Ponoš: Prilično sam siguran da Sergeja Lavrova niko nije zvao da dođe

Još na početku sukoba rekao sam da je po sredi agresija na Ukrajinu, podsetio je kandidat na nedavnim izborima za predsednika Srbije i upozorio da se taj rat negativno odražava na naš kvalitet života i to ne samo sada, već da će njegove posledice osećati i naredne generacije.

Ako uz to imamo u vidu i ovaj vrednosni aspekt, napomenuo je Ponoš, onda bi u pravljenju racionalnog izbora, vodeći računa o sebi, trebalo da postupimo poput Mađarske i kažemo – ovo možemo, ovo ne možemo.

Kako je objasnio u intervjuu Zoranu Sekuliću, na taj način pokazali bismo političku volju da budemo u klubu kome želimo da pripadamo, ali vodeći računa i o našim interesima.

Moramo da se grejemo i naredne zime. To uostalom rade i članice Evropske unije (EU). Nema razloga da mi sečemo granu na kojoj sedimo. Ali, moramo da se opredelimo, ovo je za nas popravni za 1989. godinu, poručio je Ponoš.

Uprkos tome što se ambijent u svetu promenio i što se stvari neće vratiti na staro, jer istorija ne ide unazad, on ne veruje da će se Aleksandar Vučić iz uverenja okrenuti prema Zapadu, već zato što će biti prinuđen.

Prema njegovom viđenju, Vučić čeka da se promeni raspoloženje u javnosti koje je formirao tako kao da su on i Vladimir Putin braća, pa sada to treba da se prepakuje.

Osim toga, on će za nepopularne stvari tražiti da podeli odgovornost u delu svoje stranke, ali će mu biti potrebna i podrška, makar prećutna, i onih koji su percipirani kao opozicija i bili su, i ja i dalje verujem da jesu, naglasio je Ponoš.

Prema njegovoj oceni, Vučiću svakako već sada prijaju promene tonaliteta i načina na koji mu se obraćaju, što se već primećuje, iako ničim nije zaslužio.

To može da se poredi sa onim kada je Obami data Nobelova nagrada pre nego što je bilo šta uradio, rekao je Ponoš i „ove koji se sada na drugi način obraćaju“ Vučiću upitao čime je on to zaslužio.

Kako je obrazložio, „ovi koji veruju da će nešto da uradi, neka sačekaju da uradi, pa onda neka počnu da mu se obraćaju na taj način“.

Upitan o predstojećoj poseti ruskog šefa diplomatije, Ponoš je izjavio da je prilično siguran da Sergeja Lavrova niko nije zvao, nego da je on rekao da dolazi, što nije prvi put.

Politički mu je važno da pokaže da Rusija ima i dalje prijatelja u Srbiji i to je redu, rekao je on i napomenuo da „nije od onih koji misle da Lavrovu ne treba dozvoliti ulazak u Srbiju, svakako da treba, kao što treba i da se razgovara“.

Pitanje je, međutim, šta od ove posete politički ima Moskva, a šta imamo mi? Da li ćemo dobiti još 10 dolara manje po kubnom metru gasa ili ćemo dobiti njihovo razumevanje što ćemo uvesti neke sankcije, na primer na kavijar ili ugalj koji ne uvozimo, pita se Ponoš.

Što se tiče dolaska nemačkog kancelara Olafa Šolca, on je objasnio da Nemačka želi da ostane u igri, mada joj se verovatno ne sviđa što se ovde više govori o Otvorenom Balkanu, nego o Berlinskom procesu.

Nemačka ne želi da izgubi prisustvo u regionu, ali je Vučić izgubio podršku koju je imao u vreme Angele Markel, rekao je Ponoš, a ne izgleda ni da je miljenik nove nemačke vlade.

On ne zna da li je to čekić i nakovanj, jer ne veruje da Lavrov dolazi da nešto pritiska, ali veruje da Šolc dolazi i ne očekuje da će imati „previše razumevanja za vladara jedne despotije na Balkanu“.

Ponoš ističe da bi valjalo da Nemačka i EU ponude nešto novo i povrate evro-optimizam u regionu, jer bi mnogi problemi bolje biti rešavani ako se stavili u evropsku perspektivu i ako bi ona bila izvesnija, bez obzira na to da li će biti realizovana i kada će biti realizovana.

Mada nije preveliki optimista, on misli da bi „neka vrsta izvesnosti zajedničkog ulaska celog regiona u Evropu mogla da bude pozitivna i pomogne rešavanju problema koji u ovom ambijentu ne mogu da se reše“.

