Postoji li potreba za demistifikacijom izbora

Kad na posledice tih izbora ili tog vodvilja ozbiljno gledate, vidite tragediju naroda koji ima takve izbore. Reč je, dakle, o tragediji kojoj prethodi kome(n)dija. No da li je moguće na naše izbore ozbiljno gledati? Uostalom, ko je za tako nešto zainteresovan i ko bi platio jednu takvu analizu?

Pretpostavljam da bi u toj imaginarnoj „ozbiljnoj analizi“ moglo da se zaključi da su izbori u nas redukovani na nadgornjavanje u tome ko će sebi više nauditi, da l’ opozicijske stranke, da l’ vladajuće stranke. Onaj ko pobedi u ovom nadmetanju, gubi izbore. Pa ne može svako, svugde i svakad pobedit! Retko koja partija i retko kada, na vreme „za pojas zadene“. Ide se do kraja. Naravno do kraja, kad ih već ništa ne košta, račun plaća narod.

Mistifikacija izbora

Izbori nisu „srce i duša“ demokratije kao što tvrdi Joseph LaPalombara i mnogi drugi. Slobodni i pošteni izbori nisu nužan i dovoljan preduslov demokratije. Slobodni i pošteni izbori su samo nužan preduslov demokratije, kao što tvrde mnogi. Malo li je?

Ako je tako, a jeste, otkud onda potreba za mistifikacijom izbora i redukcijom demokratije na same izbore? Karnevalizacija izbora pak nije pod znakom pitanja, ona je tek posledica mistifikacije izbora i svođenja demokratije na ispraznu formu, na ljušturu koja prikriva stvarnu distribuciju društvene moći.

Mogu da razumem zašto političari mistifikuju izbore i zašto je za neke političare pitanje izbora pitanje života ili smrti, ali ne i zbog čega izbori toliko opterećuju takozvani. obični svet. Ono o čemu je u Osmanu pevao Ivan Gundulić – „kolo od sreće uokoli vrteći se ne pristaje: tko bi gori, eto je doli, a tko doli gori ustaje“ – samo političare pogađa, a od nas je daleko. Mi koji smo bili dole pre izbora ostajemo dole i posle izbora, nas kolo od sreće ne dohvata!

Precenjeni su izbori, precenjen je kriterijum slobodnih i poštenih izbora – to jeste nužni uslov demokratije ali ne i dovoljan jer i pored slobodnih i poštenih izbora demokratija može da bude – posle izbora, skrajnuta, formalizovana, isprazni protokol… precenjen je uticaj predizborne kampanje na ishod izbora, precenjen je uticaj medija na izbornu odluku…

Mistifikacija izbora je deo socijalne atmosfere u kojoj bivamo pasivni svedoci farsičnog dešavanja slobodnih i poštenih izbora u kojima od slobode gotovo ništa nema a od poštenja još manje. Oni učeniji i mudriji ovako komentarišu navedenu konstataciju: Šta hoćeš, pa to ovde ne biva, niti je ikad bilo. Nemam odgovor, osim onog: A gde to danas biva, u kojoj to državi ima poštenih i slobodnih izbora. I još: Da li je to što izbori i u najdemokratskijim zemljama kubure sa slobodom i poštenjem, nekad manje nekad više, da li to znači da se ne treba boriti za slobodne i poštene izbire?

Činjenica je da nema apsolutno slobodnih i apsolutno poštenih izbora (ako tako nešto uopšte i postoji), preveliki su to zahteva za ovaj nivo razvoja ljudske civilizacije. Ali je nesporno da ima država u kojima su izbori mnogo slobodniji i pošteniji nego ovi u nas!

Inače, žrtve neslobodnih i nepoštenih izbora (i njihovi politički predstavnici) bore se za slobodne i poštene izbore tek kad počne izborna kampanja. Valjda tek tada uoče da nije ostvaren taj nužni uslov demokratskih izbora. A tada je obično već kasno.

Izbori ne menjaju svet

Izborima se svet ne menja. Nije toga bilo ni u Americi kada je 2016. godine „u drugom krugu“ izabran Donald Tramp. Nije bilo ni u nas, iako su 2000. godine mnogi među nama bili uvereni da se naš svet promenio. Doduše, bili smo tome najbliži na izborima 1990. kada smo se, mislili smo našom voljom, ratosiljali socijalizma. Nije to bilo ni 1932. godine kada su Nemci birali predsednika Rajha. Tada su u drugom izbornom krugu izabrali Hindenburga (53,0 posto glasova), a ne Hitlera (36,8 posto glasova). Ipak, Hindenburg u januaru 1933. godine imenuje Adolfa Hitlera za kancelara. Na poslednjim parlamentarnim izborima pre Drugog svetskog rata, 5. marta 1933. godine, nacisti su osvojili 43,9 posto glasova, socijaldemokrate 18,2 a komunisti 12,3 posto glasova. Nemačka se nije promenila tog 5. marta tačno 85 godina pre skorih izbora u Beogradu. Nemačka se menjala i promenila pre toga, a izbori su samo potvrdili promenu. Sve u svemu, Hitler je došao na vlast pre marta 1933. godine, Tramp pre novembra 2016. godine, socijalizam u nas propao je pre 1990. godine, a Milošević je pao pre 2000. godine – birači su im na dan izbora svojim glasovima samo dojavili „promenu“. I legalizovali je, a veoma često i legitimizovali!

