Pregovori o Kosovu: Nikad ne reci nikad

Ova organizacija koja utiče na svetske političke tokove okuplja bivše predsednike, premijere, diplomate, predstavnike evropskih institucija i američkog državnog vrha, kao i predstavnike nevladinog sektora (među kojima su bivši švedski premijer Karl Bilt, bivša zamenica predsednika Evropske komisije i visoki predstavnik EU za spoljne poslove i bezbednost, Federika Mogerini, Džordž Soroš i njegov sin Aleksandar Soroš, Žerar Aro, bivši ambasador Francuske u SAD, bivša zamenica premijera Izraela i ministarka spoljnih poslova, Cipi Livni i predsedavajući Centra za liberalne strategije iz Sofije Ivan Krastev). Predsedavajući Međunarodne krizne grupe su Marti Ahtisari, bivši predsednik Finske i autor plana za Kosovo koji je otvorio put proglašenju nezavisnosti i Džordž Džon Mičel, bivši američki senator, saradnik Baraka Obame i Hilari Klinton i nekadašnji predsednik kompanije Volt Dizni. Dakle, krem svetske političke elite koja se bavi Kosovom.

U izveštaju „Ponovno pokretanje kosovsko-srpskog dijaloga“ analiziraju se tri moguća rešenja: prvo je „umekšavanje“ pozicije Srbije, u vidu „ donatorske pomoći za razvoj i ubrzavanja članstva u Evropskoj uniji, kao cena za priznanje“ nezavisnosti Kosova. Drugo rešenje u ovoj „trgovini“ oko Kosova sa Srbijom je stvaranje „novih autonomnih oblasti za kosovske Srbe i Albance u Srbiji“, a treće je „povratak na pristup razmene teritorija“.

Evropske i američke diplomatske inicijative od početka idu u pravcu kako privoleti Srbiju da prizna jednostrano proglašenu nezavisnost Kosovo, odnosno koja bi to cena bila po kojoj bi srpske vlasti pristale na „dil“. U tome je bio smisao „briselskog dijaloga“. „Ti razgovori koji su počeli 2011. godine pod okriljem Evropske unije, bili su osmišljeni da navedu Srbiju da postepeno prihvati nadležnost kosovske vlade nad čitavom teritorijom (Kosova), bez otvorenog pokretanja pitanja statusa“, piše u izveštaju. Evropsku uniju „koče sopstvene nedorečenosti i određena tehnička pitanja, zbog čega nije bila u stanju da usvoji zajednički stav da je cilj dijaloga priznanje, jer pet članica ne priznaje nezavisnost Kosova“, konstatuju autori.

Konstruktivna nedorečenost

Marko Prelec, analitičar za Balkan u Međunarodnoj kriznoj grupi, briselski dijalog vidi kao gubljenje vremena: „Oni se pojave na sastancima, ništa se ne dogodi, odu kući“, sažeo je dugogodišnji „dijalog“ u podkastu na sajtu ove organizacije. „Mali koraci“ su ipak vodili ka cilju. „Da pozajmim iz katoličanstva: prvo morate da kleknete, pa da poverujete (…) Sa Srbijom je tako – ne možemo da vas nateramo da priznate Kosovo, ali možemo da vas vodimo kroz korake i emocije kao da  priznajete, dok se to ne desi. To je, zapravo, donelo neke rezultate – postavili su granicu koja funkcioniše kao stvarna granica. Srbija kaže da to nije granica, ali kada prolazite kroz nju ne možete da kažete da to nije granica“, kaže ovaj analitičar, koji to naziva oslanjanjem na „konstruktivnu nedorečenost“.

Ako je cilj pregovora o „tehničkim pitanjima“ bio taktički i ako specijalni predstavnik Evropske unije za dijalog između Beograda i Prištine, Miroslav Lajčak, u intervjuu Mondu krajem januara kaže da je sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem i premijerom Kosova Avdulahom Hotijem dogovoreno da se više neće baviti tehničkim pregovorima, diplomatski napori su sada usmereni na „sveobuhvatni sporazum“, što je diplomatski termin za priznanje. Dve „strane su došle do tačke kada je glavno pitanje upravo ono što je prethodna nedorečenost imala cilj da sakrije, a to je priznanje kosovske nezavisnosti“, piše u izveštaju.

