Plišana revolucija je bila vreme nade

U noći 10. marta te godine iz Studentskog grada krenuli su studenti sa istim zahtevima koji su se čuli 9. marta. Na Brankovom mostu ih je sačekala policija, bacila suzavac i pretukla sve koji su joj pali pod ruku i pendrek. Studenti su tek oko dva ujutro 11. marta uspeli da se domognu Terazija. Usledio je protest koji je trajao četiri noći i tri dana i rezultirao svim ispunjenim zahtevima.

Demonstracije kod Terazijske česme vodili su student Žarko Jokanović i glumac Branislav Lečić. Na improvizovanoj pozornici su se smenjivali razni govornici, javne ličnosti Mirko Kovač, Matija Bećković, Dušan Kovačević, Bata Stojković, Rade Šerbedžija i Borislav Pekić, pokojni vladika Atanasije Jeftić, a ostao je upamćen i govor patrijarha Pavla. Zahtevi su ispunjeni, smenjeno je rukovodstvo RTS, ministar policije Radmilo Bogdanović podneo je ostavku, ali je Milošević ostao na vlasti i krenuo u rat protiv Hrvatske, čime je otpočela tragedija SFRJ.

„Plišana revolucija kod Terazijske česme bila je prva pobuna studenata protiv jednog sistema i njegove mašinerije. To je bila velika i ozbiljna pobuna koja je i te kako imala svoj odjek i značaj. Ono što je karakteristika Plišane revolucije na Terazijskoj česmi jeste da su svi postavljeni zahtevi ispunjeni. Svi do jednog, a zahtevi su bili da se oslobodi stotinak uhapšenih demonstranata među kojima je bio i Vuk Drašković, da se smeni ministar policije Radmilo Bogdanović, da se smene čelnici RTS na čelu sa direktorom Dušanom Mitevićem i petoro urednika dnevnika, da se ponovo pusti u rad zabranjeni Studio B i 92. I sve je ispunjeno“, objašnjava za Danas trideset godina od terazijske Plišane revolucije jedan od vođa Žarko Jokanović.

On napominje da je hendikep tih protesta što se sve to dešavalo u predvečerje građanskog rata u bivšoj Jugoslaviji i da zato te proteste treba i posmatrati u kontekstu zbivanja u bivšoj SFRJ.

„Par meseci nakon studentskih protesta počeo je najstrašniji rat na ovim prostorima, pa se klatno pomerilo na drugu stranu. To je činjenica, ali je istovremeno činjenica i da je u Beogradu ta Plišana revolucija bila jedina pobuna u bivšoj Jugoslaviji protiv nekog republičkog rukovodstva, iako su sva odreda bila loša. Kamo sreće da se pobuna desila i u Zagrebu, Ljubljani, Sarajevu, Skoplju i Podgorici. Možda ne bi bilo sve tako krvavo kako se kasnije ispostavilo. Mi smo u Beogradu bili jedini koji su to uradili, uz izuzetan značaj studenata koji su bili na ulicama danonoćno od 10. do 14. marta. Za tri dana i četiri noći mi smo uspeli da ispunimo sve postavljene zahteve. To što posle opozicija u Skupštini nije iskoristila sve postignuto možda treba posmatrati u sklopu ratnih zbivanja. Ali u tim okolnostima Terazijska česma je bila maksimum što je moglo da se napravi“, ocenjuje Jokanović.

Na pitanje gde je nestala ta ogromna energija, sagovornik Danasa kaže da energija menja oblik i ona nije nešto što je konstantno.

„Menjaju se i okolnosti, ljudi, dolaze neki novi ljudi. Za proteklih trideset godina nema šta nam se nije desilo, ali smo mi danas u mnogo čemu unazađeniji nego što smo bili kada smo se pojavili na Terazijskoj česmi. Tada je i bilo neke nade, a danas sve deluje beznadežno. Mi živimo u živom blatu, svaki dan tonemo sve dublje i dublje. I ne znam zašto su današnji studenti toliko inertni. Time bi morao da se neko dublje pozabavi kroz sociološke analize, ali lično mislim da je i pojava interneta i društvenih mreža nešto što otupljuje oštricu. Ljudi imaju izduvni ventil pre svega na Tviteru i misle da se time nešto može uraditi. Time se ništa ne postiže. To je zavaravanje“, napominje Jokanović.

On ističe i da su se mnoge okolnosti promenile, da se naš život promenio u korenu, a da su mlade generacije u nekoj drugoj priči.

„Najporaznije je što je dobar deo mladih danas deo vladajuće strukture, umesto da svim srcem budu protiv ovakvog jednog apsolutno nenormalnog režima“, napominje naš sagovornik.

