„Nikad nije bilo jasnije – postoje dve Srbije“: Kako su izgledali protest „Srbija protiv nasilja“ i SNS miting iz ugla novinara Indeksa?

Đavo iz te pesme bio je Slobodan Milošević, gospodar života i smrti na ovim prostorima ranih devedesetih, za koga se Srbija nadala da se više nikada neće ponoviti.

Ali 20 i nekoliko godina kasnije od te legendarne Balaševićeve pesme Srbija ponovo ima đavola na pragu. Onaj koji je devedesetih hodao po najgorim ratištima bivše Jugoslavije, a sada se, takoreći, zalaže za mir i prosperitet.

To je priča koju može da proda samo onima koji su u petak bili na njegovom mitingu ispred Skupštine Srbije, a ne svima, jer je među onima koji su bili na Vučićevom mitingu bilo ljudi iz svih slojeva. Čak i oni koji su tamo bili protiv svoje volje.

To je zaista bio sastanak koji, kako je sam rekao, može samo Aleksandar Vučić. U Beograd je privukao hiljade ljudi iz svih krajeva Srbije koje je mamio besplatnim sendvičima, čokoladama, dimovima i vodom, a ogromnu većinu nije bilo briga šta Vučić i njegovi govornici pričaju na skupu.

Vučićevi plaćeni demonstranti, među kojima su sirotinja koja skuplja čokoladice i mrki, besni tipovi

Bataljoni Vučićevih podanika, ili onih koji znaju da to moraju biti, slili su se ka zgradi skupštine sa identičnim transparentima, kačketima i majicama, samo je promenjen grad iz kojeg su došli.

„Pančevo za Vučića“, „Kraljevo za Vučića“, „Vrnjačka Banja za Vučića“, „Pirot za Vučića“. Sve urađeno istim fontom, u istim bojama i identičnim dimenzijama. Očigledno ih nisu sami pravili u dvorištu, već im ih je „neko” napravio.

Bilo je ljudi vidno očajnog imovinskog standarda koji su punili rančeve i torbe Vučićevim groznim energetskim pločicama i flašama vode, onih koji su trpali majice u džepove i uglavnom sirotinje koju Vučić može da kupi baš za toliko, piše Stjepan Mati, novinar Index-a.

Tu i tamo pojavila bi se grupa mrkih, zdepastih, crno obučenih momaka u grupama od dvadesetak. Po tetovažama se videlo kojoj društvenoj subkulturi pripadaju, a ko bi izvadio mobilni da se slika u njihovoj blizini, dobio bi samo mrštenje ili pretnju: „Ne slikaj!“

„Srbija nade“ nazvana je Vučićevim mitingom, ali je ličila na sve samo ne na miting nade. Ljudi koji se ponašaju kao da ne znaju šta rade tamo, ljudi koji su došli po partijskom zadatku, ljudi koji kao da su pokupljeni ispred prodavnice u srpskoj pokrajini dok su izdisali flašu piva , ljubitelji klabinga… Takvu prilično bizarnu grupu ljudi još bizarnije govore Vučićevi ljudi.

Na bizarnom skupu Vučić i njegovi ljudi održali su još bizarnije govore

Ivica Dačić je govorio o bratstvu i jedinstvu, o smrti fašizmu, istovremeno veličajući Miloševića. On je rekao da „ne daje Srbiju i Srbe“ i „ne daje Vučića“, a na skupu pod nazivom „Srbija nade“ poentirao je – „Kosovo je Srbija“ – jer je to jedina tema koja zanima nego. Mada, naravno, Kosovo odavno nije Srbija i to vrlo dobro znaju i Vučić i Dačić.

Bio je tu i mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto, čiji je zadatak bio da ubedi Srbe da imaju fenomenalnog predsednika kakvog bi svi poželeli i da su samo zbog Vučića Mađari i Srbi „sada bratski narodi“.

Takvo društvo nije moglo da prođe bez Milorada Dodika, koji je, između ostalog, pozdravio „Srbiju nade“ sa „Živela Rusija“, a onda je došao Aleksandar Vučić koji je poručio da oni koji ne misle kao on i njegovi sledbenici koji zaslužuju prezir iz svih krajeva Srbije.

Na kraju je blagoslovio kišu, koja je sve jače padala, pod kojom se velika većina njegovih plaćenih pristalica razišla po krovovima i garažama i samo čekala da autobusi krenu kući, jer joj je po svemu sudeći dosta.