„U Srbiji ima ludaka koji misle da će Kosovo da bude vremenom vraćeno, kažu: ‘Čekaćemo sto godina, EU će da se raspadne, SAD će da bude trećerazredna sila, Rusija i Kina će da vladaju svetom, vratićemo Kosovo’. Ignorišite to. Svako ko je na poziciji moći zna da je manevarski prostor mnogo manji i da je cilj nezavisno Kosovo. Jedino pitanje je kako doći do toga?“, kaže Prelec. „Razgovor koji se vodi u Evropskoj uniji i Sjedinjenim državama je da li da Srbija (…) prizna Kosovo takvo kakvo je i ništa ne dobije za uzvrat, ili da dobije nešto“.

U izveštaju Međunarodne krizne grupe piše da je Vučić u intervju za austrijski dnevni list „Standard“ u oktobru 2019. godine rekao da bi „sporazum koji podrazumeva de facto priznanje (na primer uspostavljanje diplomatskih odnosa) bio ‘mnogo jednostavniji za Srbiju’ od de jure priznanja“. Autori izveštaja podsećaju da je istorijski presedan za ovakvo rešenje sporazum o diplomatskim odnosima koji su 1972 postigle dve Nemačke, bez formalnog međusobnog priznanja, ali da nije jasno kako bi u tom slučaju Kosovo moglo da uđe u međunarodne organizacije.

U uslovima u kojima je manevarski prostor Srbije poput šagrinske kože, rešenje se traži u nekoj vrsti kompromisa, „ali Kosovo nije objasnilo šta je spremno da da zauzvrat a namere Srbije su nejasne; Vučić stalno govori da njegova zemlja mora da dobije ’nešto’ u zamenu za priznanje, ali ne iznosi detalje“, navodi se u izveštaju. Dodatni problem je što su, prema analizi Međunarodne krizne grupe, Vučić i Tači bili spremni na dogovor, iako nisu imali podršku među opozicionarima u zemlji, dok se „(Albin) Kurti, Hoti i (Ramuš) Haradinaj slažu da Kosovo ne treba da učini ustupke Srbiji ni pod kojim uslovima“. Albanski političari sa Kosova smatraju da će SAD i EU ionako da nateraju Srbiju na priznanje.

Nikad ne reci nikad

Prelec kaže da je članstvo u Evropskoj uniji kao „nagrada“ Srbiji za priznanje Kosova „pod znakom pitanja“. „Ima onih koji kažu da Srbija mora da prihvati realnost jer ništa (…) neće dobiti, koji kažu da će zauzvrat da dobije članstvo u EU, ali to ne rešava problem. Iako je sada tačno da odbijanje Srbije da prizna Kosovo usporava njen put ka EU, postoji brdo stvari koje mora da ispuni koje se odnose na vladu, na funkcionalnu tržišnu ekonomiju, na vladavinu prava, čistu životnu sredinu. To je ogroman zadatak. Čak i kada jednom to ispune, da li će EU želeti da primi nove članice?  Za sada je to neizvesno“, konstatuje ovaj analitičar.

U izveštaju Krizne grupe se navodi da je američka organizacija Fridom haus degradirala Srbiju na nivo „delimično slobodnih“ zemalja, zbog urušavanja političkih prava i građanskih sloboda, pritiska na medije i opoziciju. Citira se neimenovani evropski političar koji je sumnjičav prema evropskoj perspektivi Srbije („Sa Velikom Britanijom izvan i Srbijom unutar, imali bismo drugačiju Evropu“).

Ideja o razmeni teritorija, koja je bila u središtu nacrta sporazuma iz 2018. godine, kako se navodi u izveštaju, i koja je naišla na razumevanje nekih evropskih i američkih sagovornika, ne odbacuje se u potpunosti. Prelec objašnjava da do konačnog dogovora nije došlo zbog nemogućnosti Trampove administracije da je izgura i zbog dubokog nepoverenja Beograda i Prištine. „Nisu imali kapacitet da idu do kraja, i sad smo tamo gde smo bili, a to je dijalog pod evropskim okriljem“, kaže Prelec. Ideji podele se najsnažnije protivila Nemačka, „delimično zato što su protiv bile druge balkanske zemlje, pre svega Bosna i Severna Makedonija, ali i zato što su nemačke diplomate imale utisak da su ih zaobišli“. Ali „neke zemlje koje su snažno protiv promene granica kažu da njihovo protivljenje nije nužno trajno“, primećuju autori izveštaja i navode komentar nemačkog zvaničnika iz intervjua koji su vodili u oktobru prošle godine: „Ne kažemo ‘nikad’“.

