„Ovo je ipak poraz Vučića, najavi njegove ostavke ne treba verovati“: Balunović za Slobodnu Dalmaciju o kosovskom sporazumu

U srpskoj javnosti poslednjih dana vlada prava drama, a stvari su otišle toliko daleko da Aleksandar Vučić čak preti i odlaskom. Navodno, Zapad mu je rekao da će se u slučaju odbijanja sporazuma uvesti vize i povući sve investicije, pa traži nacionalni konsenzus.

O svemu tome su iz Slobodne Dalmacije razgovarali sa Filipom Balunovićem sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu.

Da li je po Vašem mišljenju ovaj predlog neka vrsta kompromisa ili, s obzirom na dosadašnje zahteve, naginje nekoj od strana?

– Ako uzmemo u obzir da su dve krajnje pozicije Srbije i Kosova da za prve Kosovo nije nezavisna država, a za Kosovo da jeste, onda je ovo mnogo bliže onome što predstavlja Priština nego Beograd.

S druge strane, međutim, postoji nešto što se zove činjenično stanje i ovaj predlog, prema onome što javnost jedva zna, zahteva od Srbije da ne sprečava Kosovo da ostvari svoju državnost u međunarodnoj areni. To se prvenstveno radi kroz članstvo u međunarodnim institucijama u kojima mogu biti samo države.

Što se tiče situacije na severu Kosova i srpskog insistiranja na zajednici opština, to je takođe svojevrsno činjenično stanje na terenu. Ja sam verovatno jedini u Srbiji koji ovaj koncept dovodi u pitanje kao nešto što je potpisano u okviru sporazuma u ​​Briselu 2015. godine, a koji bi bio svojevrsna teritorijalna autonomija za Srbe sa severa Kosova. Imam problema sa tim iz nekoliko razloga.

Prvi je što mislim da se time ignoriše ogroman broj Srba koji žive južno od Ibra, a što Srbiju čini svesnom da ovde pre svega trguje i pregovara o teritoriji, a manje o ljudima.

Drugi razlog zašto mislim da je taj koncept problematičan je taj što svaka autonomija sa srpskim, albanskim ili nečim drugim potpisom u ovom našem kontekstu predstavlja dodatnu segregaciju Srba na Kosovu. Neko dugoročno održivo rešenje, po mom mišljenju, moralo bi da ide ne u pravcu integracije Srba u kosovske institucije, već u kosovsko društvo, bez obzira na status Kosova u međunarodno-pravnom smislu.

Takva koja bi dodatno udaljila Srbe od Albanaca i Albance od Srba, a koja je kratkoročno i dugoročno pogubna za Srbe na Kosovu. Oni mogu da opstanu na tom prostoru i žive manje-više normalnim životom samo u suživotu sa Albancima.

Mislim da ovo razdvajanje, podizanje administrativnog berlinskog zida između Srba i Albanaca, između severa i ostatka Kosova, ne doprinosi ničemu osim interesima Beograda, koji i dalje želi da ima kontrolu nad delom teritorije Kosova. .

Takav da se poklapa sa nekim stavovima kosovskog premijera Kurtija, što u Srbiji nije baš popularno da se kaže. Kurti je problematičan na mnogo načina, ali po ovom pitanju izgleda da je u pravu.

Međutim, svako prihvatanje srpske zajednice opština od strane kosovske javnosti bilo bi nacionalna izdaja. Kakva je opasnost da zbog ovoga dogovor na kraju ne bude postignut?

– Mislim da je to ogromna opasnost upravo zbog onoga što sam maločas rekao. Suština pregovora, a ne na kraju dogovora, nije da se obe strane osećaju dobro, već loše, da su dale nešto što nisu htele.

Incidenti, zapravo teška krivična dela napada na Srbe i streljanja dece, između ostalog, rezultat su uzavrele atmosfere koju diktiraju i Priština i Beograd. Osnivanje zajednice opština neće biti dobro prihvaćeno u kosovsko-albanskoj javnosti. Takav sporazum bi predstavljao zamrznuto stanje sukoba, koje s vremena na vreme može eskalirati kad god za to postoji politički ili drugi razlog. Drugim rečima, ovo rešenje ništa ne rešava.

Da li smo došli do tačke kada su i Vašington i Brisel rekli Srbima i Albancima „uzmi ili ostavi“?

– Nažalost, to ne mogu da znam jer ne znamo tačan sadržaj predloga, niti znamo kakva je atmosfera vladala tokom pregovora. U politici nikad ne znamo šta jeste, a šta nije blef.

