Panika

Za naprednjake ta još uvek hladna panika koja nadire više društvenim mrežama i internetom, dok u klasičnim medijima ima smireniji tok, jeste nešto što im može urušiti čitavu kampanju. Jer, u drugi plan pada prikazivanje uspeha, asfaltirani putevi i fabričke hale, i uopšte idilične slike napretka. Kroz te kulise probija se, kao u scenama strave i užasa, odsustvo kontrole. A odsustvo kontrole je upravo ono što Vučić sebi ne sme da dozvoli.

Vučićev politički profil zasnovan je na postavci, da on čvrsto i muški drži uzde događaja u rukama, pa kome se to zauzdavanje sviđa ili ne, njegov problem… Ovde, međutim, situacija nasumično galopira u pravcu izolacije, obustavljanja javnih skupova (na sreću Mila Đukanovića, kome to dođe kao dar s neba protiv „pravoslavnih protesta“) i uopšte zaustavljanja aktivnosti u kampanji. I naročito Vučićeve hiperaktivnosti. Uz to, sve snažniji je doživljaj da u vrhu vlasti znaju tačno šta se događaja, ali da to neće da podele sa javnošću.

Uzalud su naprednjacima sve oštrije i uvredljivije izjave na račun opozicije, a na temu virusa. Od Vučića narod očekuje da preduzme mere protiv epidemije, a ne da spasava svoju kampanju i zato je on u velikom problemu. Jer, nemoguće je izvesti i jedno i drugo, a on je dosad bio fanatik kampanje i izbora, i gotovo je nezamislivo da uspe da prevaziđe samog sebe.

U odnosu na tu štetu koju trpi SNS, gotovo komično deluju i sitniji maleri. Poput tog da proevropski blok Ujedinjena demokratska Srbija koji bi trebalo da pruži izborima potreban legitimitet, ima problem neshvatljiv, ukoliko se njihove ambicije dožive kao ozbiljne.

A to je da je nemoguća po zakonu koalicija grupe ili udruženja građana sa političkom strankom, te zato, budući da je stožer UDS-a stranka Nenada Čanka – Liga socijaldemokrata Vojvodine, ostali moraju ili ući u LSV ili postati stranke. A to znači nemoguću misiju – ili overavanje 10.000 potpisa ili „preuzimanje“ neke od postojećih…