Pravi veliki protest je ispred glasačkih kutija 1Foto: Miroslav Dragojević

Sunce pada na stare, renovirane zgrade iz doba pre Prvog svetskog rata na ćošku Karađorđeve i Hercegovačke ulice.

Ne pada kiša i čuje se prijatna muzika. Okupljeni narod proizvodi razne zvuke – duva u pištaljke i lupa u posuđe, kao za vreme Miloševića.

Dana 25. aprila se navršilo godinu dana od državno-sponzorisanog razbojništva; navršilo se godinu dana nereagovanja srpskih pravosudnih organa i navršilo se godinu dana, a da niko nije pozvan na odgovornost za rušenje nekoliko zgrada tokom izborne noći u Hercegovačkoj ulici od strane maskiranih huligana. Kao da ove činjenice nisu dovoljno loše, ovog aprila su počeli protesti protiv rezultata predsedničkih izbora u Srbiji. Nažalost, previše birača je na ovim izborima ostalo kod kuće i to u godini kada su trebali u velikom broju da izađu na birališta da bi se desile promene na političkoj sceni u Srbiji. Ovaj scenario mi je vrlo dobro poznat. Prošlog novembra Amerika je izabrala novog predsednika. Ali skoro 90 miliona registrovanih birača u Americi je ostalo kod kuće.

Moja učiteljica građanskog vaspitanja u osmom razredu, gospođa Kout, oštro bi iskritikovala i Srbe i Amerikance koji ne glasaju redovno na izborima. Govorila je: „Ako ne glasate na izborima, dobićete vlast kakvu zaslužujete“. Drugi primer od iste učiteljice: „Birajući da presedite na dan izbora, vi ste u suštini glasali. Ironično, ali je tako. Apstinencija je isto što i glasanje“. I sada, kao što su to Amerikanci sa žalošću shvatili posle prvih 100 dana Trampove administracije, izbori imaju posledice. Ako niste glasali, izgubili ste svoj glas sve do narednih izbora. Zato jednostavno ućutite. Naravno, možete i da protestujete. I da pišete pisma urednicima novina. I da delujete da bi vaša opština bolje radila. Ali vaš pravi veliki protest je ispred glasačke kutije.

Kao neko ko je prvi put došao u Srbiju sa 21. godinom na svoju svadbu u selu Lipolist, imala sam velike nade za Srbiju u decembru 1968. godine. I dalje joj želim dobro. Ali sada, posle skoro 50 godina kao „srpska snajka“, imam ozbiljne sumnje u pogledu budućnosti Srbije, moje druge domovine. Stalno se pitam: Kad će nam krenuti nabolje? Upitala sam se to 2003. posle Đinđićevog ubistva. I 2006. godine, pa ponovo 2010. i sada 2017. Naravno, isto se pitam i u vezi s Amerikom, ali sa većom zabrinutošću zato što četvoro moje unučadi živi tamo. Ali ovo je vaša zemlja. Zato, probudite se!

Vraćajući se pored Glavne železničke stanice sa protestne šetnje, mlada žena mi je rekla: „Pitam se koliko vremena će proći dok Srbija ne bude imala obične, normalne zakone koji će zaista značiti nešto nama građanima?“

Moja prava pitanja: Srpsko pravosuđe je farsa i u selima i u gradovima; država razbacuje novac; 35 odsto građana starosti između 18 i 40 godina je nezaposleno ili nedovoljno zaposleno, a štampa je kao tigar od papira, slabo finansirana i strogo kontrolisana. Gledam oko sebe i kažem: Nije samo Hercegovačka ulica pala od strane rušilačkih bandi pod okriljem noći. I u Mutapovoj, Braničevskoj, Skerlićevoj i Mačvanskoj ulici se ruši bez nadzora opštine i uvida javnosti. Zašto?

Skoro 40 godina čekamo da Srbija donese pametan, pošten i sprovodljiv urbanistički plan, što je vrlo važno. Ali sve ovo vreme vidim da srpska vlast voli samo rušenje, bez ikakvog plana.  A za one koje žele istinu o 25. aprilu 2016. i Hercegovačkoj ili o poslednjim izborima, ostavljam vam ohrabrujuću poruku koju novinari širom sveta šapuću sebi: „Na kraju, istina će izaći na videlo.“

Opasna spirala i demokratija

Posle američkih predsedničkih izbora, ostala sam razočarana i uplašena. Globalna situacija je nestabilna, a predsednik Tramp u tome nimalo ne pomaže. Imam 70 godina. Znam ponešto o izbornim ciklusima. Ceo svet je upao u opasnu spiralu gde mnogo političara iz EU i srpskog rukovodstva više interesuje pobeda na izborima nego demokratija. Oni ne mare za obične ljude ili demokratiju. Oni žude za vlašću. Demokratija neka ide dođavola. Predizborne kampanje mogu biti vrlo prljave, ali rad na unapređenju demokratije je komplikovan posao. Vladanje u demokratiji je dosadno i sporo. Potrebno je to raditi sa mnogo pažnje i brige. Martin Luter King je rekao: „Kriva moralnog univerzuma je dugačka, ali se savija ka pravdi.“ Ali neće se saviti sama od sebe.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari