Pandemija donosi političku napetost

Vladajuće stranke, koje su nakon suspenzije rada parlamenta na kritike da je to uradjeno na neustavan način odgovarale optužbama da opozicija potkopava nastojanja da se narod zaštiti od pandemije, sada optužuju istu tu opoziciju da, bojkotujući nastavak rada parlamenta, opet opstruiše njene napore da spasu narod od zaraze. Istovremeno, opozicija optužuje vlasti za gušenje demokratije i najavljuje da će čvrsto istrajati i u bojkotu parlamenta i u bojkotu izbora.

Vlasti su tokom vanrednog stanja, kada opozicija nije mogla da vodi praktično nikakvu ozbiljniju kampanju, intenzivno radile na učvršćivanju svojih ionako snažnih pozicija. Glavnu reč u borbi protiv pandemije vode najviši državni funkcioneri i drugi aktivisti vladajućih stranaka, često ističući kako je u Srbiji sve bitno popravljeno otkako su oni preuzeli kontrolu. Ubedljiva većina birača vidi i čuje njih, a nacija, kao uvek kada se suočava sa opasnošću, podržava vlast. U takvim okolnostima poverenje u predsednika Aleksandra Vučića, prema istraživanjima Ipsosa, osetno je poraslo. Logično je pretpostaviti da je to povezano sa činjenicom da on dominira javnim diskursom, a da su oponenti dodatno marginalizovani.

Otuda se može reći da su razlozi zbog kojih je deo opozicije svojevremeno proglasio bojkot izbora i bojkot rada parlamenta sada još snažnije izraženi, što ide u prilog odluci da se sa bojkotom nastavi. Ali, činjenica je, takodje, da su vlasti zaista pravile greške, počev od načina na koji je suspendovan rad parlamenta pa do zbunjujućih odluka vezanih za ograničenje kretanja stanovništva, i da je propuštena prilika da opozicioni poslanici o tome govore na sednici koja se direktno prenosi. Sudeći prema izjavama pojedinih opozicionih prvaka, poput lidera Demokratske stranke (DS) Zorana Lutovca, bilo je različitih mišljenja o bojkotu nastavka rada parlamenta, ali je prevagu odnela ideja da se sačuva jedinstvo opozicije.

Iza ovih skoro šablonskih ponavljanja stavova i postupaka vladajućeg bloka i opozicije, nazire se i jedna potencijalno krupna i opasna promena na političkoj sceni i u društvu u celini koja iz godine u godinu postaje sve izraženija. Naime, nervoza, tenzije i netrpeljivost izmedju različitih političkih grupa, koje se prenose i na stanovništvo, su u očiglednom porastu, što se može naslutiti i iz pomalo neočekivanog masovnog odziva na poziv za lupanje u šerpe i pravljenje buke u 20.05, što bi sa ukidanjem vanrednog stanja moglo dodatno da se poveća. Pojednostavljeno rečeno, opasnost koju je sa sobom donela pandemija nije uticala na ujedinjavanje nacije nego je, naprotiv, dovela do porasta tenzija.

Izbori

Verovatno podstaknute strahovanjem da bi ekonomska kriza koju sa sobom neminovno donosi pandemija mogla vremenom da se pojača, vlasti po svemu sudeći planiraju da već raspisane parlamentarne i lokalne izbore održe u junu ili početkom jula, pošto prethodno ukinu vanredno stanje proglašeno 15. marta. To bi mogao da bude i važan motiv za obnavljanje rada parlamenta, budući da je jasno da formalne odluke vezane za nastavak izbornih radnji koje su započete raspisivanjem izbora 4. marta, moraju ipak da donesu poslanici. Rokovi su kratki i sa obavljanjem tog posla mora da se žuri, što dodatno utiče na porast napetosti.

Na obnavljanje rada parlamenta je, svakako, uticala i činjenica da su, osim opozicije i domaćih eksperata, suspenziju oštro kritikovali i Evropska unija (EU) i medjunarodne organizacije, polazeći od stava da vanredno stanje i pandemija ne mogu biti razlog za ignorisanje demokratskih procesa. Sa istom lakoćom sa kojom su nedeljama ignorisale prigovore zbog načina na koji je uvedeno vanredno stanje i suspendovan rad parlamenta, vlasti su se prihvatile obnavljanja rada parlamenta, ponovo optužujući opoziciju da bojkotom otežava borbu protiv pandemije i tako ugrožava zdravlje nacije.

