foto-FoNet-Marija-Đoković“Kad većina u Srbiji shvati da demokratija nije tiranija većine; da to što država nije okupirana ne znači da je slobodna; da je intelektualac onaj ko stalno uči, a ne onaj ko tvrdi da sve najbolje zna (taj je budala) i da su građani poslodavci, a političari sluge.”
Ovako glasi početak threada koji je nekadašnji visoki srpski i vojvođanski funkcioner, a otkako se povukao iz politike, profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu Bojan Pajtić, objavio na svom Twitter nalogu, izazvavši pravu lavinu pozitivnih reakcija, piše AJB.
Bio je to jedan od četiri odgovora na pitanje kad će u Srbiji biti bolje.
U drugom je napisao i kako “primitivizam nije odraz spontanosti, a pristojnost isfoliranosti; da tradiciju treba poštovati, ali ne i slediti je slepo, jer bismo u suprotnom još živeli u pećinama; da siromašan i pošten nisu sinonimi i da nepismen i neiskvaren takođe nisu sinonimi”.
U trećem je dodao kako je neophodno “da nas ne mrze svi (sem Rusa), jer ogromna većina sveta ne zna gde se nalazi Srbija (uključujući Ruse); da smo sasvim slučajno rođeni kao Srbi i to nije titula, te da država u kojoj svakih 10 godina bude izabran autoritarni ludak neće nikada postati deo EU i civilizovanog sveta.”
Na kraju, dodao je Pajtić, “možda, ali samo možda, tada će biti nade da će mladi ljudi želeti da žive u svojoj zemlji, a ne prepuštati je bez otpora ostapbenderovskim nikogovićima, čija je pohlepa bezobalna, koji su istinu, pristojnost i znanje gurnuli pod kamen kao jareće brabonjke”.
U intervjuu za Al Jazeeru Balkans, komentarišući najnoviju politički ekvibrilistiku predsjednika Srbije, nekadašnji predsjednik Demokratske stranke i predsjednik Vlade Vojvodine, kaže kako je Aleksandru Vučiću “već jednom pošlo za rukom da se predstavi kao novi Vučić”.
“Dakle, nije on onaj radikalski Vučić, nego naprednjački. Sada će ponovo pokušati da se predstavi kao novi Vučić, svoju stranku će pokušati da predstavi kao nekakvu novu stranku (Pokret za odbranu države), iako je to samo mutirana Srpska radikalna stranka”, dodao je Pajtić.
Da li se i kakve implikacije mogu očekivati nakon detronizacije Mila Đukanovića u odnosima Podgorice i Beograda, ali i odnosima u cijeloj regiji, prije svega prema Bosni i Hercegovini?
– Crna Gora, u poređenju sa Srbijom, moderna je evropska demokratija, u kojoj je vlast smenjiva. U našoj zemlji danas to, nažalost, nije više slučaj, kako zbog medijskog monopola vladajuće stranke nad svim televizijama sa nacionalnom frekvencijom i velikom većinom dnevnih novina, tako i zbog kupovine glasova i upotrebe prisile nad zaposlenima u javnom i delu privatnog sektora da pribegnu “orkestriranom glasanju na izborima”. Ne očekujem da se odnos Podgorice prema regionu promeni, kao ni da nova crnogorska vlast odstupi od proevropske orijentacije. Naši susedi, siguran sam, nastaviće da krupnim koracima koračaju putem evropske porodice naroda, a Srbija će ostati zatočena u mulju devedesetih jer oni koji je danas vode ne znaju za drugačiju politiku, do politike konstantne proizvodnje spoljnih i unutrašnjih neprijatelja, čiji je jedini cilj zadržavanje uticaja unutar nekadašnjeg radikalskog, a sada naprednjačkog glasačkog korpusa.
Već poslije Briselskog sporazuma Kurtija i Vučića uz posredovanje EU, izjavili ste kako je Srbija priznala nezavisnost Kosova što je mišljenje i stranaka desnice, a što vlast i dio opozicije oštro negiraju. Sporazum kao i njegov aneks iz Ohrida nisu potpisani, pa je ponovo ostalo nejasno gdje su tačno južne granice Srbije. Jesu li potpisani sporazumi pravno validni?