Na pitanje da li veruje Vučiću kada kaže da EU ne sme da bude poštapalica, već da je to opredeljenje Srbije, Ponoš je odgovorio da „naravno ne veruje, jer on to ničim nije dokazao za ovih 10 godina vlasti“.

Kako je ukazao, Vučić je čovek koji ne samo da ne ide ka Evropi, nego to vrednosno ni nije prihvatio, to mu je samo forma, ništa ne bi moglo ovako da funkcioniše kao što sada funkcioniše kada bi stvarno tamo išli.

„On se pravi kao da mi idemo, oni se prave kao da nas zovu, i tako smo potrošili nekoliko godina. U stvari, nisu oni nas hteli, niti je on išao tamo“, uveren je Ponoš.

Osvrćući se na polaganje predsedničke zakletve, Ponoš je rekao da mu Vučićeva poruka da će biti predsednik svima i predsednik za sve izgleda kao „predsednik za sve i svašta, što znači da će biti kao što je bilo i do sada“.

Upitan kako bi se on ponašao da je bio na Vučićevom mestu, uzvratio je da bi se, pre svega, držao ustavnih ovlašćenja, jer predsednik ne treba da radi ono što mu po Ustavu nije stavljeno u amanet, niti da obećava da će raditi ono za šta nema nadležnost.

Na pitanje da li je Vučić čovek koji je zaista spreman da se menja ili se samo prilagođava okolnostima, Ponoš je odgovorio da se ljudi u tim godinama ne menjaju.

Teško je reći u šta ovaj čovek veruje. Ono što je dosad pokazivao, to nije dobro za nas, ukazao je Ponoš, koji smatra da Vučić priznaje samo vertikalnu komunikaciju, „trpi da njega neko gazi i on gazi druge“.

Kako je predočio, u tim godinama ne može ništa da se promeni, odnos koji ima prema svojim partijskim saradnicima je on proživeo dok je bio kod radikala, ali sada i on trpi „kada mu uvrću uši u Berlinu ili Vašingtonu, gde sedi na hoklici“.

S druge strane, Ponoš misli da situacija u opoziciji sada izgleda lošije nego pre izbora, ali da to ne znači da je lošija, nego da je ogoljena, samo se nije tako dobro videla.

Prema njegovom mišljenju, najbolji je bio period Saveza za Srbiju, kada je bilo zdrave komunikacije i razgovora, naravno i neslaganja i različitih pogleda, ali i dovoljno spremnosti na saradnju i „nije se toliko gledalo ko će tu koga da izgura s broda“.

Posle je bilo u stilu „’ajde da ga istrpim do sledeće krivine“, što se, nažalost, videlo i na ovim izborima, razočaralo opozicione glasače i uticalo da opadne verovanje da nešto može da se promeni, rekao je Ponoš.

Upitan da li će i sam razočarati 700 hiljada ljudi koji su glasali za njega, odgovorio je da su neki verovatno već razočarani i napomenuo da je pravljenje političke organizacije, koju je najavio, ozbiljniji poduhvat od saopštavanja javnosti da je okupio društvo od desetak ljudi.

Treba okupiti ozbiljne ljude koji mogu da rade zajedno, a ne samo da su ostvareni. Treba praviti organizaciju na terenu, što nosi izvesne troškove i organizacione zahvate, naglasio je Ponoš, svestan da je neposredno posle izbora opao entuzijazam među glasačima za neku vrstu političkog organizovanja.

Tih 700 hiljada glasača, kako je istakao, nisu samo moji, nego su delom posledica i glasanja za opozicionu kolonu koja me je podržala, ali i za neke druge opozicione kolone.

To jeste nešto što je vredno pažnje i to ne želim da prokockam nekim neodmerenim, nerazumnim i nepravovremenim korakom, poručio je Ponoš i precizirao da će pripremiti organizaciju koju je moguće pripremiti u ovom ambijentu i da njena forma od toga i zavisi.

Ističući da nema razloga da žuri, on je predvideo da će prvi sledeći izbori biti u aprilu, „ako se čudo desi, pa Vučić održi obećanje dato Draganu Đilasu“, a do tada ima vremena da se nešto i spremi.

Osim toga, on veruje da će za dve godine, zajedno sa lokalnim, biti i republički izbori, pa misli da u tom slučaju tek ima vremena.

Upitan o riziku da 700 hiljada glasova koje je dobio ipak završi u političkom bunaru, Ponoš je odgovorio da je svestan svog dela odgovornosti, ali da ona ne pripada samo njemu.

Ako neposredno posle izbora nisam bio pozvan ni na jedan od sastanaka ili pokušaja sastanaka opozicije koja me je kandidovala, zar ne mislite da deo odgovornosti pada i na te ljude? Ja se bar ni sa kim nisam svađao, zaključio je Ponoš.