Dodaje da su se i oni koji su nekada bili na Terazijskoj česmi rasuli po kontinentima, a da mnogi više i nisu sa nama. Podseća i da su se rasuli i članovi delegacije studenata sa Terazijske česme, koji su išli kod Miloševića na pregovore tog marta pre trideset godina.

„Glumac Tika Arsić nije više sa nama, Suzana Vasiljević je danas savetnica za medije Aleksandra Vučića, a dobar deo članova delegacije živi po svetu“, zaključuje Žarko Jokanović.

Sva četiri dana na protestima kod Terazijske česme bio je prisutan i glumac Branislav Lečić, koji je držeći veliku lutku pande pričao o mirnoj, plišanoj revoluciji.

„Na Terazijskoj česmi sam se našao spontano. Jednostavno sam otišao da podržim studente, jer sam bio i među demonstrantima 9. marta, kada smo doživeli da nas policija gađa suzavcem, vodenim topovima i izvodi konjicu i tenkove na nas. Nisam mogao da verujem da se na rođeni narod izvode tenkovi i zato sam otišao među studente na Terazijama. Na kraju prve noći ostalo je malo ljudi. Neki su me prepoznali i stavili mi megafon u ruke. Nisam znao šta da govorim. Da počnem da govorim dramske tekstove to mi je bilo pase u odnosu na situaciju i onda sam počeo da govorim iz duše. U svoje ime. Studenti, pa potom i građani prepoznali su da je to iskreno i iz srca“, ističe za Danas glumac Branislav Lečić, prisećajući se događaja od pre trideset godina.

Nažalost, kako kaže, stvarnost od pre trideset godina ponavlja se i danas. Opozicija, kaže, traži slobodne medije i slobodnu RTS, a razlika je samo u kostimima i imenima ljudi na vlasti i opoziciji.

„U Srbiji i dalje dominira konzervativni duh da vlast nema svoje oponente, već da ima apsolutnu dominaciju koja se izražava u tome da ljudi slobodu ne traže u zemlji, već napolje. Trideset godina je prošlo, ali tu najvredniju stvar nismo naučili. Jeste se taj nacional konzervativni duh transformisao, navukao demokratsko ruho i on je sada kao za Evropu i sve je to poltički gotovo moguće progutati, ali u samoj unutrašnjoj demokratiji nema mnogo. Mediji su podeljeni, ili su pozicioni, ili opozicioni, ali trebalo bi da budu samo slobodni. Ali vlast je obukla evropsko odelo, a ostala u starom stanju duha“, zaljučuje Lečić.

I Matija Bećković, književnik, sa nostalgijom se priseća svega što se dešavalo na protestima kod Terazijske česme. Seća se da je govorio, ali i šta je poručio Miloševiću, ali kaže i da je naše istorijsko pamćenje ipak kratko.

„Naša istorija je takva, sada deca misle da su govornici na Terazijskoj česmi bili oni kojih tada nije bilo nigde, šta ćete. A tu na Terazijama za samo jedan dan za DEPOS je potpisalo 8.000 ljudi, ali kada biste sada pitali neke gde je DEPOS osnovan, rekli bi vam neku drugu adresu. Tada je Milošević pristao na sve uslove, ja sam u ime DEPOS-a u Međunarodnom pres centru čitao pred domaćim i stranim novinarima pismo upućeno njemu da podnese ostavku. Srećom nije me poslušao, jer da me je poslušao, sad bi me kamenovali da sam ga sprečio da ostvari sve što je hteo“, kaže kroz osmeh Bećković.

Na pitanje seća li se tog govora i danas, kaže da je govorio da je okupator raspisao za Srbe poznatu reč – sto za jednog – a da je međunarodna zajednica tražila jednog za sve

„Rekao sam mu taj jedan ste vi, a svi ostali su srpski narod. A onda su posle tih protesta neki počeli da stvaraju neku novu istoriju, da prave filmove u kojima nas više nije bilo. Nisam nikada čuo da je danas neko spomenuo takozvane nezavisne intelektualce. Danas su mnogi ljudi na onom svetu, SPS je preživeo, a opozicija je nestala. Čitao sam u memoarima Mire Marković da su se neke vođe tadašnje sa njom sastajali odmah posle demonstracija, a nisam primetio da je to neko uočio“, ističe pesnik za Danas u svom prepoznatljivom maniru.

