Pravni analitičar: Šta će biti sa Srbima na Kosovu posle evropskog sporazuma

Vetëvendosje, Kushtetutë, ja me Paqe, ja me Luftë (slobodan prevod sa albanskog: „samoopredeljenje, ustav, bilo mirno, bilo ratom“), Slogan sa iredentističkih demonstracija 1981.

Kako ovog puta nisam siguran šta će se desiti u sledećoj rundi pregovora Beograda i Prištine (18. marta), u ovom tekstu ću se uzdržati od predviđanja, i ukratko ću skicirati pravce u kojima se situacija na KiM može razvijati, na prvi pogled zavisno od toga da li će evropski sporazum biti u potpunosti (dakle sa mapom puta implementacije) prihvaćen ili ne. Takođe, pokušaću da se ne ponavljam u vezi sa nadležnostima ZSO i anomalijama prištinskog pravnog sistema, u meri u kojoj je to moguće.

Ako se sporazum prihvati

U ovom trenutku se čini (ali ne mora nužno tako i biti) da će do prihvatanja sporazuma doći samo ukoliko se na neki način reši pitanje ZSO. Naravno, velike su šanse da, ukoliko do toga dođe, to ne bude pod tim imenom, kako se već tradicionalno najavljuje u albanskim medijima, pa sada Nenad Rašić sa svojim predlogom da se ZSO zove „Dživdžan“ i ne deluje tako bezobrazno.

Činjenica je da Kurtija svaki spomen srpskog nervira, te da se međunarodni faktor zaista svojski trudi da ga ne iznervira, pa je brisanje prideva „srpskih“/“srpskom“ najmanje što mogu da urade, kad se uzme u obzir da su mu ničim izazvani darivali i viznu liberalizaciju. Međutim, sve i da se zove Republika Srpska, ZSO apsolutno ništa neće doneti Srbima na KiM što oni već nemaju po Ahtisarijevom planu, uz tendenciju da zapravo umanji nivo zaštite prava uspostavljen tim, sad već nevažećim, dokumentom.

Uzmimo za primer jednu čestu pojavu – optužnice za ratne zločine. Potencijalno, svaki Srbin na KiM koji je bio rođen (dakle ne nužno i punoletan) do 1999. godine može bilo kada (jer ratni zločini ne zastarevaju) odgovarati za ratni zločin na osnovu izjave makar jednog svedoka, što je verovatno jedan vid nasleđa iz vremena Golog Otoka koji Kurti verno baštini. Takvom Srbinu će suditi skoro pa monoetnički sud, i verovatno će ga osuditi na višegodišnju robiju, koju će doduše moći da izdržava u društvu drugih takvih Srba – takvih primera je sad već na desetine, i lično se svakom od njih izvinjavam što do danas nisam napravio kompletan spisak Srba koji se nalaze u kosovskim zatvorima zbog ovakvih konstrukcija.

Republika Srbija može (i to i radi) da mu plati advokata, o tome obavesti poneku međunarodnu misiju, i izda saopštenje, te se tu iscrpljuju sve mogućnosti institucionalnog delovanja.

ZSO kako je Priština može dozvoliti tu nema apsolutno nikakvu nadležnost, i ne bi je ni imala čak i da se dozvole tzv. „izvršna ovlašćenja“, budući da se ona po prištinskim propisima mogu ticati samo – i to pod pretpostavkom da se tako izričito dogovori preko onoga što je već dogovoreno 2013. i 2015. godine, te se zanemari presuda prištinskog ustavnog suda koja ZSO definitivno svodi na NVO – eventualnog rešavanja u drugom stepenu u upravnom postupku.

Da bi se Srbima u ovakvoj nevolji pomoglo, potrebno je da postoji barem robusna služba za pravnu pomoć (po ugledu na Republiku Srpsku), kao i mnogo dublje učešće srpskih sudija u prištinskom pravnom sistemu (od onog koje je inače napuštanjem institucija anulirano), u kombinaciji sa međunarodnim nadzorom praćenim odgovarajućim sankcijama.

S druge strane, Priština srpskom pitanju pristupa neprijateljski, sistematično i sistemski, a Srbi na KiM će kroz ZSO biti zatvoreni u taj i takav sistem. Tako se trenutno radi na strategiji koja će regulisati borbu protiv terorizma, sa posebnim akcentom na Severno Kosovo, a rad na „dokumentovanju“ ratnih zločina je uveliko u toku.

