foto (BETAPHOTO/SAŠA ĐORĐEVIĆ)Ko se još u Srbiji seća i još manje poštuje odluke srpskog parlamenta donete zbog jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti 17. februara 2008. kojim se, između ostalog, državnim predstavnicima Srbije zabranjuje svaki (ne)zvaničan kontakt sa funkcionerima samoproglašene tvorevine u Ustavom definisanim međunarodno priznatim granicama Srbije, a na delu teritorije pod protektoratom UN?
Ove zaboravljene državotvorne matrice jedne od bivših demokratskih srpskih vlasti sad se drži predsednica tog samoproglašenog Kosova Vjosa Osmani javno opominjući „kolege“ da je svaki briselski razgovor o otvaranju glavnog mosta u Kosovskoj Mitrovici „kršenje kosovskog suvereniteta“.
Ona je to upozorenje uputila samo dan pre nego što su se juče baš u Briselu na radnom ručku za istim stolom našli predsednik Srbije Aleksandar Vučić i premijer Kosova Aljbin Kurti, koji inače izbegavaju zvanične susrete na pregovorima u sedištu EU.
To je samo jedan od kosovskih paradoksa koji je počeo pre četvrt veka NATO bombardovanjem tadašnje SRJ i uvođenjem protektorata UN na KiM zbog „humanitarne krize“ kosovskih Albanaca, čiji je prvi rezultat bio progon 250 hiljada Srba koji još nisu vraćeni u svoje domove.
Štaviše, dalje iseljavanje Srba sa KiM sve se jasnije pokazuje kao željeni cilj ne samo zvanične Prištine nego i Zapada, a već poduže u tome je sve vidljivija i aktivna uloga aktuelne vlasti u Srbiji, što je još jedan od kosovskih apsurda, ali i deo nove srpske političke šizofrenije.
Zahvaljujući saglasnosti Beograda, ne računajući srceparajuća, propagandno namerno uvredljiva saopštenja na račun Aljbina Kurtija, Priština je institucionalnim nasiljem i oružanim pritiskom KPS za kratko vreme „okupirala“ većinski srpski sever KiM.
Mereno iskustvom Srba južno od Ibra koji su postepeno godinama uguravani u sistem samoproglašene kosovske države, „sloboda severa KiM pala je za nekoliko meseci“ kao rezultat Ohridskog sporazuma koji se sprovodi pod firmom jednostranih, navodno, samovoljnih poteza Prištine.
Neki to nezvanično zovu i „uterivanje sporazuma“, a deo te, kako se u diplomatskim krugovima spekuliše, „trojne“ političke igre Beograda, Prištine i Brisela, jesu i predstave za javnost o takozvanim „crvenim linijama“ Vučićevog režima, čiji je deo i politički blam o (ne)povlačenju pisma Ane Brnabić.
Sav taj cirkus treba da prikrije i to što je „Aca Srbin“ najavljenim merama „zaštite Srba na KiM od Kurtijevog režima“ izmeštanjem srpskih opština na administrativne prelaze, gde su već iseljene i druge srpske institucije, gotovo ozvaničio pomeranje državnih granica Srbije.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
