Palmer: Što pre do dogovora Beograda i Prištine, nema crvenih linija

Ono što bismo mi voleli da se postigne je potpuna normalizacija odnosa između Beograda i Prištine, a to je složen izazov, rekao je Metju Palmer u intervjuu za RTS.

Svaki dogovor bi po prirodi morao da bude višedimenzionalan. Imao bi i bezbednosni apekt, i političku i ekonomsku komponentu i nešto o imovini Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, i o Gazivodama, i o Trepči.

Dakle, bio bi to kompleksan dogovor a nama je samo bitno da bude ovde postignut, da bude trajan i primenjiv. Spremni smo da saslušamo bilo koji dogovor koji dve strane postignu, a koji ispunjava te uslove.

Sve su to složena pitanja ali ne počinje se od nule, obe strane su već o njima razmišljale i mada mi nemamo nikakvih krajnjih rokova, ipak se oseća da treba brzo raditi, osećaj hitnosti je tu jer proces mora da se kreće, moramo da osetimo da se nešto rešava.

Ne mislim da će procesu, ili bilo kojoj od strana, pomoći ukoliko se proces bude odugovlačio i zato bismo voleli da se požuri i da pregovarači obe strane imaju u vidu da je stvar hitna i da mora da se postigne sporazum sa kojim se i jedni i drugi slažu.

A taj sporazum može da podrazumeva razmenu teritorija i pomeranje granica?

– Ne bih se upuštao u detalje, jer nismo videli nikakav predlog sporazuma. Naša pozicija je da nema crvenih linija niti ima blanko čekova.

Voleli bismo da dve strane dođu do najboljeg mogućeg dogovora. Mi ćemo pogledati ono što nam donesu, a sa čim se slažu oba društva i svi smatraju dobrim rešenjem, i dobro ćemo promisliti, i ako imamo nekih primedbi na neke detalje, mi ćemo ih jasno izneti.

Da li sporazum o normalizaciji, šta god da bude podrazumevao, mora da znači i da Srbija priznaje nezavisnost Kosova?

– Nismo mi ti koji pregovaramo. Želimo pregovaračima da damo prostora da postignu rezultat koji se može opisati kao potpuna normalizacija odnosa.

Ja sada ne bih unapred definisao kako to izgleda, hteli bismo da pregovarači sami dođu do toga, ali jasno je da će se od obe strane tražiti da preduzmu neke krupne i politički teške stvari, da bi postigle takav ishod.

Koliko je tačno da je politika SAD postala fleksibilnija zbog promena u unutrašnjoj politici, zbog novih ljudi u administraciji koji na Balkan drugačije gledaju od onih koji su o njemu odlučivali 90-ih godina i početkom ovog veka?

– Američka politika je živo biće. Menja se sa vremenom i okolnostima i to je normalno za jedan proces kreiranja politike. Ako pogledate poziciju Amerike, videćete da se više radi o tome gde je Beograd, gde je Priština, kakvi su njihovi odnosi, kako stoje pregovori i kako Amerika sve to vidi i uzima u obzir realnost sa terena, nego što je u pitanju neki naš unutrašnji proces.

Cilj i prioriteti su nam isti, želimo punu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine i želimo da Beograd i Priština budu na evropskom putu i da se i širi region Balkana uključi u evroatlantske tokove.

To je dosledna američka politika koja se sprovodi već godinama i ostaje ista i danas, kakva će biti i sutra.