Lako je Bregoviću, Harisu, Čoli, Ceci, Seki ili Anama (i Stanić i Bekuti), zvezdama koje mogu da biraju, pa ako im je ćef i da ostanu u krugu porodice za „najluđu noć“. Srbija nema toliko ozbiljnih novogodišnjih „tezgi“ koliko u njoj ima vokalnih solista umišljenih da su „ozbiljni“. Ona estradna folk – pop boranija, srećna je ako joj se zalomi bar neki restorančić, splavić ili disko klubić. Samo da je „prostor“. Tek nije lako di – džejevima. Njih u Srbiji ima k’o kusih pasa.
I još imaju konkurenciju u tezgarošima iz inostranstva. Iako je ovo vreme u kome su pobedili pevači sa morskih terasa, nije lako ni nežnim i raspevanim „galebovima“ jer Srbija nema toliko molova koliko ima „barbi“. Čak i neka sirotinjska potreba da u „najluđoj noći“ možeš da piješ i jedeš „bez ograničenja“ (kao da ti je zadnje), a što organizatori pompezno najavljuju, teško može da zabašuri tanak muzički „lajn – ap“. Nova godina je i lakmus za srpsku pevačku estradu. U toj, za njih udarničkoj noći se najbolje vidi optimalna potreba za ovim društvenim slojem, i njegova hijerarhija. Ne mogu svi biti zvezde. Jednostavno, Srbija ima višak vokalnih solista. I taj višak se stalno povećava, što spontano, što planski. Sećate li se kako se nekad kritikovala obrazovna strategija po kojoj je država, posebno sa „isturenim odeljenjima“ raznih fakulteta fabrikovala pravnike, ekonomiste, istoričare umetnosti ili lekare koji nigde ne mogu da se zaposle. Omladina koja ponikne u „Zvezdama Granda“ ili „Operaciji trijumf“, realno ima veće šanse za angažman, ali suština je ista.
Slično je i sa neproporcionalnim brojem ostalih džetsetera i VIP persona u Srbiji. Kao što jedna država ima realnu potrebu za određenim brojem veterinara (s obzirom na broj stoke i kućnih ljubimaca), ili za određenim brojem pedijatara (s obzirom na broj dece), i džetset bi trebalo da bude proporcionalan socijalnoj strukturi države. U suprotnom je neuverljiv, dodatno prazilučki banalan. Neoptimalnost, doduše, zna biti simpatična u retkim slučajevima. Na primer, Lučani su poznati po tome što je kapacitet tamošnjeg stadiona veći od broja stanovnika te varošice, ili kao što se priča da bi svi stanovnici Andrijevice, da odjednom izađu u varoš, imali svoju stolicu u nekom ugostiteljskom objektu, a da bi koja preostala i za nekog gosta sa strane. Ipak, taj lokalni kolorit nije pametan za društvo i državu. Tačnije, ovoliko političkih džetsetera i VIP persona neprimereno je državi potencijala i gabarita jedne Srbije. Najavljeni zakon o političkim partijama trebalo bi donekle da uvede red u tu oblast. Bar da formalno uozbilji scenu i smanji VIP. Sve „postojeće“ partije (njih preko 600), izgleda da će morati da se preregistruju. Povećaće se, izgleda, i broj osnivačkih potpisa, sa hiljadu punoletnih građana, na pet hiljada. Pominju se i neke izborne kaucije koje će partije morati da polažu ako žele da „odlučuju o sudbini zemlje“. Sve je to lepo, samo se plašimo da će zbog ovih rešenja stradati uglavnom pasivne stranke, ili one tipa „zakona prirodne pravde“ i „jogi letača“. Ovo što sad od „malih stranaka“ vidite u Skupštini, skupiće verujte bez problema i tih pet hiljada potpisa. lako će se oni i preregistrovati i naći para za kauciju. I da neko slučajno ne pomisli da se zalažemo za neki mnogo jači „pesticid“ protiv „malih stranaka“. Uprkos teritorijalnoj i nacionalnoj složenosti Srbije, ne mislimo da su one neko naše baš posebno „bogatstvo“. Mada su, objektivno, pojedine zaslužile izvesni respekt razvijenim, pre svega koalicionim, instinktom (strategijom) preživljavanja.
Problem je, ovde, sasvim druge prirode i važi za „velike“ partije isto kao i za „male“. Dakle, problem je koga one predstavljaju? Da li DSS, recimo, kao konzervativna partija u pokušaju, predstavlja one koji traže da im se vrati ono što je njihovim porodicama oteto 1945. ili predstavlja one koji su protiv Euleksa? I da li se u Srbiji uopšte može biti desničar ako niste za povraćaj otete imovine, jer tek tada i nepristajanje na Euleks dobija nacionalnu uverljivost. Ili, da li DS kao „socijaldemokratska“ partija predstavlja danas baš onu socijalno zabrinutu Srbiju, ili za nju glasaju oni koji prosto vole Borisa Tadića?
Ako bi političke partije probale da se socijalno utemelje u društvu (hipotetički – da kasirka u „Maksiju“ glasa za različitu partiju od one za koju glasa Mišković, a da ta njena partija odbije donaciju njenog gazde), to bi ukrupnilo političku scenu mnogo efikasnije od zakonskih ograničenja. Tada bi i preostale „male“ partije zaista bile koncepcijski, pa i strastveni unikati, a ne samo fan klubovi i koalicioni mešetari. Čudno, ali tačno; velike partije znače i manje glomaznu (jeftiniju) državu. Znači, manje i VIP pijavica.
Pod lupom su novogodišnji prijemi u institucijama sistema. Poslednji, pre pisanja ovog teksta, bio je u MUP-u. Kod ministra Dačića nije došao predsednik Tadić (jeste premijer Cvetković), ali niko to nije shvatio na način kojim je tumačeno zašto prvi general Ponoš nije došao na prijem u Dom garde kod ministra Šutanovca. Prijemi jesu politički klabing, i barometar, ali institucije ne bi trebalo da budu ničija prćija, niti bi koktele trebalo doživeti kao privatne žurke. I tu protokol i bonton moraju biti jasni, a „sprečenost“ samo „izuzetna“. Neka vrsta VIP bojkota prijema povodom 50 godina RTS, tačnije povodom digitalizacije ove institucije, bilo bi kao da predsednik, premijer i ministri ne dođu na prijem kod ministra zdravlja upriličen zato što je jedan lekar iz Srbije, na primer, otkrio vakcinu protiv side. Postoje civilizacijski pomaci koji moraju biti jači povodi od kuloarskog pilićarenja i durenja zbog istog.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