– Oni koji negiraju pravnu obaveznost usmenih sporazuma nisu čitali ili ne razumeju Bečku konvenciju. Već Briselskim sporazumom je srpski režim priznao međunarodni subjektivitet Kosova, a takozvanim nemačko-francuskim sporazumom je to priznanje samo operacionalizovano čitavim nizom odredaba, počevši od onih koje obavezuju strane da uzajamno priznaju relevantna dokumenta i nacionalne simbole, uključujući pasoše, diplome, tablice vozila i carinske pečate, do onih koje garantuju razvijanje dobrosusedskih odnosa, poštovanje nezavisnosti, razmenu misija (što je eufemizam za ambasade), obavezuju Srbiju da se uzdrži od protivljenja članstu Kosova u bilo kojoj međunarodnoj organizaciji i tako dalje i tako dalje. Prihvatanjem francusko-nemačkog sporazuma, Vučić je pristao da Kosovo stekne sve atribute državnosti i to je pravno jasno, očigleno i nesporno. Sve su ostalo prazne političke priče koje služe za obmanjivanje ljudi koji sporazum nisu pročitali, pravo ne poznaju, ali slepo veruju onome što čuju na naprednjačkim televizijama.
Vaše nedavno poređenje Vučića sa glavnim likom “Taksiste” iz filma Martina Skorcesea, u autorskom tekstu na internetskim mrežama, izazvalo je provalu uglavnom pozitivnih reakcija velikog broja pratilaca. Kako ste došli na ideju za ovu paralelu?
– Uzdrman nizom korupcionaških afera, skandalom nakon obelodanjivanja pritisaka na nekoliko zamenica javnog tužioca i problemom odliva jednog dela birača (onih koji su nezadovoljni prihvatanjem francusko-nemačkog sporazuma) prema desnoj opoziciji, Vučić koji ne slovi, niti je ikada slovio za baš najstabilniju ličnost, u strahu i panici je preko svojih medija i partijskih funkcionera počeo besomučno da napada sve koji su mu, u tom trenutku, zasmetali. Taj histerični pohod podsetio me je na završne scene kultnog filma “Taksista” u kojem se De Niro oružjem obračunava sa svakim ko mu se našao na putu. Asocijacija je bila neodoljiva.
Potom ste u autorskom tekstu “Gde je nestala Vojvodina” za portal nova.rs ponovo podigli buru tvrdnjom da je Vojvodina, iako se njen ustavni položaj kao autonomne pokrajine u okviru Srbije nije mijenjao, “čak i kao toponim, gotovo potpuno iščezla iz javnog diskursa”. Je li to njeno guranje tek na geografski pojam poput, naprimjer Šumadije, nepovratni proces ili je Vojvodini moguće vratiti status evropske regije i zahvaljujući prirodnim resursima najrazvijenijeg dijela Srbije?
– Ustavni položaj pokrajine se nije promenio, jer nije bilo ni promene Ustava. Međutim, razvlašćivanje pokrajinske administracije, u nedostatku ustavnih izmena je izvršeno nizom zakona i podzakonskih akata. Režim koji je autoritaran, u kome je poništena podela na zakonodavnu, izvršnu i sudsku vlast i u kome jedan čovek odlučuje o svemu, sigurno ne proizvodi ambijent u kome je moguća bilo kakva decentralizacija ili dekoncentracija vlasti. Nema slobode u zemlji u kojoj kad kažeš “On” – svi znaju na koga misliš.
Kako je i kada razvlaštena pokrajinska autonomija za koju danas, kako izgleda, više i nema ko da se bori?
-U poslednih nekoliko godina pokrajini je oduzeto više desetina nadležnosti u različitim oblastima: od obrazovanja i zdravstva do poljoprivrede i privrede. Opozicione stranke (pre svega tu mislim na one koje pripadaju levom centru) na sve ovo ostaju neme, u strahu da je spominjanje autonomije “nepopularno” u drugim delovima Srbije. Ne razumeju da, u uslovima medijske blokade, opozicione stranke ne mogu imati status takozvanih “catch all” partija i sakupljati birače sa svih strana političkog spektra. Opozicione stranke moraju zauzimati vrednosno jasne stavove koje od njih očekuju ljudi koji su njihovi potencijalni glasači. Udvaranje proevropskih stranaka bivšim radikalskim pristalicama ne donosi nijedan jedini glas, ali ih itekako može koštati apstinencije ili odliva birača koji im prirodno inkliniraju.
Ceo intervju pročitajte na sajtu AJB.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
