Protestujem zato što nisam idiot i podanik, i neću to da budem. Protesti u kojima i sam učestvujem su ono najlepše i najbolje što se dogodilo od 2000. godine.
Oni predstavljaju ponovno buđenje Srbije i paljenje prometejskog plamena. Nadam se da neće biti po onoj Miljkovićevoj „Uzalud je budim“, kaže Draško Bjelica, profesor filozofije i logike na Filozofskom fakultetu u Nišu, koji je, kaže, od ove školske godine u penziji.
On tvrdi da svaki protest protiv zla, nepravde i laži uvek i svuda ima smisla, bez obzira na njegov ishod. Uvek ima smisla reći da je laž – laž, ubica – ubica, diktatura – diktatura, bez obzira na konsekvence. To podanik nikada neće reći, ali se očekuje da to kaže građanin, govori.
– Kada bi svevladajući Aleksandar Vučić i njegovi podanici u Vladi, Skupštini, većini medija, sistemu obrazovanja – od obdaništa do univerziteta i akademije, građanima Srbije poklanjali suvo zlato i med i mleko, bilo bi mi muka od njih, jer oni su sramota Srbije. Tim ljudima nije mesto ni na jednoj funkciji. Oni su odgovorni i suodgovorni za sve ratne i poratne zločine. Oni su „Sigurna kuća“ za najodgovornije za najteže zločine, kriminalce, lopove i mafiju – oni su ono najgore u Srbiji, dodaje.
Bjelica ocenjuje da je aktuelna vlast, uspostavljena 2012. godine, a koju čine partije iz devedesetih, odgovorne za „najsramniju i najkobniju politiku Srbije, razaranje ex Jugoslavije i Srbije, stotine hiljada žrtava, genocid i druge ratne zločine, na stotine logora, na desetine masovnih grobnica, stotine hiljada prognanih, tridesetogodišnju bezobzirnu pljačku društvenog bogatstva, nepodnošljivo siromaštvo čak i za srednju klasu, totalno obezvređivanje svih vrednosti, razaranje institucija, dominaciju prostakluka, banalizaciju, laž i nepravdu…
Čini mi se da ceo život protestujem – na času filozofije, ulici ili gde već jesam. Već 30 godina sam u svim protestima i štrajkovima. Pružam lični otpor još od takozvanog „Događanja naroda“ i ustoličenja prvog srpskog firera (vođe) u modernoj srpskoj istoriji, pa sve do ovog poslednjeg. Čini mi se da sam ja bio i jedini koji nije potpisao tadašnji „zajam za privredni preporod Srbije“ – predosećao sam da se novac neće koristiti za takav preporod već za rat. Nažalost, bio sam u pravu, kaže on.
On ocenjuje da je „manjak“ univerzitetskih profesora na ovom protestu jedna od posledica višedecenijskog razaranja i samorazaranja obrazovanja i univerziteta. Pitanje je da li je Univerzitet danas iznad ili ispod nekadašnje gimnazije, kaže. Uprkos svemu što se dešavalo u ex Jugoslaviji i Srbiji, univerzitet i univerzitetski profesori su morali da sačuvaju svoju autonomiju, a ne da budu arijergarda najmračnijih političkih ideja i partija, dodaje.
– Nažalost, mi u Srbiji smo logički nepismeni – od dece u obdaništima, što je razumljivo, do štićenika visokih i najviših akademskih zvanja profesora univerziteta i akademika. A ne treba zaboraviti da je misija logike – nenasilno rešavanje problema u filozofiji, nauci, politici, religiji, pa i svakodnevlju, zaključuje on.
Neizreciv osećaj stida
– Bio sam u Srebrenici kada je Aleksandar Vučić tamo dolazio i imao sam neizreciv osećaj stida za genocid, za ono što su radili moji sunarodnici, sugrađani, vlast i država Srbija. Posebno sam se stideo što je tog dana tamo bio i on. NJemu i takvima bi trebalo zauvek zabraniti da stupe nogom u Srebrenicu i na slična stratišta, ocenjuje Draško Bjelica.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
