Podržali su nas oni koji danas „spavaju“ pred nedelima režima

Đorđević je i bivši savetnik predsednika Srbije Borisa Tadića i sekretar Saveta za Srbe u regionu. Za Danas iznosi detalje o svom učešću u takozvanoj Plišanoj revoluciji u martu 1991. i u studentskom protestu u junu 1992. i upoređuje ova dva politička događaja.

„I kada se učinilo da niko ne sme da progovori, to su učinili studenti kao najodvažniji deo društva. Okupili smo se 10. marta u Studentskom gradu, izneli zahteve, krenuli ka centru grada. Probili smo kordone na početku Brankovog mosta, dobili suzavce i gumene metke na sredini – ali smo istrajali dok nisu ispunjeni naši zahtevi. Na današnji dan, 19. marta pre 30 godina organizovan je razgovor podobnih studenata sa Miloševićem u rektoratu, a namera je bila da se pokaže da studenti podržavaju režim. Mi smo se dobro organizovali i uspeli da uđemo na taj skup i da govorimo. Mnogi su izneli svoje kritike i zamerke, a ja sam Miloševića upozorio da će svojom politikom da ugrozi opstanak Srba i u Kninu i na Kosovu, što se nažalost pokazalo kao tačno. Od njega sam tada direktno tražio da podnese ostavku zbog izvođenja tenkova u Beogradu i nasilja nad demonstrantima, istakavši da čovek koji je to uradio ne može da bude predsednik Srbije. Bio je to hladan tuš za Miloševića, kome je to bio jedan od retkih susreta sa realnošću“, navodi Đorđević.

* Godinu dana kasnije opet su studenti demonstrirali.

– S druge strane, protest 1992. je autentični studentski protest, rođen na univerzitetu, kao reakcija na opšte stanje u društvu. Dugo je pripreman i počeo je 15. juna 1992. To je bio jedinstven studentski bunt, i žao mi je što danas nema te energije na celom univerzitetu, iako je situacija u društvu objektivno loša i razloga za pobunu ima mnogo – od pljačke i korupcije na svakom koraku, preko ekonomske situacije, gašenja demokratije i medijskih sloboda, do izdaje Kosova i Metohije. Nama devedesetih je bilo dovoljno da režim izrekne jednu laž u Dnevniku, pa da izađemo na ulice i zahtevamo smene.

* Sa ovim iskustvom šta ste tada bolje mogli da uradite i šta Vam je najupečatljivije sećanje na to vreme?

– Iz ove perspektive, čini se da je u martu 1991. trebalo da idemo do kraja. Postojala je energija, postojao je naboj i snaga naroda. Koliko je to bilo realno, ne znam, ali ostaje žal što su političari tada bili kukavice, što je Vuk Drašković zloupotrebio energiju i nadu ogromnog broja ljudi. Da je tada smenjen Milošević, mogle su se sprečiti mnoge nesreće koje su zadesile srpski narod pod njegovom vlašću, zbog kojih ispaštamo i danas.

Podsetiću da su studenti 1992. godine bili protiv izlaska na Miloševićeve nameštene izbore, a opozicija je svejedno izašla na njih. Time je potrošena energija protesta, kanalisana u još jedan izborni poraz u neravnopravnim uslovima, a Miloševiću je dat legitimitet za sve što će uslediti. Trideset godina kasnije čini se da današnji opozicioni lideri, koji su tada bili učenici ili studenti, ništa nisu naučili iz događaja u kojima su mnogi od njih učestvovali.

Najupečatljivije sećanje na protest 1992. mi je dobra organizacija, međusobna solidarnost bez obzira na različite političke poglede, kreativnost, energija, podrška velikog broja profesora, rektorata i mnogih institucija, čega danas takođe nema. Imao sam čast da otvorim protest zajedno sa dva srpska akademika: Mihizom i Mićom Popovićem. Možete li da zamislite danas da akademik Kostić podrži i javno govori na skupu protiv Vučića? Organizatori tih protesta, između ostalih, bili su i kasnije vladike Grigorije i Maksim, tada studenti Mladen Durić i Milan Vasiljević, a student prorektor je bio Dragan Đilas. Imali smo podršku crkve, vladika Amfilohija i Atanasija, pa i patrijarha Pavla, ali i mnogih javnih ličnosti, sportista. Svih onih delova društva koji danas uglavnom spavaju pred nedelima aktuelnog režima.

* Ima li po Vama suštinske razlike u načinu na koji je Milošević tada vladao Srbijom i ovog na koji Vučić sada vlada?

– Nezahvalno je porediti dve situacije između kojih postoji vremenska distanca. Iako sam bio apsolutno protiv Slobodana Miloševića i njegove praktično komunističke diktature, u njegovo vreme postojali su džepovi demokratije – slobodni mediji, lokalne samouprave u kojima je mogla da pobedi opozicija, nezavisne institucije poput univerziteta. Takođe, stručnost mnogih kadrova u to vreme se nije mogla dovoditi u pitanje, iako se sa politikom niste slagali. Kadrovi koje Vučić danas postavlja su obični poslušnici, moralnog dna i još nižih obrazovnih i profesionalnih profila, sa zadatkom pljačke Srbije i svih njenih resursa. SNS danas čine Šešeljeva strašila, preobučena u zapadna odela; i žuti lopovi, ono najgore iz prošlog režima koji je i stvorio SNS, a koji su u Vučićevoj vladavini videli novu priliku za lično bogaćenje.

A što se mehanizma vlasti tiče, Vučić je učio od Šešelja i Miloševića i unapredio taj sistem u autoritarizam koji potpuno prožima društvo i okupira sve njegove delove – medije, institucije, udruženja, sportske klubove, univerzitet, SANU, parlament, opozicione stranke. Za takvu vlast je dobio podršku Zapada, nešto što Milošević gotovo nikada nije imao, a zauzvrat je obećao da će ispuniti zadatke sa spoljnopolitičke agende – pre svega da će zaokružiti nezavisnost tzv. Kosova.

Ipak, ja sam optimista. Kako smo pobedili Miloševića, pobedićemo i Vučića. Uvek sam mislio da mi moramo da se žrtvujemo devedesetih kako bi naša deca mogla da žive u slobodnoj i uspešnoj Srbiji. Ponekad se rastužim kada šetam sa svojim sinom Dimitrijem i shvatim da će i on, po svoj prilici, morati da se bori za slobodu sa svojim vršnjacima. Izgleda da svaki naraštaj mora da prođe kroz to. Nesrećna je generacija koja nema svoj protest.

Nikad nisam ni najavio kandidaturu

* Ostajete li pri predsedničkoj kandidaturi na proleće 2022?

– Nikada nisam ni najavio predsedničku kandidaturu. Naš pokret je jasan u svom stavu: nema učešća na Vučićevim nameštenim izborima. Za nas je besmisleno uopšte razmišljati o tome. Zar neko zaista misli da će mafija organizovati izbore koje može da izgubi?

Mi danas gradimo mrežu hrabrih i časnih ljudi po celoj Srbiji, da završimo taj veliki posao započet 1991. i 1992. godine: da oslobodimo zemlju radikalsko-julovskog zla, da stvorimo uslove za slobodnu Srbiju u kojoj će se održavati slobodni izbori. Kada se to desi, onda ću razmišljati o izborima i eventualnoj kandidaturi.