Ostaje samo da se sve navedeno počne primenjivati, verovatno kao u slučaju poslednjeg hapšenja za navodne ratne zločine, na neki od OVK praznika (Zlatan Arsić je uhapšen na godišnjicu pogibije Adema Jašarija, koja je proslavljena uz adekvatnu nacističku ikonografiju), te da se na taj način kriminalizuje celokupan srpski narod na KiM, što će logično voditi u dalje iseljavanje. Institucionalni teror će biti potpun, i svaka paralela sa seobama Srba sa KiM u prošlosti će biti opravdana.

Ako se sporazum ne prihvati

S druge strane, ako se sporazum ne prihvati, te se to pripiše Beogradu, cenu će opet platiti Srbi sa KiM. Bez povratka u institucije u prištinskom sistemu, ali i bez oslonca na institucije u beogradskom sistemu (koje su većinom zamenjene prištinskim, trenutno napuštenim), Srbi će biti u situaciji sličnoj onoj leta 1999. godine – ostavljeni sami sebi, i suočeni sa stalnim napadima na svoj život i imovinu.

Međutim, danas je međunarodno bezbednosno prisustvo u odnosu na to vreme značajno smanjeno, i takođe zamenjeno prištinskim bezbednosnim snagama, koje su, za razliku od 1999. godine, prisutne i na Severnom Kosovu, te su, kako je već opisano, na celom KiM u stanju permanentnog lova na Srbe.

Zbog toga se opet moram osvrnuti na paralele sa planom Z4 i Olujom iz mog prethodnog teksta, te zaključiti da Kurti zapravo sprovodi tuđmanovsku politiku prema Srbima. U perspektivi, posledice takve politike će biti slična današnjem položaju Srba u Hrvatskoj – kombinacija napuštene zemlje, institucionalnog progona i fasadne demokratije – i samo je pitanje karaktera i nivoa nasilja koji će tome prethoditi.

Čini se dakle da za Srbe na KiM nema neke razlike da li će do sporazuma doći ili ne. Prištinska politika je konzistentna, pa je jedino što zavisi od postizanja sporazuma zapravo tehnika njene operacionalizacije. U takvoj situaciji, Srbima na KiM izgleda da jedino ostaje da se u operacionalizaciji svog otpora oslone na prošla iskustva – kako borbe za opstanak posle 1999. godine (umanjene za veru u primenu Rezolucije 1244 od strane međunarodnog faktora), tako i prištinskog građenja institucija još od 1944. godine, u različitim režimima i u različitim formama.

O istorijskom kontinuitetu

U vezi sa istorijskim iskustvima, osvrnuo bih se i na zanimljiv kontinuitet koji postoji na KiM. U prošlom tekstu sam konstatovao da međunarodni faktor ne nudi ništa novo osim kombinacije Išingera i Ahtisarija. U ovom tekstu, mirne duše mogu da napišem da ni Priština ne nudi ništa novo. U sloganu sa početka ovog teksta je sadržana sva Kurtijeva, ali i šire gledano, prištinska politika u poslednjih 15 godina, iako se radi o sloganu koji je star skoro tačno 32 godine.

Međutim, da li se slično može reći i za srpsku politiku? Mislim da ne. Primera radi, često se može čuti da je Zoran Đinđić zagovarao nešto slično ZSO, ali se nekako previđa da je tu postojalo značajno više autonomije nego što ZSO ima (ili nema, zavisi kako se posmatra). Možda je u tome i šansa za opstanak Srba na KiM, opet nezavisno od toga da li će se sporazum postići ili ne.

Ako se napravi diskontinuitet u odnosu na aktuelnu kosovsku politiku Beograda, to može biti pravi odgovor i na konzistentnost Prištine i na neinventivnost međunarodnog faktora.

Kako bi taj diskontinuitet mogao da izgleda?

Da se vratimo na primer optužnica za ratne zločine. Nezavisno od forme ispoljavanja, ta politika bi mogla da forsira politički izuzetno nezgodnu praksu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Liu v. Poland. Beograd bi, u slučaju da se ubrza prijem Prištine u Savet Evrope, mogao da demontira prištinski sistem, i demonstrira svu dubinu njegovog nesaglasja sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, koja bi trebalo da se primenjuje direktno po prištinskom ustavu, što naravno nije slučaj kada su u pitanju Srbi.

Ukoliko pak do tog diskontinuiteta ne dođe, rezultat će biti jasan – za Prištinu vizna liberalizacija, a za Srbe na KiM eksproprijacija/konfiskacija (za domaćine na Severnom Kosovu), aproprijacija (za kulturnu baštinu) i internacija (potencijalno za sve).