Potpredsednik DSS i bivši ministar za KiM učestvujući u Danasovoj debati „Dometi briselskog dijaloga Beograda i Prištine“ ocenjuje da je „priznanje Kosovo od strane Srbije ultimativni uslov evropskih integracija Srbije, a da je za kandidaturu, verovatno, dovoljno faktičko priznanje postepenom normalizacijom odnosa Srbije i Kosova, čemu služe briselski razgovori“. Samardžić upozorava da svođenjem kosovskog problema samo na pitanje severa KiM znači prihvatanje taktike „oduzimanja Kosova deo po deo“.
Kako ocenjujete pregovore Beograda i Prištine, koji se uz posredovanje EU vode u Briselu i šta očekujete kao njihov krajnji domet?
– Ovo ni zvanično nisu pregovori, već „dijalog“ koji treba da dovede do dobrosusedskih odnosa Srbije i Kosova, a to znači do međusobnog priznavanja dve države. Ako se ništa ne promeni, krajnji domet biće onakav kakav je određen politikom Vašingtona i Brisela, a to je da Srbija de fakto, a kasnije i de jure, prizna nezavisno Kosovo.
Kakva je veza između dijaloga u Briselu i evropskih integracija Srbije i da li su pregovori obaveza i za Prištinu na putu ka EU?
– Priznanje Kosovo od strane Srbije predstavlja ultimativni uslov evropskih integracija Srbije. Za kandidaturu je verovatno dovoljno faktičko priznanje postepenom normalizacijom odnosa Srbije i Kosova, čemu služi ovaj dijalog. Za dalje napredovanje, SAD i EU insistiraće na formalnom priznanju, što se sve učestalije nagoveštava kako kasnije ne bi bilo iznenađenja. Što se Prištine tiče, njoj je važno da dobije priznanje od Srbije, čime bi se oprala celokupna prošlost albanskog terorizma i ovaj ne samo nelegalni nego i kriminalni poduhvat – nezavisno Kosovo mirno uplivao u vode međunarodnog prava.
Šta je garancija da će i posle promene vlasti Beograd i Priština trajno sprovoditi nepotpisani briselski dogovori dve strane?
– Kakav dogovor, takve i garancije. Srbiju i svaku njenu vladu obavezuje njen Ustav, skupštinske rezolucije o Kosovu i Metohiji, Odluka Vlade Srbije o ništavosti akta o nezavisnosti Kosova i Rezolucija 1244. Obaveznost nekih usmenih dogovora i zaključaka, koji su protivni ovim pravnim dokumentima može važiti samo za ovu vlast i dokle ona traje. Naredna vlada će morati takav protivpravni aranžman da stavi ad akta.
Da li Beograd treba da odgovara kontramerama na odluke Prištine poput zabrane uvoza robe iz centralne Srbije, gašenja srpskih telefonskih predajnika, maratonskih isključenju struje i vode Srbima na KiM?
– Pošto je Kosovo još pod međunarodnom upravom i nadzorom, samo bi kontramere Srbije zainteresovale ove činioce za učestalo maltretiranje srpskog stanovništva u pokrajini. Možda bi nešto i učinili. Ali, naše vlasti se u ovoj stvari boje svoje senke i stalno strahuju da bi EU prikočila naš inače brz i efikasan put ka EU. Kada neko jedva čeka da se otarasi Kosova, jer je ono najveća prepreka našoj svetloj evropskoj budućnosti, onda nije ni spreman da uloži više napora, pa i rizika, u borbu protiv svakodnevnog terora albanskih vlasti prema Srbima. Sve karte bacaju se na „dijalog“, čija je svrha sasvim drugačija od deklarisane. Kao što vidimo, dok „dijalog“ traje, Srbi su izloženi pojačanim zulumima nelegalnog režima, i to u prisustvu evropskih nadgledača.
Šta bi bilo najbolje rešenje za sever KiM?
– Ne vidim nikakvo posebno rešenje za tzv. sever Kosova i Metohije. Prihvatanje takvog definisanja problema je prihvatanje taktike „oduzimanja Kosova deo po deo“. Objektivno, najveći praktični problem je Štrpce, opština na jugu Kosova koja ima većinu Srba, ali ogroman upliv albanske politike. Svima je jasno da je teže održati Štrpce nego tzv. sever Kosova, a svi pričaju o severu, a niko o Štrpcima. Ista je stvar sa Orahovcem i Velikom Hočom, Goraždevcem, Pomoravljem, Gračanicom i drugim mestima gde Srbi žive kompaktno. Kod nas se stvara atmosfera da je to sve predato na volju i nevolju Albancima i da je bavljenje tim Srbima čisto gubljenje vremena, para i energije. A njih je više nego onih severno od Ibra, imaju više zemlje i nekretnina i žive bliže najznačajnijim manastirima i crkvama. Tako je priča o severu zapravo priča o oficijelnoj apstinenciji Srbije.
Da li dijalog u Briselu pomaže rešavanju srpskog pitanja na KiM ili albanskog pitanja u Srbiji?
– Taj dijalog nas samo udaljuje od jedinog rešenja koje može biti i pravično i trajno. Dva su putokaza za takvo rešenje. Pod jedan pravo – međunarodno i unutrašnje, a pod dva politički kompromis. Takav put su sprečile SAD i EU prekidom prethodnih pregovora i nametanjem Ahtisarijevog plana. Nažalost, tom stramputicom su krenule i vlasti Srbije u leto 2008.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
