da nauče iz svega što se dogodilo u Rusiji u subotu.

Vuk Vukasnović, viši istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku, za Danas kaže da se u personalističkim sistemima nikada ne gleda sa zadovoljstvom šta se dešava u sličnmom takvom sistemu i da se uvek plaše potencijalnih sličnih situacija.

– Kada je 2016. bio pokušaj državnog udara u Tuskoj, Vučić je sazvao sednicu Saveta za nacionalnu bezbednost – podseća Vuksanović.

Prema njegovim rečima, u ovom konkretnom slučaju, možda se vladajuća elita u Srbiji više bavila time kakav bi bio njen međunarodni spoljnopolitički položaj ukoliko bi došlo do nečeg ozbiljnog sa vladajućim režimom u Rusji.

– Ali vidimo da je ta kriza bila manje ozbiljna nego što je delovalo na prvi pogled i da je brzo razrešena – navodi on.

Vuksanović ne veruje da su subotnja dešavanja u Rusiji preterane lekcije za srpsko rukovodstvo „jer je ovo bio očajnički pokušaj jednog čoveka iz ruskog glomaznog bezbednosnog aparata da spase svoju kožu“.

– Ovo samim tim nije bila toliko sveobuhvatna pobuna nacionalnog bezbednosnog aparata protiv vladajućeg režima. I ne deluje mi za sada da Vučić ili bilo ko u Srtbiji mora da se brine povodom bilo koga iz nacionalnog bezbednosnog aparata kada je u pitanju očuvanje na vlasti – kaže naš sagovornik.

Kako dodaje, kada se realno pogleda, poslednji put kad smo u imali pravu pobunu nekog iz bezbednosnog aparata, to je bilo ubistvo (Aleksandra) Obrenovića.

– Ostalo su bile druge situacije. Građanski rat nakon kojeg su jugoslovenski partizani odneli pobedu, kasnije otkazivanje poslušnosti bezbebednosnih jedinca Miloševićevom režimu kad su videli da se numerička masa promenila i relativno skoro, a i to je bila specifična istorijska situacija, ubistvo premijera Đinđića… U ovom konkretnom slučaju, vladajući režim jedino čega može da se boji je da vidi da se numeričko raspoloženje naroda promenilo i otišlo na drugu stranu – zaključuje Vuksanović.

Ni politički analitičar Dragomir Anđelković ne misli da Vučić može mnogo toga da nauči iz pokušaja puča na Putina.

– Vučić malo toga može da nauči iz slučaja pobune grupe „Vagner“. Njegov model vladavine je bitno drugačiji nego u Rusiji. Putin ima veliku vlast na centralnom nivou, ali sistem podrazumeva jednu vrstu neofeudalne decentralizacije, tako da u određenim regionima zemlje (npr. Čečeniji) ili sektorima uprave pojedinci imaju veliku moć koja nije u potpunosti u senci predsednika te države – opisuje on.

Kako dodaje, s druge strane, Vučić je razradio potpuno apsolutistički sistem, gde sve počinje i završava se sa njim.

– Uslovno rečeno, razlika između ruskog i srpskog modela vrhovne vlasti je kao nekada između feudalne i apsolutističke monarhije. Drugo, srpski sistem je mnogo više kriminalizovan od ruskog. Prigožin ima kontroverznu biografiju, ali nije neko za koga bi moglo da se kaže da je deo mafije – ukazuje on.

Prema njegovim rečima, ovde su razni karteli, stiče se takav utisak, direktno povezani sa vrhom vlasti.

– Kada smo imali slučaj Belivuk, tu se jedan kartel odmetnuo od svojih političkih gospodara, ali to je sasvim drugačiji slučaj nego kada se pobuni privatna vojna korporacija koja radi za državu. Ona je u vanrednim okolnostima izašla iz okvira koji su za nju bili definisani u normalnim prilikama, a kada se radi o kriminalnoj zoni, gde se prepliću vlast i karteli, tu ništa nije jasno precizirano niti je ikada bilo normalno. Tu otuda leži mnogo veća opasnost za zemlju nego kada se radi o onom što smo gledali u Rusiji – smatra Anđelković.

A Dragoslav Rašeta, istraživač Novog trećeg puta, objašanjava na to da su subotnja dešavanja karakteristična za autokratske režime i ukazuju na glavne strukturalne mane takvih sistema.

– Pre svega namerno održavanje slabosti vojske i ekvilibrijuma između različitih frakcija u bezbednosnom sektoru, kako bi sam autokrata ostao bezbedan i eliminisao mogućnost puča protiv njega. Međutim ovakav balans moći postaje neodrživ u ratnom stanju, tako je Putin, kao čovek iz bezbednosnog sektora a ne vojnog, bio primoran da se osloni na Vagner i druge plaćenićke grupacije kako bi zadržao kontrolu nad celokupnom situacijom. Ovi problemi ne postoje npr u Kini, gde vojska nije nacionalizovana već je Si sam šef narodnooslobodilačke vojske – kaže on.

Kako zaključuje, u Srbiji, formiranje novih jedinica za specijalne operacije ukazuje na želju da se upravo stvore snage koje su čvrsto lojalne administraciji.