Beograd, naravno, očekuje da Brisel i Vašington pozdrave obnavljanje rada parlamenta kao važan korak ka normalizaciji stanja, dok opozicija smatra da nema nikakvih suštinskih promena. Verovatno je da vlasti smatraju da će imati razumevanje i za odnos koji imaju prema opoziciji, računajući da je samo obnavljanje rada parlamenta važan ustupak. Takva očekivanja nisu neosnovana, ali ipak treba imati u vidu da su u medjuvremenu, odnosno tokom vanrednog stanja, u zemljama Zapada bitno povećane kritike na račun srpskog vladajućeg bloka kome se sve glasnije prigovara‡ da ignoriše pravnu državu i guši medijske slobode. To, samo po sebi, makar donekle može da utiče na njihov odnos prema vlastima i opoziciji u Srbiji.

Čak i ukoliko bi se opozicionim poslanicima sada zaista omogućilo nešto više prostora u parlamentu i medijima, to ne bi bitno uticalo na odnos snaga na političkoj sceni, jer borba protiv pandemije još je na snazi, a u takvim uslovima parlamentarna zasedanja neće biti ni česta ni dugotrajna. Osim toga, ukoliko izbori zaista budu održani krajem juna ili početkom jula, rok za kampanju će biti izuzetno kratak, što je dodatna nepovoljnost za opoziciju. Vladajući blok ima gotovo dvotrećinsku parlamentarnu većinu i za očekivati je da nastavi sa marginalizacijom opozicionih stranaka i tako dodatno osigura uslove za ubedljivu izbornu pobedu i još ubedljiviju dominaciju na političkoj sceni.

Napetost

Vlasti su upotrebile sva raspoloživa sredstva kako bi izbegle da pandemija, koja je izbila usred izbornog procesa, negativno utiče na njihov rejting. Rebalansom budžeta je za borbu protiv posledica pandemije predvidjeno gotovo šest milijardi evra. Čak i ako većina novca ne bude brzo na raspolaganju, to će moći vrlo dobro i lako da se iskoristi u kratkoj kampanji koja će se voditi od trenutka ukidanja vanrednog stanja do održavanja izbora. Funkcioneri vladajućeg bloka, uključujući i Vučića, već mesecima ponavljaju kako se Srbija veoma uspešno nosi sa ekonomskom krizom i kako ima bolje ekonomske rezultate čak i od većine evropskih zemalja.

Kada se sve sabere, pedstojeći izbori će verovatno biti obeleženi porastom napetosti. To je direktna posledica nesposobnosti političkih elita da postignu minimalan konsenzus, pri čemu najveću odgovornost svakako snosi vladajući blok koji oponente generalno tretira kao neku vrstu neprijatelja naroda, a ne kao političkog protivnika ili partnere u vodjenju važnih nacionalnih poslova. A kada ideja o  potunoj marginalizaciji ili potčinjavanju političkih oponenata postane dominantna, stradaju demokratija i pravna država, čime se nanosi neprocenjiva šteta. Deo birača koji se izričito protive vlastima i njihovo nezadovoljstvo neće nestati čak i ako opozicija zbog bojota bude potpuno marginalizovana.

Opozicione stranke su, uprkos svemu, ostale razjedinjene i nesposobne da osmisle jasnu strategiju koju bi ponudile biračima. One se i dalje iscrpljuju u jalovim debatama o tome da li treba bojkotovati parlament i izbore ili ne treba, medjusobno se optužuju za tajnu saradnju sa vlastima i slično. Zbog toga i retke prilike da se obrate široj javnosti i biračima ne daju naročite rezultate. Opozicija prepoznaje i kritikuje poteze vlasti koji nisu u skladu sa demokratskom praksom, ali ne može da ode dalje od toga i da narastajuće nezadovoljstvo, naročito medju biračima iz srednjeg, obrazovanijeg sloja, jasno artikuliše i pretvori u delotvornu političku praksu.