Ali ni Vučićeva blagoslovena kiša nije mogla da spere blato u kome se godinama davi civilizovana i normalna Srbija. Dan kasnije, na protestu „Srbija protiv nasilja“, ta je Srbija jasno poručila da joj je dosta nasilja u medijima, nasilja na ulicama i školama i nasilja nad zdravim razumom.

Na protestu „Srbija protiv nasilja“ drugi svet

Bilo je neverovatno videti ogromnu psiho-socijalnu razliku u masi koja se okupila ispred Narodne skupštine u petak i subotu. Imali smo utisak da smo u drugom gradu i drugoj državi i razgovaramo sa demonstrantima. Nije im bio problem da govore za jedan hrvatski medij, dok su dan ranije na takav upit dali samo mračan pogled.

Nisu im bili potrebni sendviči ni čokoladice da dođu na protest. Transparente su napravili sami haustori, a svi sa kojima smo razgovarali rekli su da je krajnje vreme da se nešto promeni u njihovoj zemlji. Iskrenost. To je ono što smo osetili kod današnjih demonstranata i što je sušta suprotnost onome što smo videli juče u Beogradu.

„Pa ima nas više nego juče“, bodrili su demonstranti dok su, zbog mnoštva ljudi, jedva uspeli da se probiju ka zgradi Radio-televizije Srbije, koja je bila glavna „meta“ današnjeg protesta. iako se to ne pominje u zahtevima demonstranata, u kojima se zato traži da se ukinu televizije Pink i Hepi sa dna medijske kofe, u kojoj su i tabloidi poput Informera i drugih Vučićevih listova.

Kako su rekli demonstranti, cilj im je da RTS konačno bude javna televizija koja će objektivno izveštavati o probuđenoj Srbiji koja se snažno pobunila protiv nasilja, ali i vlasti.

Ovu Srbiju kiša nije mogla da otera kao Vučićeve sendvičare

Zaista je bilo impresivno gledati tu masu šarenih kišobrana kako se polako sliva širokom beogradskom ulicom. Kolona, kojoj se nije nazirao ni početak ni kraj, dugo se i uporno gusenički sjurila ka zgradi RTS-a.

Tu civilizovanu, pristojnu Srbiju nije mogla da otera jaka kiša, za razliku od ekipe koju je Vučić prethodnog dana naterao u Beograd i koja je počela da se razilazi i pre govora njenog lidera.

Srbiji, kojoj je dosta političke psihoze i nasilja u društvu i medijima

Zapravo, što je kiša jače padala, to je više ljudi dolazilo da pokažu da im je dosta jedne politike i jedne Srbije. Politička psihoza Srbije i tolerisano nasilje kako u društvu tako iu medijima, pre svega kroz rijaliti programe u kojima se ljudi stalno vređaju, a često i tuku. Usput su se smejali jer nijedan od vodećih srpskih portala nije pratio njihovu paradu uživo, dok su Vučića pratili iz sekunde u sekundu.

Desetine hiljada običnih građana, studenata, parova, starih i mladih tražilo je ostavku čelnih ljudi televizije i ostavku onoga koga svi vide kao glavni problem. Jasno su rekli da im je dosta nasilja, fizičkog i medijskog, a na rastanku su nam rekli da će biti još protesta i da je to samo početak.

Dve Srbije i jasna ideja Srbije koja se danas okupila na ulicama

U svakom slučaju, dva lica Srbije nikada se nisu mogla jasnije sagledati za samo dva dana. Dve Srbije predstavljaju dve najbrojnije grupe u srpskom društvu. Jedan koji slepo prati Vučića i drugi koji mu se suprotstavlja.

Toliko nedaća za jednog vezira niko živ ne pamti“, drugi je red pesme sa početka teksta. Srbija je posle prvog vezira dobila normalnog, civilnog premijera Zorana Đinđića, koga je usred bela dana ubio snajperista ispred zgrade Vlade. Desetak godina posle njega došao je novi vezir. Posledice njegove vladavine će se verovatno videti decenijama.

Ali jasno vidimo jednu posledicu – gomila nezadovoljnih ljudi koji su, bez obzira na formalne zahteve protesta, okupljeni oko jedne ideje, odnosno poruke koja je ubedljivo najviše skandirana na protestu danas – „Vučiću, idi. daleko“.