Problemi u jugoistočnoj Evropi o kojima EU ne sme više da ćuti

Gde se nalazi Evropa na početku 2019. godine? Očigledno je da se nagomilalo mnoštvo problema. Kako će EU da izgleda nakon evropskih izbora u maju? Na koji način će da je promeni Bregzit? Šta će biti s finansijskom krizom u Italiji? Da li će francuski predsednik Makron da izađe na kraj sa svojim revolucionarima, „žutim prslucima“? Hoće li nacionalizam i otpori prema EU nastaviti da se šire? Koliko snažno će Nemačka da se angažuje za EU?

Kao što vidimo, unutar EU postoji čitav niz problema. Ali ni ništa nije drugačije ni u neposrednom komšiluku, u jugoistočnoj Evropi. Ni tamo niko ne zna kako će se stvari dalje razvijati.

Problemi u čitavoj jugoistočnoj Evropi

U Srbiji se otvoreno demonstrira protiv predsednika Vučića. Ali on je čvrsto u sedlu i korak po korak vodi Srbiju u smeru EU. Na tom putu, Vučić ima samo jednu, veliku prepreku: priznanje Kosova. To je nešto što za srpsku politiku – do ovog trenutka – ne dolazi u obzir.

A na Kosovu, premijer Haradinaj i predsednik Tači ne mogu da se dogovore da li bi trebalo težiti razmeni teritorija sa Srbijom ili ne. Malo je onih koji su u stanju da sagledaju da bi takav korak, koji podrazumeva korekciju granica, čitav region mogao da gurne u krizu. Ali zato postoji sloga oko toga da je Kosovu potrebna sopstvena vojska.

Makedonija se nada okončanju krize sa Grčkom oko imena, što je do sada bila najveća prepreka na putu te zemlje u NATO i EU. Atina je do sada, međutim, odbijala svaki kompromis.

Iz Hrvatske, koja je već više od pet godina članica EU, iseljava se toliko mnogo ljudi u Nemačku, da je predsednica Kolinda Grabar Kitarović to nazvala „najvećom pretnjom“ po zemlju. Ali umesto da se pozabavi tim ključnim problemom, hrvatska politika sve više se meša u unutrašnje poslove Bosne i Hercegovine. Poznavaoci prilika ocenjuju da je to „diplomatska ofanziva“, koja budi sećanja na Tuđmanovu politiku devedesetih.

Bolesno dete: Bosna i Hercegovina

I tako smo stigli do najvećeg bolesnika jugoistočne Evrope: do Bosne i Hercegovine. Izbori održani prošlog oktobra na prvi pogled nisu mnogo toga promenili. Ali ako se pažljivije pogleda, može se zapaziti i nekoliko svetlih tačaka: Iz tročlanog Predsedništva ispao je nacionalistički orijentisan Hrvat Čović, a na njegovo mesto došao je demokrata Komšić, koji sam sebe vidi kao predsednika svih građana BiH. Na taj način je preteća saradnja nacionalista Dodika i Čovića u okviru tročlanog Predsedništva BiH za sada osujećena. I izborni rezultat u glavnom gradu i Kantonu Sarajevo pokazuje da demokratske snage polako napreduju. To je tračak nade za budućnost.

Međutim, Nova godina u BiH počela je neverovatnim praskom: srpski entitet u BiH već godinama 9. januara slavi Dan Republike Srpske – iako su Ustavni sud i Venecijanska komisija to proglasili neustavnim. Toga dana su bosanski Srbi proglasili nezavisnu Srpsku Republiku Bosnu i Hercegovinu, koju su nešto kasnije preimenovali u Republiku Srpsku.

Načelno, niko nema ništa protiv da se 9. januar proslavlja kao verski, pravoslavni praznik. Ali proglašavanje tog dana za državni praznik, bilo je za Bošnjake i bosanske Hrvate previše. Oni taj dan povezuju s ratom, progonom i genocidom.

Neustavni praznik

Iako je svako državno slavlje na taj dan kršenje Ustava, niko se i ne trudi da nešto protiv toga preduzme – ni u zemlji, niti van nje, na međunarodnom planu. Toliko o vladavini prava u BiH!

Nikoga ne čudi to što su političari iz Srbije prisustvovali banjalučkoj proslavi 9. januara, Dana RS. Ali to što premijerka Srbije Ana Brnabić prima isto odlikovanje koje su primili Karadžić, Plavišićeva i Krajišnik – to vređa svakog ko ima imalo osećaja za pravdu.

A ove godine, povrh svega, odjeknuo je još jedan prasak. Na proslavi Dana RS učestvovali su i visoko pozicionirani političari iz reda bosanskih Hrvata: predsednik HDZ BiH i neizabrani član Predsedništva BiH Dragan Čović, i ministar finansija BiH Vjekoslav Bevanda. Na proslavi u Banjaluci bio je i ambasador Hrvatske u BiH Del Vekio. S obzirom na skandal koji je u BiH i Hrvatskoj izazvalo njegovo pojavljivanje, ministarka spoljnih poslova Hrvatske Pejčinović-Burić bila je prisiljena da pruži objašnjenje prema kojem Del Vekio tamo nije bio po službenoj dužnosti. Ambasador je odmah pozvan u Zagreb „na konsultacije“.

Kako objasniti činjenicu da su Čović, Bevanda i Del Vekio učestvovali na proslavi Dana Republike Srpske, ako se zna da je iz Banjaluke i Posavine tokom poslednjeg rata proterano 150.000 Hrvata? Kako objasniti zašto su svi oni prisustvovali toj neustavnoj proslavi?

Egoisti, a ne predstavnici naroda

Sasvim jednostavno: nije njih briga ni za bosanski, ni za hrvatski narod – oni misle samo na sebe! Došli su u Banjaluku kako bi Milorada Dodika podržali u jednom cilju: u otcepljenju Republike Srpske od BiH. To Hrvatu Čoviću otvara vrata za treći entitet i, u konačnici, za definitivnu podelu Bosne i Hercegovine.

I tako smo na početku 2019. stigli tamo gde smo bili početkom devedesetih. Da li je Evropa čula taj prasak?

Evropska unija sada mora da učini sve što je neophodno kako bi u BiH izgradila snažnu pravnu državu! Evropa konačno jasno mora da kaže da je BiH samostalna i suverena država! I da konačno kaže da su svi pokušaji – iznutra i spolja – da se BiH podeli, osuđeni na propast!

Prof. dr Kristijan Švarc-Šiling bio je od 1982. do ’92. ministar za poštu i telekomunikacije u nemačkoj vladi kancelara Helmuta Kola. Iz protesta prema uzdržanosti nemačke vlade tokom rata u BiH podneo je ostavku. Deset godina bio je međunarodni medijator za BiH, u periodu 2006-2007. obavljao je funkciju Visokog predstavnika u BiH.