Rešenje koje podržava Međunarodna krizna grupa je veća autonomija za Srbe unutar Kosova, što je dopunjeni Artisarijev plan. Srbi bi imali skupštinu, zakone, policiju, sud i izvor finansiranja, dok bi Priština vodila odbranu, spoljnu i monetarnu politiku. Preševska dolina bi, prema tom predlogu, dobila ista, ili slična autonomna prava. Autonomne oblasti bi u oba slučaja mogle da održavaju vezu sa susednom državom – srpski entitet da prima finansijsku pomoć od Srbije (što je već slučaj), a albanski entitet u Srbiji od Kosova. U Međunarodnoj kriznoj grupi misle da Srbija možda ne bi pristala na autonomiju, ali bi možda pristala na autonomiju „uz velikodušnu ponudu od Evropske unije“. Problem je što na Kosovu neće da daju ovu vrstu autonomije Srbima, što primećuju i autori izveštaja, konstatujući da ni dosadašnji dogovori, poput formiranja Zajednice srpskih opština, nisu sprovedeni.

Neka bolja vremena

Najverovatniji scenario je, navodi se u izveštaju, „status kvo“, jer obe strane veruju da će u budućnosti dobiti bolji sporazum“, odnosno da će „više izgubiti nego što će dobiti od kompromisnog rešenja“.

„Možda ćemo biti primorani da živimo sa ovim problemom, zbog čega tragamo za idejama koje bi predstavljale plan B, šta bismo mogli da uradimo u skorijoj budućnosti i na srednje staze kako bismo (situaciju) učinili manje neprijatnom za zemlje u regionu, naročito za Kosovo“, kaže Prelec.

Stvari bi mogle da izmaknu kontroli, primećuje, ali je procena da je rizik od novih sukoba mali. „Ako stvari krenu nizbrdo, na severu Kosova Srbija bi lako mogla da izađe iz kosovskih institucija, da organizuje svoje institucije i kaže: ‘Ovo je ponovo Srbija’. Niko tu ne može mnogo da uradi. NATO ima male jedinice, ali u to se ne bi umešao. Nema ko da se etnički očisti, tu je nekoliko albanskih sela (…) Pitanje je šta bi se dogodilo na jugu, gde su razuđene srpske enklave koje Srbija ne može da pripoji zato što su daleko (…) koje bi mogle da budu predmet odmazde, kao što je bio slučaj 2004. godine“, kaže ovaj analitičar.

Šta se očekuje od Vučića

Krizna grupa predlaže dalje korake koji ilustruju šta Zapad očekuje od Srbije: „Ako se zalaže za napredak u dijalogu, Vučić će morati da uradi dve suštinske stvari. Prvo je da se suoči sa uslovima pod kojima bi bio spreman da pristane na priznanje Kosova, prema, po svemu sudeći, jednoj od tri navedene opcije, a potom da ove uslove saopšti javnosti“. Vučić se poziva da obavesti javno mnjenje u Srbiji o detaljima mogućeg dogovora, umesto što govori o nejasnom „kompromisu“, uz upozorenje da ne potcenjuje značaj „prilagođavanja“ srpske javnosti na ideju o priznanju Kosova. „Nejasna priprema“ za referendum o ovom pitanju, koji je obavezan po ustavu, „možda neće omogućiti (njegov) uspeh“, konstatuje se, “uprkos Vučićevoj političkoj snazi“. Kako bi pridobio podršku javnosti biće mu potrebna strategija „višeg nivoa komunikacije“, kao i „da se verovatno odrekne jednog dela svog značajnog političkog kapitala“.

Savetuje se i da Nemačka, „koja najviše gura rešenje“, utiče na pet zemalja koje se protive priznavanju Kosova da „ublaže“ otpor. Evropska unija se poziva da razjasni pozicije, države koje su priznale nezavisnost Kosova da jasno kažu da Lajčakov mandat tumače kao put ka sporazumu koji podrazumeva da Srbija prizna Kosovo de jure, a one koje ga nisu priznale da jasno stave do znanja da će to učiniti onda kada Srbija to uradi.