Zdravko Ponoš: Vučić je posle debakla sa Banjskom nateran da kleči na kukuruzu, iako je sve zadatke EU u vezi sa Kosovom rešio i pre roka

On je za Danas komentarisao mogućnost da su evropski lideri poput Olafa Šolca i Emanuela Makrona zadovoljni načinom na koji se Aleksandar Vučić u poslednjih par meseci odnosi u vezi sa realizacijom francusko-nemačkog plana, koji je usmeno prihvaćen 27. februara 2023. godine, te da zbog toga prilikom poseta ni u najavama više nema tog problema.

– Vučić je manje-više ispunio svoje obaveze po tom planu. Vučić poštuje plan koji javno ne priznaje, za razliku od Kurtija koji ga priznaje, ali ga ne poštuje. Ponižava Vučića zahtevom da potpiše da će da uradi ono što je već uradio. Za to vreme Kurti dnevno menja stanje na terenu gurajući stvari ka apsurdu u kome se traže neka prava za Srbe koje će on u medjuvremenu da protera. To svi vide. I Vučić i medjunarodni posrednici – kaže sagovornik Danasa.

Spoljni igrači prećutno prihvataju tezu – nema Srba, nema ni problema, dodaje.

– I njima i Kurtiju treba da na Kosovu ostane toliko Srba da je taman za pokazivanje. Kao u rezervatu. Vučić je posle debakla sa Banjskom nateran da kleči na kukuruzu iako je sve zadatke rešio i pre roka. Kosovo mu od tada nije više upotrebljiva valuta za cenkanje sa zapadnjacima oko stanja demokratije u Srbiji. Tu valutu je potrošio, a i njih ne interesuje ta tema ko nekad. Snašao se Vučić pa je najpre kupovao naklonost sa isporukama artiljerijske municije Ukrajini. Međutim, to se uglavnom knjiži na njegov konto kod Amerikanaca. Kod Evropljana baš i ne toliko – ističe Ponoš.

Kako kaže, sad je našao bolju valutu na koju se evropljanima cakle oči.

– I njima i njemu sada je litijum srce Srbije. Nije to više Kosovo. Doduše to sa litijumom ne ide tako lako kako su se nadali. Sada mu je jedina korist to što je sa litijumskim temom maskirao, na neko vreme, ono što je uradio sa Kosovom. Šolcu je litijum iz Jadra jako važan za posrnulu nemačku automobilsku industriju i posledice energetskih potresa koje nemačka plaća za ostvarenje američkih interesa u Ukrajini. Toliko mu je stalo da dođe na to rukovanje i slikanje sa Vučićem u Beograd – objašnjava dalje.

Ponoš napominje da je to toliko “da trpi neprijatna pitanja i o tom rukovanju i o ekološkim posledicama po građane Srbije od rudarenja litijuma u Srbiji za potrebe nemačke zelene tranzije”.

– Ipak su to mnogo manje neprijatna pitanja nego ona na koja bi morao da odgovara kad bi to radio u Nemačkoj. Makron je odavno registrovao da u Vučiću ima mušteriju sa trgovačkim manirima bogatih zalivskih vladara sklonih alkoholu. Kupuje da bi komšijama pokazivao šta sve ima bolje i veće od njih i da bi se družio sa prodavcem i kod kuće pokazivao slike sa druženja. Za sada su srećno i zadovoljni i Makron i Vučić. Dokle će, ne zna se – smatra Zdravko Ponoš.

Na temu rafala, kaže, “pade mi na pamet ona saga kad je Putin kupovao od Francuske ratne brodove”.

– Dao pare, dva Mistrala behu završena i spremna za isporuku, a onda 2014. Vašington „sugeriše“ Parizu da bi taj veliki posao trebalo obustaviti. Francuzi se malo mrštili, pa lepo Putinu vratili pare, a Mistrale uvaljali Egiptu. Nije sve u parama. Nešto je i u geoplotici – zaključuje Zdravko Ponoš.