BBC: Patrijarhovo izvinjenje zbog poziva na razilaženje

Evo kako je godinama kasnije britanski medijski servis BBC pisao o govoru patrijarha Pavla na Terazijama: „Gojko Stojčević, što mu je svetovno ime, postao je patrijarh Pavle 2. decembra 1990. Samo tri meseca kasnije, na ulicama Beograda stotine hiljada ljudi učestvovale su na prvim masovnim protestima protiv vlasti Slobodana Miloševića. Studentsko okupljanje kod Terazijske česme posetio je i sam patrijarh, koji je tada postupio potpuno drugačije nego šest godina kasnije, pozivajući ih da se – raziđu.“

Dan kasnije, u intervjuu za Radio Beograd, koji prenose Večernje novosti, patrijarh se izvinio zbog svog poziva, obrazlažući ga pogrešnim informacijama da može doći do sukoba studenata sa pristalicama Slobodana Miloševića. „Činio sam svoju dužnost, po savesti, kako sam znao i mogao. Shvatam ja šta je mladost, te nisam zamerio kad je jedan broj studenata, ne razumevši o čemu je reč, reagovao na buran način, svojstven mladosti“, rekao je tada patrijarh Pavle u komentaru na zvižduke kojima su ga studenti ispratili sa beogradskih Terazija.

Obradović: Napravićemo pokret ogorčenih

Vođa Dveri Boško Obradović, koji je sredinom marta 2019. predvodio kratkotrajni upad demonstranata u zgradu RTS-a, juče se osvrnuo i na 9. mart 1991, kada je povod velikih političkih nemira bilo izveštavanje medija.

„Prošlo je tačno 30 godina od 9. marta 1991. godine a u Srbiji se ništa nije promenilo nabolje. I dalje se borimo za osnovne demokratske vrednosti kao i tada. I dalje tražimo slobodu medija i poštene izbore. I dalje oslobađamo TV Bastilju – RTS. Tada sam imao 15 godina i sećam se da smo još u osnovnoj školi krenuli u borbu protiv ostataka komunističkog režima koji još uvek vlada. Danas imam 45 godina i saosećam sa svima koji su ogorčeni što se ništa nije promenilo tri decenije. Zato se Dveri zalažu za ne samo smenu aktuelne vlasti na svim nivoima već i za promenu kompletnog korumpiranog političkog sistema koji ovde traje 30 godina, a u mnogo čemu i od 1945. Ali, da bismo došli do toga svi mi koji smo nezadovoljni moramo napraviti pokret ogorčenih za promenu sistema. Znam da nije lako krenuti iz početka posle 30 godina, ali nema druge ako hoćemo da zaustavimo odlazak dece u inostranstvo. A to je naš glavni zadatak i najveći motiv za novu borbu“, navodi se u Obradovićevoj pisanoj izjavi.

PISANJE ŠTAMPE PREMA ARHIVSKIM SAJTOVIMA

Paroški: Oni su ostali da vladaju u jednostranačkoj skupštini

Borba, 13. mart

Oko 13.30 na binu ispred Terazijske česme popeo se Danilo Bata Stojković, dramski umetnik: „Došao sam da se poklonim, aplaudiram i poljubim vam ruku. Hvala vam što ste ovu sramotu koju sam trpeo 50 godina krenuli da sperete. Hvala vam, deco, mnogo vam hvala.“ Posle samo nekoliko minuta student Aca Đorđević pozvao je kola hitne pomoći jer je našem Bati pozlilo. Pozvao je sve da aplauzom ohrabri starog glumca kome su od sreće potekle suze. „Deco, ne brinite o meni, već o sebi“, rekao je Bata i napustio binu.

Večernje novosti, 13. mart

„Dogovorili smo se za Srbiju, jedinstveni smo“, rekao je Dragutin Zelenović, predsednik srpske vlade. Dr Slobodan Unković, predsednik srpskog parlamenta, obavestio je studente da su ispunjeni svi njihovi zahtevi, koje su opravdano postavljali pred skupštinom, obećavajući da će međustranačka parlamentarna grupa obaviti posao do kraja.

Borba, 13. mart

Vojislav Koštunica, poslanik Demokratske stranke: Dolazimo među vas uvereni da mesto koje smo napustili nije Narodna skupština. Narod je ovde. Milan Paroški: Nije pomogao ni blag ni afirmativan govor predsednika Republike da ublaže stav prema vašim zahtevima. Oni su ostali da vladaju u jednostranačkoj Skupštini.

Politika, 13. mart

Sinoć oko 22 časa posle dvodnevnog zasedanja Skupština Srbije završila je rad usvajanjem svojih zahteva mlade generacije. Poslanici su razrešili dužnosti rukovodioce Televizije Beograd. Izabran je i Anketni odbor, koji će ispitati činjenice i odgovornost u vezi sa događajima od 9. marta.