Promena garniture na vlasti je moguća na izborima, ali ne i promena politike koja reguliše bazični društveni odnos, odnos vlasnika rada i vlasnika kapitala. Otuda je za građane ključno suštinsko razumevanje izbora. Nije to ono što često čujemo kako se izbori svode na ono „Sjaši Kurta da uzjaši Murta“. Suština izbora se iskazuje u formuli koja govori o promeni „konjušara“, „umesto Janka dolazi Marko“, dok su „jahanje“ i „jahači“ nedodirljivi. Daleko od toga da nije važno ko su „konjušari“ (samo mali Perica može za njih da kaže da su „sluge od konja“, u biti i „konji“ i „konjušari“ su u službi pravih gospodara, u službi vlasnika kapitala).

Drukčije misli jedan broj mladih ljudi koji bi na izborima da menjaju svet. NJihova revolucionarna pamet zasićena mladalačkim entuzijazmom, tek je priprema argumenata za racionalizaciju njihovog kasnijeg (staračkog) konzervativizma. (Čerčilu se pripisuje misao „U mladosti treba biti revolucionar, a u starosti – konzervativac“. A slična je i ona koja kaže da mlad konzervativac nema srca, a starkelja liberal nema pameti, koja je u nas obrnuta na ono:

„Ko je mlad a nije revolucionar, taj nema srca; ko je star, a nije konzervativac, taj nema mozga.“)

Izbori kao anestezija

Kao što društveni istraživači i javni um (ma šta to bilo) na jednoj strani mistifikuju i precenjuju uloga izbora u funkcionisanju demokratije, tako se na drugoj strani potpuno potcenjuje anestetička funkcija izbora. Onima koje život boli vlasnici naših života i političari kao njihovi zastupnici nude pred/izborne kampanje i same izbore kao anestetike koji će da nam ublaže ili barem trenutno otklone bol od ovakvog života. Ako u medicini anestezija znači lekovima izazvan san, onda u društvenom životu u zemljama kao što je naša, izbori nam dođu kao anestetik koji izaziva san o boljem životu. Ako ništa drugo, nudi nam se pogled kroz prozor, umesto pogleda na prazan astal.

I u medicini i u politici anestezija podrazumeva gubitak osećaja i svesti pacijenta. I kad je reč o medicinskom tretmanu, dok smo pod anestezijom invazivni upad u naš organizam nas ne boli, bolno je i mučno samo kasnije dolaženje do svesti koju smo za trenutak izgubili. S druge strane, dok smo pod izbornom anestezijom (priča o lepom životu) veliki broj pacijenata ima doživljaj gubitka bola izazvanog lošim životom, ali je i u ovom slučaju osvešćivanje bolno i mučno. Dešava se međutim da je jedan broj zaularenih pacijenata izložen produžnom delovanju anestetika i oni preživljavaju u onom međuprostoru u kojem se stalno mešaju san i java. I sa njima političari mogu da rade šta god hoće. U narodu koji sanja obitavaju zombi-podanici, a u narodu koji živi u javi, obitavaju nezadovoljnici i buntovnici. Uspešni i napredni političari veoma su efikasni u uređivanju konfrontacije ova dva tipa podanika i u održavanju njihovog međusobnog sukoba na poželjnom nivou.

Podanicima i građanima koji su imuni na izbornu anesteziju, kao i onima kod kojih je dejstvo anestezije kratkotrajno, ostaje neotklonjivo gađenje i neprolazni stid.

Ne treba prevideti postojanje podanika koji ne prihvataju izbornu anesteziju. Oni su poput onih medicinskih izrazito malobrojnih pacijenata koji prihvataju bol bez anestezije (operacija bez anestezije). Psihijatri tvrde da je tu reč o mazohizmu. Vrag će ga znati, ne znam zašto neko ne bi prihvatio barem kratkotrajni zaborav. No, ako oni to neće baš zato što je to kratkotrajno…

I zato, ako ti je svejedno ko će da bude izabran na izborima u tvom gradu, ako ti je svejedno kako rade i da li uopšte rade institucije, ako ti je svejedno što je vlast uzurpirana, centralizovana i postala saborna, ako ti je svejedno što je ukinuta podela vlasti, ako ti je svejedno što nema pravde i što je nejednakost sve veća, ako ti je svejedno što je sve ovako kako je ili ako misliš da si nemoćan i ne možeš ništa da učiniš, onda si zaslužio da ti sve bude tako kako jeste!

Autor je sociolog i glavni istraživač Demostata