Protesti „zahtevaju“ jedinstvo i podršku Zapada

Najpre opozicija da bi morala da bude jedinstvena, zatim mora da u javnosti nametne osećaj da je vlast krivac za neuspeh dijaloga, a u tome bi trebalo da je podrži i međunarodni faktor sa Zapada, kažu sagovornici Danasa upitani može li eventualni neuspeh dijaloga dovesti do uličnih protesta.

Bojkot, koji je bio glavni adut opozicije pred prošlogodišnje izbore, više nije jedina i glavna pretnja opozicije vlasti. Sada se sve više pominju protesti i ulica ukoliko režim Aleksandra Vučića ne pristane na zahteve da naredne izbore učini slobodnim i poštenim. Poslednji koji je to najavio je lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas.

U Demostatu nam je rečeno da istraživanja pokazuju da postoji značajno raspoloženje protiv vlasti, ali da ne postoji njegova artikulacija. Kako kažu, kod protesta građana je neophodno imati jasno formulisan zahtev.

„Ukoliko pogledamo kroz istoriju, svi veliki protesti su imali jasno formulisane zahteve i jasan cilj za koji su se građani borili. Na primer u Srbiji to su 96/97. bili jasni zahtevi za priznavanje rezultata izbora isto kao i 5. oktobra 2000. Dakle, protiv izborne krađe. Poslednji veliki protest takođe je imao jasan zahtev a to je protivljenje odluci o najavljenom uvođenu vanrednog stanja“, objašnjavaju u Demostatu.

Kako nam je rečeno, to pokazuje da je predsednik SNS Vučić, koji obavlja i funkciju predsednika države, sklon popuštanju i prilagođavanju, što se videlo i kada je odustao od ideje zatvaranja studentskih domova kada su studenti sa Novog Beograda krenuli ka centru.

U Demostatu smatraju da propast dijaloga može biti povod za proteste ako opozicija bude jedinstvena i ako bude imala jasan zahtev, što sada nije slučaj.

Uz to, i ako opozicija uspe da javnom mnjenju vlast predstavi kao krivca za neuspeh dijaloga.

„Ono što je takođe bitno je stav koji će po tom pitanju imati međunarodna zajednica to jest pregovarački tim EP. Ukoliko članovi tog tima potvrde takav narativ opozicije, protesti bi mogli da budu uspešni“, navode u Demostatu.

Vladimir Pejić, direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Faktor plus, za Danas kaže da su se vremena promenila pa je masovni izlazak ljudi na ulice sada relativan pojam.

– Devedesetih i početkom 2000-ih sto hiljada ljudi začas izađe na ulicu. Desetak i više godina unazad i 10.000 ljudi bilo kojim povodom nije lako izvesti. Za proteste je potrebna spontanost, za šta je potreban neki ozbiljni okidač, i organizator koji ih usmerava. Kada je reč o spontanosti, obično su to neka ekonomska ili socijalna pitanja, koja dovode do protesta „glasnih stomaka“. Za spontani izlazak ne vidim nekog potencijala. Ako isključimo teorije zavere koje se obično pojavljuju u ovakvim pričama, politički najhrabrije je da organizator bude opozicija, ali nisam siguran koliko su oni sad u stanju to da izvedu – kaže Pejić.

Da je opoziciji za proteste potreban povod, plan i konkretan zahtev smatra profesor Fakulteta političkih nauka Dušan Spasojević. On za naš list pojašnjava da je oponentima vlasti potreban osećaj da njihovi zahtevi nisu uslišeni kao i osećaj nepravde.

– Stoga povod za to možda i mogu da budu neuspešni pregovori, ali je veliko pitanje da li opozicija, pre svega zbog korone, stvarno može da izvede građane na ulice – navodi Spasojević. On u priču uključuje i problem kredibiliteta, koji opozicija može da ima zbog „stišavanja“ prethodnih građanskih protesta 2019. Naš sagovornik ističe i da je opoziciji potrebno da dobije legitimitet civilnog društva, intelektualaca i ljudi iz sveta umetnosti.

– To smo videli na protestima „1 od 5 miliona“. Opozicija mora da stane ispred građana i da ih pozove na proteste, što znači da moraju da se izlože određenom riziku, nakon čega ćemo videti da li oni mogu sami da iznesu proteste ili ne mogu. Na taj način ćemo konačno videti šta oni mogu da urade – zaključuje Spasojević.