Politika pod maskama

Predsedniku Srbije to odgovara iz najmanje dva razloga.

Prvi je što Vučić mora sada kako zna i ume da spusti svoj rejting na ispod 60 odsto. Ukoliko pređe na prekinutim izborima koji će se nastaviti tih 60 odsto, napisi u nemačkoj štampi, o tome da je korona zarazu iskoristio za uvođenje otvorene diktature, postaće ozbiljna opasnost. Tako visok rezultat ubrajao bi se u dokaz da je demokratija ugušena.

Ukoliko pak bude uspeo da se spusti na oko 55 odsto, koliko je imao na predsedničkim izborima Vučić će već biti „na konju“. Jer, može da podseća da su mu na 55 odsto koliko je uzeo 2017. svi čestitali pobedu, uključujući i kancelarku Angelu Merkel. I da ukazuje da su i druge države neupitne demokratije imale slično vanredno stanje kao i u Srbiji.

Drugi razlog je nastup pred domaćom javnošću. Vučić sad može da kaže da nije on prvi pokrenuo političku borbu i stavio u stranu rat sa korona virusom, već da je to učinila bojkot opozicija. Šta god da se desi u nastavku izborne kampanje, Vučić će uvek imati odstupnicu da nisu samo on i drugi iz vlasti imali javne skupove u vreme pandemije. Nego da je i opozicija u tome učestvovala, i da su njene pristalice u vreme pandemije radile ono što i inače rade. Dakle, protestovale u grupi, na otvorenom, ispred Skupštine, a da su im podršku pružili prethodno građani koji su od kuće sa prozora i balkona, lupali u šerpe i dizali buku.

To je zapravo bila prava vrsta „dogovora“ da se izbori u Srbiji u vreme pandemije nastave – da je glasačima dosta sedenja u kući, da opozicija želi da nastavi tamo gde je i bila 2018/19/20, a to je da bude na ulicama i okolo institucija. Mnogi vide da su Vučiću brzi izbori višestruko važni – dobro je prilagodio kampanju pandemiji i predstavio se kao vojskovođa u ratu protiv virusa. Zatim i kao spasilac ugroženog ekonomskog života sa državnom pomoći od 100 evra svim odraslim stanovnicima Srbije koji ih zatraže. To je ustvari nova mera legitimiteta Vučićeve vlasti, kakva nije bila moguća pre korone. Sve i da ostane pri bojkotu izbora blok SZS-NDB-PSG, i pri stavu da Vučić ustvari deli „naše pare“ iz državne kase, to što će gotovo svi uzeti novac, značiće i da priznaju izbore koje sprovodi Vučićeva vlast. Izlaznost ili neizlaznost na glasanje kao takva, u vreme korone gubi mnogo na važnosti.

Korona će biti glavna tema u kampanji. Do kraja juna, kada se očekuje novi datum glasanja, neće nestati. Doktori kažu da jeste virus malo oslabio, ali epidemija i dalje hara, ima novih zaraženih, teško bolesnih i umrlih, naročito po manjim sredinama.
Vučiću se bojkot blok opet postavio kao omraženi politički neprijatelj, na koga će on u očima svojih birača, svaljivati krivicu ako stvari krenu po zlu. Ukoliko u kampanji bukne novo žarište zaraze ili se desi neka slična tragedija.

Sad, mnogi kažu da opozicija i nema prostor za političko delovanje, ili da ranije tokom pandemije, trebalo da izađe na proteste i pravi različite akcije. To nije tačno, ali jeste da srpska opozicija nije u stanju da se uskladi sa vremenom, odnosno sa političkim trenutkom. Ukoliko se pod prostorom podrazumevaju mediji, opozicija ima mnogo veći uticaj nego prilikom izbora 2016. Povratak Dragana Đilasa u politiku pre dve i po godine, s ozbirom da je on vlasnik biznisa u poslu sa medijima, značilo je i mnogo više kanala uticaja na strani opozicije. Đilasu je međutim trebalo dugo da počne da se obraća preko trenutno najotvorenijeg kanala za opoziciju – preko društvenih mreža. On je tek nedavno sa pisanih saopštenja prešao na lična video obraćanja i njihovo deljenje na drušvenim mrežama nalik onima koji su proslavili ruskog opozicionara Alekseja Navaljnog.

Drugo, neusklađenost sa vremenom, vidi se i po upornom zazivanju akcija i igrokaza, kojima nedostaje ozbiljnost. Ne možete se stalno vrteti u karnevalskim metodama borbe, u kojima je glavni efekat smeh, igra, buka… To je dodatak pravoj politici, a ne njena suština. Ti karnevali nude raspoloženje, ali ne i realnost, da se nešto stvarno desi. U slučaju protesta SZS-NDB-PSG pod maskama, unapred se znalo da se ukidanje vanrednog stanja nadzire, da će učesnici dobiti novčane kazne zbog kršenja policijskog časa i da policija neće hapsiti pred kamerama Đilasa i ostale. Uostalom, novčane kazne povremeno i sad stižu članovima NDB i Dveri zbog protesta iz 2016. i 2019.

Treće, opozicija je i dalje zabavljena traženjem broja jedan, odnosno nekog ko bi mogao biti glavni kandidat protiv Vučića. I Đilas, i Nebojša Zelenović (čija stranka se zbog učešća na izborima u Šapcu povukla iz SZS) su u političkom smislu ljudi broj dva. Oni nemaju to lidersku harizmu. Ideja da se ta harizma može probuditi tek tako, odlukom grupe Vučićevih protivnika, pretrpela je debakl na primeru Saše Jankovića. Boris Tadić jeste taj koji ima harizmu broja jedan, to se vidi i po velikom broju reagovanja na mrežama, na sve što kao nekadašnji predsednik Srbije i DS kaže ili uradi. Međutim, veliko je pitanje da li je Tadić kao politička ličnost nepovratno oštećena u očima birača. Kad Tadić kaže da mu više nije cilj da bude vođa već da pomogne mladim snagama, na primer, sve se sete onih koje je uzdigao dok je bio na vlasti, a sada su kod Vučića, od Aleksandra Senića pa nadalje…

Četvrto, teško je sada objasniti šta je glavni zahtev opozicije u bojkotu – da se izbori odlože na jesen kada su redovni i po isteku četvorogodišnjeg mandata. To zaista zvuči kao da opozicija produžava mandat vlasti protiv koje se bori. Što je najbitnije, niti je na pomolu lek za koronu, niti vakcina, a pominju se novi talasi zaraze. Ako je to prelazna vlada stručnjaka, onda je taj zahtev samo oživljavanje stare rane koju prosečni birač pamti samo po nekoj finansijskog patnji koja ga je snašla. Jer, istorijsko pamćenje „vlade stručnjaka“ seže do 2000. i takozvanog pakta sa narodom koji je tada mladi stručnjak Mlađan Dinkić pisao sa starijim i iskusnijim Miroljubom Labusom, izdavačem Predragom Markovićem i drugim… Tako nešto ne može da zadobije ne širu, nego nikakvu podršku.

Setimo se, slična je bila „vlada u senci“ Dragana Šutanovca ( u kojoj je Zoran Lutovac bio „zadužen“ za ustavnu reformu), sa kojom je je DS pala na ispod 3 odsto glasova u Beogradu.
Umesto priče o nemogućoj prelaznoj vladi, dobar nastup bi bilo učešće na stvarnim lokalnim izborima, sa poštenim zastupanjem onih na koje se svalio glavni teret korone – zdravstvenim radnicima.