Vidim da prozapadne snage u Srbiji govore da bi prava protivteža, ono što Srbija treba da dobije zauzvrat ako dozvoli Kosovu da se nesmetano pridruži međunarodnim institucijama, bilo ubrzano članstvo u Evropskoj uniji. Ubrzano članstvo, rok za ulazak, bio bi garancija koju Srbija nikada nije dobila. Tako nešto bi bilo razumno da ponudi Zapad.

Da li bi to olakšalo poziciju Aleksandra Vučića? Očigledno je da bi nešto uradio, ali ne zna kako?

– Mislim da bi to značajno olakšalo Vučićevu poziciju jer je u prethodnih 10 godina, dok je bio na vlasti, uspeo da prebaci dobar deo desnice, koja je ranije bila evroskeptična dok je bio radikal, a ne na stranu nekih. evrofilija, već da pristane na tezu da je nacionalni interes Srbije ulazak u EU.

Ako uračunamo to plus ovu drugu, građansku i liberalnu Srbiju, mislim da bi on ovde dobio većinsku podršku za takav korak. Međutim, šta se dešava u njegovoj glavi, verovatno samo on zna. Ono što je rekao u obraćanju javnosti u ponedeljak, odnosno pretnje zaustavljanjem i povlačenjem stranih investicija, zaustavljanjem evropskih integracija i slično, je neko blefiranje.

Ne znam koji bi diplomata mogao da da takvu izjavu, a da nije siguran da će tako i biti. Ako to nisu rekli, onda je Vučić taj koji blefira. Drugim rečima, mislim da to nije realan scenario.

Verujete li Vučiću kada kaže da je sada spreman da ode?

– Uglavnom mu ne verujem, pa mu ne verujem ni da je spreman da ode. U ponedeljak je rekao nešto što je strašno opasno, a to je da živi za državu. Njegova rečenica „Živim za državu“ otkriva mi akutno manično stanje.

A kada imate takvog čoveka na čelu države, onda je to opasno i za tu državu i za životnu sredinu. Ne verujem da će Vučić otići u penziju. Uostalom, zašto bi čovek koji i pored svih manipulativnih i koruptivnih radnji ima najveći procenat podrške u Evropi, odstupio sa funkcije?! I drugi to rade, ali ne uspevaju da pređu 50 odsto i pobede u prvom krugu.

Čak i ideja o referendumu, odnosno da se posle Skupštine traži blagoslov naroda. Kako bi se izrazila većinska Srbija ako bi se takav referendum održao?

– Kada je reč o referendumima, to je veoma nezgodno. Mnogo bi zavisilo od pitanja koje bi se postavilo, kao i od konteksta u kojem bi se ono našlo. Verujem da to nije pitanje za referendum jer je reč o potpisivanju sporazuma u ​​kome Srbija sigurno neće pristati na priznanje Kosova.

Nisam sasvim siguran da li će pristati na njegovo članstvo u svim međunarodnim organizacijama, a da se eksplicitno ne pomene Ujedinjene nacije, koje su veliki bauk u Srbiji. Ukoliko bude referenduma, uveren sam da će Vučićev tim, a ne onaj o kome se često govori da je svemoćan, obezbediti da se ispune uslovi „da“.

Neka prošla iskustva nas uče da jedna osoba to ne može uvek predvideti. Setite se samo Grčke i referenduma za ili protiv prihvatanja uslova Trojke i kada je tada premijer Aleksis Cipras, koji nije Vučić i nije toliko manipulativan, dobio ono što nije hteo.

Očekivao je da će biti „da“, a bilo je „ne“. Ako raspiše referendum, Vučić će misliti da će dobiti šta hoće, ali nisam siguran da će Srbija tako glasati. Rekao bih da su šanse 50 prema 50.

Koliko će sporazum pet uticajnih zemalja koje do sada nisu priznale Kosovo dati Srbiji jak adut u vodama diplomatije?

– Ako je to tačno, a čuo sam od Vučića, kome još uvek nemam poverenja, onda je to zaista ozbiljan problem za Beograd. Do sada se na tu kartu igralo u dobroj meri, a srpska spoljna politika se zasnivala na „priznanju” Kosova.

Ovo je delimično i poraz srpske spoljne politike jer se takve stvari predviđaju i rade u bilateralnim susretima sa zemljama poput Španije, Slovačke, Grčke, Kipra… Srbija će, ponavljam, ako je sve tačno, imati znatno oslabljenu poziciju u Budućnost.