Poslanik DJB: Posle pravnog nasilja sa izborima, u Srbiji sve moguće, pa i proglašenje carevine

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Da li se ikada upitala, razbarusena, da ne kazem raskalasna, opozicija, sta je to sto ih cini ne jedinstvenim, umesto sto kukumavce kako im je Vucic pokrao izbore?

   Kazu da svaka ptica svome jatu leti. To je potpuno razumljivo, jer se one razlikuju po vrstama, pa ih zato i razvrstavamo u vise razlicitih jata, po njihovim pripadnostima. Tako su vrapci sa vrapcima, cavke sa cavkama, gavrani sa gavranima, orlovi sa orlovima, lesinari sa lesinarima itd.

   I dok su jata ptica rzvrstana po svojim pripadnostima, dotle se nasa opozicija razvrstava po sopstvenim zeljama, i ako pripadaju istom jatu. Drugim recima, ista pripadnost ih razvrstava po razlicitim vrstama, koje ih cine medjusobnim suparnicima.

   Cini mi se da su nasi preci dzabe smisljali nekakve poucne zagonetke, pitalice i sta sve ne kako bi buduca pokolenja ucila na njihovim greskama. Tako je potekla i prica o sedam prutova, radi saznanja da sloznost cini jacinu a razdvojenost slabost.

   Zar smo toliko porocni da ne umemo cak ni od svojih neprijatelja da ucimo, ako vec necemo od nasih predaka?
   Primera smo imali u svim vekovima nase pacenicke istorije, ali sta to vredi onome koji nece, ne ume ili prosto ignorise sve ono sto bi nam cinilo dobro, samo zato sto hoce svaka vaska da bude obaska, misleci da ce tako, ako je na celu svojih malobrojnih sledbenika, postati nesto znacajno, kako bi bio upamcen kao „vodja“?

   Bacamo drvlje i kamenje na Albance, koji cine jednu homogenu celinu kada je u pitanju zajednicki cilj, bez obzira na medjusobne zackoljice, koje postoje u svim narodima, dok se mi glozimo i nikako da se slozimo, bar, kada je u pitanju zajednicki interes, sto ce reci, u sadasnjoj situaciji OPTANAK SRBIJE I NAS KAO NARODA.

   Od strancarenja moze da ima koristi samo onaj koji tezi da se predstavi kao vodic ostalim pratiocima koji „ne vide“ bolje od njega

   Pametni ljudi koriste svaku slabost protivnika za ostvarenje svoga cilja. A mi ne samo da to ne radimo vec otvoreno pokazujemo svoje slabosti kao bi nam neprijatelji sto pre dosli glave iliti jos vise unosili nered, na nasu stetu a njihovu korist.

   Moram da se podsetim reci moga pokojnog dede Velimira, ucesnika svih ratova od 1912-te, dobitnika Karadjordjeve zvezde sa macevima i jos drugih odlikovanja, koji je nama, deci, kad bi nas video raskalasne, ne obuzdane a po nekad razjarene, govorio? „E, deco, deco, vi ko da ne idete u skolu nego u ludnicu“.

   I ako smo cenili i postovali sve starine, uctivo se prema njima odnosili, primedba dede Velimira, koliko bila upucena nama, u tadasnjim vremenima, kada se znalo ko kosi a ko vodu nosi, cini mi se da su nastupila vremena za koja se odnosi dedina primedba u punom smislu njegovih reci.

   Cast izuzecima, ali je, u poslednjim vremenima, skolovanje postalo moderno utrkivanje u dobijanju ispisanih, crnim mastilom na beloj hartiji, diploma, koje sluze kao bezvredni ukras, na brzu brzinu stecenih „zvanja“ bez truncice znanja.

   A onda se cudimo i kukamo nad onima koji, koliko toliko, odskacu od nas, mozda ne svojim znanjem koliko umecem, u nadolazecem veku savremenih sludjivanja i zaludjivanja.

   Sve peripetije oko borbe za pridobijanje poverenja naroda, u celom svetu, podseca me na vremena koja su davno prohujala – a secajuci se istorije koja se ponavlja – sve mi lici na borbu za veciti tron, sto ce reci, povratak nekim novim vecitim vladarima, bolje reci dinastijama.

   Sto bi neko rekao – MOZE DA BIDNE A I NE MORA.

2. Vito, pored Vaseg komentara svaki drugi je suvisan. Sve je receno.